---

Svetsko prvenstvo >

Zla kob razdruživanja

Dva od naša tri poslednja učešća na mundijalima bila su pod senkom raspada, prvo one velike (1990) a sada ove male (2006) zemlje što, na prvi pogled, nema mnogo veze sa zbivanjima na terenu, ali – dok drugi misle samo na loptu i što bolji plasman, mi smo se prebrojavali, razilazili i međusobno saplitali

Od izveštača "Vremena"

Pošto smo u prošlom broju, uoči meča sa Obalom Slonovače, stali kod poslednjeg eksera koji su Afrikanci ukucavali o kovčeg dragog nam pokojnika, tj. reprezentacije kojoj je to bila poslednja utakmica pod imenom već nepostojeće države, red je da se osvrnemo i na samu "sahranu". Bila je, kao i svaki ispraćaj, tužna, tim pre što je i ono malo "nasledstva" u vidu prednosti od 2:0 rasprodato za tili čas. Jedan žuti karton (Nađ), jedan penal (ruka Dudića), drugi žuti karton (Nađ), druga ruka i drugi penal (opet Dudić) i odosmo u istoriju i trećim mundijalskim porazom. Na klupi je bilo samo 18 igrača jer smo počeli sa čovekom manje (D. Petković) a završili sa pet manje jer su u međuvremenu povređeni i kažnjeni (Vidić, Koroman, Kežman, Ljuboja) otišli kući, sada više i nije bitno svojom ili tuđom voljom. Niko u Nemačku nije tako došao, još manje otišao. Kraj je bio neslavan, kao i mnogo toga u vezi sa zemljom koja se raspada već 15 godina i koju, nažalost, i dalje čerupaju. Politika, naravno, nema mnogo veze sa sportskim (ne)vaspitanjem koje nas je (i) ovog puta koštalo poraza. Nađ je prvi karton, posle jedva 30 sekundi na terenu, dobio zato što je šutnuo loptu posle sudijinog zvižduka i svoje dalje učešće u meču stavio pod hipoteku koju je sudija "naplatio" u poslednjem minutu prvog poluvremena. Igrati celo poluvreme sa čovekom manje protiv ozbiljnog rivala kakav je Obala Slonovače teško bi izdržao i bolji tim od našeg. Zavirio sam u dokumentaciju i pronašao da je u 10 kvalifikacionih utakmica 12 naših igrača dobilo 18 žutih i jedan crveni karton. Jeste, većina je bila posledica borbenosti, ali Vidić je, recimo, kartone dobijao i protiv San Marina... Šta je bilo bilo je, o pokojniku sve najbolje a novorođenom nasledniku u vidu FS-a Srbije takođe sve najbolje. Ilija Petković je podneo ostavku i rekao da će vreme biti najbolji sudija njegovog rada, ali bojim se da tri poraza, gol-razlika 2-10 i 32. mesto među 32 učesnika nikada neće izgledati bolje i lepše nego što izgledaju danas. Petkov rad se može podeliti u dva dela, pre i posle Mundijala. Za prvi je zaslužio "desetku", za drugi "peticu", pa ako je zadovoljan "prosečnom ocenom", neka mu je sa srećom u novom poslu. Zvezdan Terzić, novi šef fudbala u Srbiji, ponudio mu je mesto selektora nezavisne Srbije, ali Petković izgleda ima druge planove pa će "crvene" (to je predlog za novu boju dresova) u prve pobede, pod novom himnom i zastavom, povesti neko drugi.

SLIČNOSTI I RAZLIKE: Naša učešća na svetskim prvenstvima nekako su u senci naših razdruživanja. U Italiji 1990. još smo bili SFRJ, ali dah skorašnjeg raspada i te kako se osećao. Bilo je prebrojavanja, navijanja za svoje, izmišljanja, poturanja, traženja afera tamo gde ih nije bilo. U takvoj atmosferi peto mesto i više nego časno i nesrećno ispadanje od Argentine na penale izgleda kao sjajan rezultat. Ove godine, baš uoči Mundijala, razdružila se Crna Gora i iako to nije imalo nikakve sportske reperkusije (jedini Crnogorac u timu bio je golman Jevrić koji se oseća Srbinom), niti teže političke posledice, sama činjenica da su strani novinari neprekidno čačkali baš po tom pitanju uticala je na atmosferu. Za ostatak su se prvo pobrinuli neki domaći "novinari" i neke tzv. novine, a onda i selektor i pojedini igrači koji su izgubili živce i energiju trošili na demantije i prozivke novinara koji su napisali nešto što se nekim igračima nije svidelo.

Iz ove perspektive ispada da je je jedino naše "normalno" učešće na Mundijalu bilo ono u Francuskoj 1998. Između sankcija i bombardovanja NATO-a jedna odlična generacija igrača uspela je, posle isključenja sa EP-a u Švedskoj 1992, propuštanja SP-a u SAD 1994. i EP-a u Engleskoj 1996, da se kvalifikuje za prvo veliko takmičenje na kome je mogla da učestvuje. U poređenju sa ovogodišnjim debaklom, ondašnje ispadanje od Holandije sa 2:1 golom primljenim u poslednjem minutu i posle promašenog penala Mijatovića kod 1:1 izgledaju kao čista fantazija.

ŠAMPIONAT ŠAMPIONA: I dok se mi okrećemo ko zna kakvoj budućnosti uz zakletvu da se "greške više neće ponoviti", svet se zabavlja jednim od najboljih šampionata u istoriji. Jedino sudije, gotovo iz meča u meč, uspevaju da pokvare doživljaj i zaista je vreme da se nešto preduzme. To nešto je video, kao neophodno tehničko pomagalo. Kada sam pre 10 ili više godina izneo tu ideju, rekli su mi da će to u fudbalu biti na "Svetog Nikad". I danas još uvek ideja spada u domen "mašta radi svašta", ali ubeđen sam da će za 15-20 godina to biti realnost. U američkom fudbalu to rešenje odavno postoji, u košarci se primenjuje u NBA, u Evroligi i ozbiljnim ligama Evrope, u Italiji je prošle godine prvak odlučen tako što je glavni sudija posle koša koji je odlučivao o tituli otišao do ekrana, odgledao snimak i rekao: "Koš važi."

Kako bi to moglo de izgleda u fudbalu? Relativno jednostavno, ali samo na velikim takmičenjima ili u velikim ligama sa modernom tehnologijom na modernim stadionima. Četvrti arbitar, umesto što sada uglavnom sprečava trenere da priđu aut-liniji i pokazuje koliko minuta treba nadoknaditi, treba da sedi na zgodnom mestu uz teren i da u slučaju sporne situacije, koristeći modernu tehnologiju koju već imaju a koja im na ovom mundijalu očito ne služi ničemu (Englez Grem Pol pokazao je tri žuta kartona Hrvatu Šimuniću!), upozori sudiju na moguću grešku. U tom slučaju glavni sudija treba da dođe, pogleda sporni detalj i potvrdi ili promeni svoju odluku. Naravno, neće biti tako prosto kao što izgleda, ali suštinska ideja je ta. Osim sportske pravde postiglo bi se još nešto: doakalo bi se korumpiranim sudijama jer više ne bi imali pravo na famozno sudijsko uverenje ili bi se ono svelo u razumne okvire.

I pored svesrdnog zalaganja sudija da upropaste Mundijal 2006, gledamo dobar fudbal u sigurno najjačem šampionatu svih vremena. Čak i zemlje koje su posle prvog kruga otišle kući, poput Obale Slonovače, pokazale su puno, Ekvador i Meksiko su ispali u osmini finala, Ukrajina je kao debitant stigla do četvrtfinala, poraz Gane od Brazila (0:3) je čista optička varka jer su "Ganci" (HRT dixit, prema "Ganjani" RTS komentatora) igrali sjajno, imali sijaset šansi i samo je taktička nezrelost (sva tri gola primili su na isti način, kontre, ostavljajući mnogo prostora uvek opasnim Brazilcima predvođenim "debeljkom" Ronaldom koji je sa tri nova pogotka izbio na čelo liste najboljih strelaca svih vremena sa 15 golova, jednim više od Gerda Milera) uticala na rezultat. Uzgred, Ratomir Dujković, selektor Gane, nije sedeo na klupi u drugom poluvremenu jer je za vreme odmora – isključen. Bez obzira na to što je bio sasvim u pravu (drugi gol Brazila bio je iz čistog ofsajda), do kraja četvrtfinala jedini selektor koji je bio isključen bio je naše gore list... Engleska se domogla četvrtfinala zahvaljujući jednoj genijalnosti Dejvida Bekama (slobodni udarac protiv Ekvadora), baš kao i Argentina u produžetku meča sa Meksikom (Maksi Rodrigez je dao verovatno najlepši gol Mundijala), Portugal je u osam najboljih posle 40 godina i posle pravog rata sa Holanđanima (ruski sudija Ivanov pokazao je 16 žutih i četiri crvena kartona, novi rekord Mundijala), Italijane je među osam direktno uveo španski sudija izmišljajući penal protiv Švajcarske u 93. minutu a italijanski sudija je sutradan doma vratio uslugu Špancima sudeći penal za njih protiv Francuza. Jedino su Nemci do četvrtfinala stigli bez zamerki, igrajući iz meča u meč sve bolje i sa dobrim izgledima da potvrde čuvenu izreku Gerija Linekera da je "fudbal lepa igra 11 na 11 u kojoj uvek pobeđuju Nemci".

Činjenica da se u četvrtfinalu našlo pet/šest svetskih prvaka od šest prisutnih u Nemačkoj (sedmi, Urugvaj, nije se ni plasirao, ali odavno i nije svetska fudbalska sila) ukazuje da ćemo ovde dobiti nekog "superšampiona". Evropljana je bilo tri puta više nego Južnoamerikanaca (6-2), ali nije bilo garancije da titula neće ponovo u Južnu Ameriku.

Od pojedinaca, bar do četvrtfinala, niko nije zaslužio epitet prve zvezde Mundijala. Bilo je blistavih igara i majstorskih poteza, ali ne u kontinuitetu. Jedan igrač je zablistao na jednoj utakmici, drugi na drugoj, treći na trećoj, ali niko nije dominantan kao, recimo, Maradona 1986, Mateus 1990, Romario 1994, Zidan 1998. ili Ronaldo 2002. Ronaldinjo je tek ponekim potezom nagoveštavao svoj raskošni talenat, ali još uvek ima vremena i za njega i za ostale kandidate za laskavu titulu MVP turnira. Pred nama su tri odlučujuće utakmice koje će sigurno izbaciti nekog heroja jer su najbolji obično najbolji kad je najpotrebnije.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---