Navigator >

Kad bi’ bio bijelo dugme

zoran stanojević, bbc

San Gorana Bregovića sa početka sedamdesetih, da mu se draga zakopča "u me" za jedno dve godine mogao bi da postane ne samo stvarnost već i naša svakodnevica. "Hjulit Pakard", kompanija poznata po tehnološkim inovacijama, proizvela je čip veličine zrna pirinča ili bibera (Biberče!) u koji može da se smesti do četiri megabajta podataka.

Ova sitnica zove se memori spot (Memory Spot) i predstavlja značajan iskorak u odnosu na sve dosadašnje naprave slične namene. Sam po sebi on ne emituje ništa, odnosno samo "sedi i ćuti" dok ga ne probudite čitačem. Kada primi potrebnu energiju i inicijalnu informaciju iz čitača, on počinje da emituje svoj sadržaj na najbliži kompjuter, mobilni telefon ili već neki sličan uređaj. A u sebi može da sadrži sve što i tipičana fleš-memorija, znači, audio, video, tekst, slike, softver, baš sve.

Za razliku od nekih sličnih uređaja poput RFID-a (nalepnice koja može da emituje serijski broj proizvoda na kojem se nalazi), memori spot je kompaktan, odnosno svi njegovi delovi napravljeni su iz jednog komadića silicijuma. A sadrži antenu, modem, mikroprocesor i memoriju. S obzirom na to da je tako minijaturan, memori spot može se staviti bezmalo u svaki proizvod vredan dodatnog obeležavanja. Zapravo, načini njegove primene su ono što trenutno zaokuplja ne samo one koji su ga konstruisali već i ostale koji su oduševljeni njegovim mogućnostima.

Ideje su, dakle, sledeće. Ovo biberče može se stavljati u kutije sa lekovima jer ne samo što može da sadrži sve informacije o leku, već može da posluži i u sprečavanju širenja lažnih lekova, odnosno falsifikata. Takođe, memori spot može se stavljati u narukvice koje pacijenti u bolnicama nose jer u njega može da se smesti celokupan zdravstveni karton nosioca plus informacija o do tada primljenoj terapiji. Jer, umalo da to propustim, memori spot ima mogućnost brisanja i dodavanja novih podataka, baš kao i obična fleš-memorija.

Dalje, ovo zrnce može se stavljati uz bitne fotografije, na primer sa svadbe ili mature, kako bi ponelo i nešto od "štimunga" (zvuk i video) koji je krasio situaciju u kojoj je fotografija nastala. Ili, naprosto, može da sadrži imena svih koji se nalaze na slici, sa još nekim podatkom, a možda i ceo razredni spomenar.

Stvar je vaše mašte da mu smislite dalju namenu, a u tome bi mogao da vam pomogne podatak da bi, kada uđe u proizvodnju, memori spot mogao da košta između deset centi i jednog dolara (procene se razlikuju). U HP-u kažu da ga u širokom opticaju ne treba očekivati barem još dve godine, a kada se pojavi, mogao bi biti još manji, ali sa većom memorijom. Ceo opus Gorana Bregovića, sve skupa sa intervjuima moglo bi se smestiti u jedno belo ne dugme, već dugmence.

U HP-u navode da sada predstoji borba sa proizvođačima mobilnih telefona da u aparate koji se tek planiraju ubace i čitače memori spotova. Naredna prepreka su radiodifuzne agencije koje treba da odobre frekvencije na kojima će ove spravice raditi. Za razliku od RFID-a, memori spot nije pretnja vašoj privatnosti. Da bi se očitao, odnosno probudio, čitač mu se mora prineti na milimetar.

Dodavanje memori spota stvarima koje koristimo predstavlja istinski spoj fizičkog i digitalnog sveta, kažu oni koji su ga izmislili. Pravo pitanje je hoće li generacije u budućnosti, nakon nekakve kataklizme i poništenja civilizacijskih dostignuća, znati da se takav nosač informacija nalazi u predmetima koje nalaze iza nas.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST