---

Da češće i pravilnije upotrebljavaju nos, ljudi bi, posebno intelektualci, činili mnogo manje svinjarija

Toliko je, zar ne, ovih dana bizarnih i nastranih Bura u čaši vode koje su dušu dale za ovekovečivanje u ovoj rubrici, ali njenog je pisca, eto, nešto uhvatila neka mala snaga pred vaskolikom njihovom trivijalnošću, pa ne zna šta da radi. Koja je, trivijalnost naime, pri tome čak ostala i bez one lažne, burleskne pompeznosti koju je imala za Miloševićevog vakta: šta reći o, štajaznam, Albijanić Mići kao metafori a da to istog milisekunda po definiciji ne potone u ništavilo? Ili o večitom Velji Iliću i njegovoj novoj provali, ovaj put čašćavanju domicilnih Crnogoraca besplatnim vozikanjem vozovima ŽTP-a i autobusima "Laste" u daleki zavičaj, na Sudbonosni Referendum? Tjah, ova paranormalna pojava vlaka-bez-voznog-reda još je jedan od zaumnih i posthumnih recidiva onoga što je Vladimir Gligorov davno nazvao "socijalistički žanr". Ono, jeste da Velja & co. samovoljno prave ceh, a svi mi plaćamo, ali i to je sastavni deo pravila tog žanra, pa vi sad vidite. Svaki pravi "srpski domaćin" je, uostalom, jedna samoupravna pojava, to mi je odavno jasno: kune se u Nikolaja Velimirovića, ali radije živi doktrinu Edvarda Kardelja.

Elem, umesto svega toga, meni svejednako ne da mira jedan davni iskaz čiji je značaj nemoguće preceniti, jedna reč i misao Sebastijana Hafnera iz Istorije jednog Nemca (v. prikaz na str. 60-61), a koja se, paz' sad, tiče jednog najobičnijeg nosa! Nemačkog, doduše, autorovog čak, ali to uopšte nije ključno. Pišući, dakle, o (ne)reakciji na Organizovano Zlo nacizma, koje je najkasnije 1933. pokucalo – čuj, pokucalo: bakandžom razvalilo – na ama baš svaka nemačka vrata, da bi koju godinu kasnije krenulo i na evropsku turneju, Hafner će, naime, reći i ovo: "Ono što me je štitilo od toga (od priklanjanja nacistima – op. T. P.) bio je – moj nos. Posedujem prilično izgrađen duhovni njuh, ili, drukčije izraženo, osećaj za estetske valere (i nevalere) nekog ljudskog, moralnog, političkog držanja i opredeljenja. Većini Nemaca, nažalost, baš to potpuno nedostaje. Oni najpametniji među njima u stanju su da se sve samim apstrakcijama i dedukcijama potpuno zaglupljuju diskutujući o vrednosti neke stvari za koju jednostavno pomoću nosa može da se utvrdi da zaudara. Ja sam sa svoje strane već tada imao običaj da svoja malobrojna utvrđena ubeđenja stvaram uz pomoć svoga nosa".

O, da: Nj. k. v. Nos: da ga češće i pravilnije upotrebljavaju, ljudi bi – intelektualci napose – činili mnogo manje svinjarija i budalaština, a i mnogo bi teže bilo navući ih da podrže nekog manijaka i ludaka. Jer takvi zapravo sasvim evidentno smrde ("nečovještvom", dodao bi jedan prilično afirmisani pesnik sa Cetinja), pa je dovoljno da ih osetite ne biste li spoznali o kojem se i kakvom ljudskom nesoju radi. Da je tako bilo, ne bi onolika naša stvarna i nabeđena "vrhunska pamet" onomad pohrlila da poljubi šapetinu novoizmišljenog Nacionalnog Mesije, ne bi onoliki "pametni i knjiški ljudi" (Branimir Štulić) do dan-danas mrtvo-ozbiljno zagovarali i branili najneverovatnije, do pola somnabulne a od pola zločinačke ideje i projekte, a bogami i konkretne, terenske krvnike koji su se oko istih malko jače potrudili, ne bi...

Ne bi se, recimo, mogla voditi onakva diskusija kakvu sam slušao koliko ovog ponedeljka u emisiji Ključ (RTS 1), dok je u vazduhu nešto čudno mirisalo, sveudilj kandeći sa ekrana... Tema je bio odavno već famozni vladika Nikolaj Velimirović, njegov svetli lik i nešto tamnije delo, njegova uloga i značaj u savremenih Srbalja. Podeljeni, televizijski suptilno, na "pristalice" i "protivnike", diskutanti su imali nezahvalan zadatak da o svom Subjektu kažu nešto što već nismo čuli, a teže od toga samo je jedno: ubediti nekoga sa "druge strane" da promeni mišljenje. Je li to nekome uspelo ovoga puta? Jakako da nije. Ali, nečega je drugog tu bilo zbog čega je ova emisija važna. Najviše se raspravljalo o Nikolajevim besramnim antisemitskim (ali i: antidemokratskim, antievropskim, antikulturnim, u krajnjoj liniji naprosto antihumanim) tiradama iz opskurne knjige "Kroz tamnički prozor". Niko ko je hrišćanin i niko ko je civilizovano ljudsko biće ne može potpisati ništa od toga. Uistinu, sve što je trebalo učiniti jeste konsultovati nos: te reči smrde do neba. I ništa ne može da ih opere – nikakve relativizacije, "stavljanja u kontekst vremena i mesta", cepanje dlake natroje i Mudrovanje/Popovanje o strašno važnoj razlici između "biblijskog antisemitizma" (od kojeg da je bolovao Nikolaj) i "antisemitizma holokausta". Ma jok, ništa ne vredi: te reči bazde toliko da ih se, po rečima đakona Rankovića, i sam Nikolaj Velimirović posle rata odrekao i rekao da ih ne treba preštampavati, pa nam Ranković i dalje duguje suvisli odgovor zašto je to onda ipak učinio.

U tome je vazda nevolja sa nacionalistima, bili oni u mantijama, oficirskim uniformama ili civilnim odelima: oni nikada ne koriste nos, jer temeljna dogma njihove paganske, plemenske Vere jeste da Naše Nikada Ne Smrdi. I to je izvor svake bede i svake nesreće.

A premudri će Kojčić Dragoljub, DSS-ova intelektualna vedeta prisutna u narečenom TV-studiju, u jednom momentu zablistati i konstatacijom da su "Srbi narod koji ne mrzi". Na ponovljeno pitanje Jovana Bajforda da mu onda navede ime bar jednog "naroda koji mrzi", kad već narodi – u čudesnom Kojčićevom svetu – mogu imati takve osobine, Koštuničin Genije je samo staklasto gledao u se, na se i preda se, odbijajući da pusti glasa. Kad čuješ nešto takvo, sve što treba je da zapušiš nos: to znači da se neko upuvao, što je estetski zločin, a takvi vazda prethode zločinima svih drugih vrsta!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---