Deda

tanja pop

Verovatno svako od vas ima osećaj nečega što se tako davno desilo da ga se seća samo u kratkim klipovima u boji i, kao što je za to vreme bilo normalno, klipovima koji su ostali bez tona. Ton je došao kasnije, ali su moji već bili snimljeni. Možda i nije bilo tako davno, ali mi sve izgleda kao da se dešavalo u prošlom životu ili gotovo zaboravljenom detinjstvu.

Elem, u tom prošlom životu je postojao deda. U stvari, za razliku od ostalih koji su imali dvojicu, ja sam imala trojicu: jednog bliskog koga se, nažalost, ne sećam, drugog bliskog koji je živeo dva kilometra daleko i trećeg, ne tako bliskog, koji je živeo sa nama. E, o tom poslednjem je ovde reč.

Deda Žika je zahvaljujući spletu nesrećnih okolnosti koje su zadesile moju porodicu i zahvaljujući svom lošem zdravstvenom stanju živeo sa nama – pomagao je porodici i u isto vreme bio u blizini lekarskog dispanzera koji je često posećivao. Nama je morao neko da pomaže jer je otac bio često službeno odsutan a majci je trebala pomoć oko čuvanja dvoje male dece i održavanja porodične kuće. Deda je radio svašta: spremao doručak, ispraćao u školu, čuvao piliće koji su narastali i do pet kila, cepao drva sedeći na svojoj stoličici i slagao ih u savršene redove, zakucavao šta god je trebalo zakucati, čistio dvorište, kuvao sebi dijetalne čorbe i ukusne đuveče, pržio mladi crni luk sa jajima i ko zna šta još čega se više ne sećam. Međutim, takve stvari mi kao maloj nisu bile posebno interesante. Upamtila sam one neobične koje su mi i tako maloj upadale u oči.

Bio je krupan čovek, izraženog špicastog nosa, velikih usta, koja su bila puna velikih, zdravih zuba kojim je veoma lako lomio ljuske oraha. Imao je široko lice ne tako puno bora i samo venac prosede kose od pet santimetara na potiljku koji je redovno podšišivao u frizerskom salonu. Ne znam da li ga je nosio zbog sunca, ćelave glave ili prosto iz navike koju je doneo iz sela, u svakom slučaju njegovu glavu je uvek zaklapao platneni šešir, ne moderan već običan starinski šešir, tanak i beličast. Ponekad sam ga viđala da se za velikih vrućina umiva u toku dana. Uvek je to radio tako što bi prvo desnom rukom skinuo šešir i sve vreme ga držao u ruci, dok bi se nagnut nad lavaboom levom rukom kvasio po licu i umesto da od brade završi na čelu, on je nastavljao i završavao na kosi skoro na vratu. To je izgledalo kao da gladi fudbalsku loptu – oko glave i nazad. Ma koliko to meni bilo neobično, to je i normalno. Čovek se u stvari umiva od vrata do kose, ma gde ona bila.

Po profesiji stolar, ali i seoski poreznik, deda je perorezom, od koga se nije odvajao, uspešno pravio šarene prutiće i svirale kojima je do besvesti zabavljao mog brata. Ja se od svih njegovih majstorija sećam stoličice koju je u sumrak imao običaj da iznese na trotoar ispred kuće. Imala je i naslon koji je bio identična kopija velikog, četiri prečke i blago zakrivljene "baset" noge, sve bledo zelenkaste boje. Deda je bio ogroman a stoličica minijaturna. Ipak su se nekako slagali. Da li se deda prilagođavao stolici ili ona njemu, do kraja će ostati tajna. Znam samo da je sa nje ustajao lagano, bez napora, kao da nije tako niska. Uvek bi je nosio tako što bi proturio ruku kroz njen minijaturni naslon. Uzgred: ta stoličica je živa i zdrava i danas se nalazi u kući u kojoj je i nastala.

Deda je znao i voleo da čita. Ne sećam se da sam ga videla sa knjigom, iako tvrde da je poharao neveliku kućnu biblioteku i večeri provodio uz Ćopića i Boru Stankovića, ali su "Politika" i "Ilustrovana politika" bile redovne na njegovom dnevnom meniju. Uvek sam imala utisak da ne pamti to što čita, već to radi da bi skratio vreme i to samo iz jednog jedinog razloga: obeležavao je strane koje je pročitao. Ako je upamtio šta je pročitao, čemu obeležavanje? Strane je obeležavao malim pisanim ćiriličnim slovom b, oznakom njegovog imena – Božidar. Verovatno je to bila samo navika. Kao maloj mi dugo uopšte nije bilo jasno kakva je to šara.

Iako je išao u školu, deda je ceo život proveo na selu u centru Srbije, gde se neguje, kako je opšte poznato, malo neobičan pogled na padeže. Pišem naglas domaći: Mleko se dobija od krave. – Ma nije, dete, mleko se dobija od jednu kravu, a ne od dve – odgovori značajno deda... Ja opet tvrdim isto, i tako u nedogled. Srećom, došla je mama i presudila u moju korist.

Na trpezarijskom stolu su uvek bujali buketi cvetnih pokrstica vezenih onim šarenim sjackavim koncem belo-roze-belo-roze boje... ili plavo-belo-plavo-belo... zeleno-belo-zeleno-belo boje listovi... i njegove novine. Pored novina, trpezarijski sto su ukrašavali kristalna pepeljara koja se nije upotrebljavala i njegove naočare za čitanje na recept, kojima je u neko doba otpala jedna drška pa su predstavljale neobičnu kombinaciju debelih braon plastičnih okvira, debelih stakala i lastiša. Običan, tanak beli lastiš za krpljenje gaća, sa jedne strane vezan kod stakla a s druge za drugu dršku, koja je još uvek dobro radila. To mu je dugo pravilo presek na potiljku kakav sam viđala samo u filmovima o gusarima. Jednookim. Naravno, ne treba pomenuti da mu od tada naočare nikada nisu stajale pravo. Ipak je i dalje normalno čitao. Samo je malo čudno izgledao.

Deda, osim što mi je ličio na dedu-gusara sa krivim naočarima ličio mi je i na dobru vilu onih dana i momenata kada ustane ko zna koliko rano da založi peć u dnevnoj sobi i kuhinji a nama da zagreje odeću na TA peći u sobi, i to sa unutrašnje strane, one bitne koja ti dođe na golu kožu kad zimi izađeš iz toplog kreveta, a to sve nakon što je već skuvao vodeni šerbet. Ili kada nam je pevao. Pevao je dubokim titravim seljačkim glasom pesme koje nisam razumela, niti kao što nikad nisam razumela iz kod razloga nam je pevao. Verovatno je samo hteo da nas zabavi. I jeste.

Deda je imao i babu. Ljubinku. Minijaturu, koja je čarape tankim iglama ukrug štrikala brzinom vetra i koja je i dalje živela na selu. Recept naočare je nosila jedino dok je štrikala ili gledala TV. Zimi, kada dođe u posetu na par meseci, učila je i mene je da štrikam. Moj prvi i jedini pokušaj je bio šal boje roze-belo-roze-belo... Nije ispao toliko loše, samo što ga je nekakva čudna sila razvukla sa 15 na početku na 45 santimetara na kraju.

Od svih sila najčudnije su sile koje su mi odredile da ne živim sa mojim dedama i babama. Ovo su bili jedini deda i baba kojima je, igrom sudbine, jedinima bila pružena prilika i koji su pristali da žive sa mnom. Oni su mene odabrali. Na kraju sam i ja njih.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST