Knjige >

Intimizam u bekstvu

teofil pančić

Zoran Ćirić: Tvrda ljubav
Narodna knjiga, Beograd 2006.

Svet je užasna divljina i slobodni ste od Gospoda da ga ukrotite najbolje što možete.

Mda, takav je pisac taj Zoran Ćirić: iz mora njegovih, ponekad naizgled (ili čak i ne) i sasvim proizvoljno o-smišljenih, mada nesumnjivo slikovitih "poučno-poslovičastih" rečenica, koje imaju biti nekom vrstom križanca između asfaltne mudrosti za hitnu pripomoć u nevolji i psihodelične verzije "đedovskih priča", pažljiviji čitalac će gdegde izroniti pravi, nepatvoreni dragulj, esenciju jednog "gorkog taloga iskustva", jedan od onih koje zapamtite naprosto zato što više nikada, ni u ludilu ne uspete da ih zaboravite. Držim da je gore navedena rečenica iz priče "Šta je sve potrebno da postanete mrtva i slavna pevačica" – bivajući značajnijom od priče same – upravo jedna od takvih rečenica...

A sada nazad, ka "logičnom" početku jednog ovakvog teksta. Bogami se odužilo čekanje na novu zbirku priča Zorana Ćirića, onog vaistinu po mnogo čemu unikatnog pisca kojeg mnogi – uključujući i pisca samog, što (mi) je još i najrazumljivije – ponekad pobrkaju s njegovim najpoznatijim, amblematičnim književnim likom zvanim Magični Ćira, iz grada Nišvila (nema ga na "strejt" mapama, ali se laća pronalazi: prođeš kroz Niš unakrst, pa zaždiš punom brzinom još dve-tri dimenzije stvarnosti dalje). Razloga za nestrpljenje nije falilo, jerbo je prethodna njegova prozna kolekcija Starinska stvar nešto ponajbolje što je u tom žanru bio stvorio (a nije da se nije već bio mašala iskazao u ponajboljim trenucima Nišvila, Kalibra 23 za specijalistu, Vulvaša...), te uz famozni "ninovani" roman Hobo možda i najbolja njegova knjiga uopšte, mada je – tipično za "naše prilike" – Starinska stvar ipak onomad ostala u debeloj (recepcijskoj) senci svog razvikanijeg romanesknog pobratima.

Prošlo je, dakle, već nekih pola (zlatne?) dekade od prethodne zbirke, i napokon je pred nama Tvrda ljubav, krovni naziv za sedamnaest "post-starinskih" priča, za novi nastavak jedne osebujne pripovedačke sage, one koju ćete – voleli je ili ne – teško pomešati sa bilo kojom drugom koja se ispisuje na srpskom i okolnim jezicima. Ako neko od Tvrde ljubavi bude očekivao nekakav znatniji poetički, tematski ili tome srodni prevrat, svakako će ostati razočaran: Ćirić se nije bitnije odmakao od svojih starih opsesija i od demona koji ga proganjaju – a on ih isteruje kroz pisanje, što možda nije uvek lekovito, ali prija, barem čitaocu... – niti je izgleda nameran da počne da stari i kilavi na neki od načina na koje pisci obično ovde stare; a ovo mahom znači da počnu da pate od grotesknih mesijanskih ideja, ili nešto još grđe. Umesto svega toga, Tvrda ljubav je zbirka koju se, ugrubo, da podeliti na dva dela; u za nijansu manjem, ali i boljem delu priča, Ćirićevog naratora (dosledno neimenovanog; Magični za to vreme luta ko zna gde, možda po El Pasu – uh, ne daj Bože da nam opiše svoje impresije iz prerije!) zatičemo u onom njegovom najboljem elementu: iznova se pred nama pojavljuje onaj nagorkasti, potmulo duhoviti rezoner u permanentnoj krizi srednjih godina (i večitog puberteta istovremeno, što je tako karakteristično za "duh epohe", i zbunjene muškosti u njemu), pred, tokom ili nakon raspada neke od možda više strašnih nego "smešnih ljubavi". Ćirićev intimizam u paničnom bekstvu od sentimentalnosti po običaju je prožet erotskim nabojem koliko i jednom vrstom na neobičan način razvijene psihološke opservativnosti kakva "u nas" nije česta, pa ju je otuda lakše potceniti nego razumeti. Poseban specijalitet ove zbirke jeste priča Došli Nemci, pisana dijalektom niške periferije, u svakom pogledu – a pre svega po furioznom jezičkom majstorstvu – antologijska i vanserijska, priča koja ukazuje na jedan nerealizovani tok Ćirićevog spisateljstva, a koji bi možda ubuduće dao još poneki vredan plod... One možda malo brojnije priče – koje mi se ponekad učine kao oni kratki instrumentalni interludiji sa neke od ranih ploča Toma Waitsa (koji se nije slučajno rasvirao sa naslovne strane) – još jedno su opsesivno, ćirićevsko ganjanje života i sudbina vaskolikih gradskih (b)luzera minulog veka, i crnih i belih, čak bogme i žutih, mahom iz nepresušne piščeve americane. Ti će nam likovi uredno pripovedati svoje gurave živote, a na nama je da im, po mogućnosti i po nahođenju, pronađemo "stvarne" pandane... Možda baš u meraklijskom soundtracku koji Zoran Ć. prilaže na kraju knjige.

I sam će autor reći da je Tvrda ljubav "najintimnija" i najviše autobiografska njegova knjiga; dobro, ko smo mi da piscu ne verujemo u takvoj jednoj stvari – valjda on zna najbolje – ali sa stanovišta čitaoca (barem ovog), ne vidim da je Starinska stvar tu zaostajala, naprotiv. Zapravo, ono što nikako da vidimo i dočekamo od Ćirića jeste jedan naslov koji bi bio sav od te i takve proze, bez tih stalnih bekstava u Memfis, Čikago ili Tokio, sasvim svejedno. Tja, kanda je to ipak nemoguća misija, a nijedan samosvestan autor ionako nije tu da peva po željama sluš... pardon, čitalaca... Niti je baš nešto dužan da nam ispovrti svoju džigericu do kraja, samo zato što mi, eto, mislimo da je baš tada najbolji. Kako god, u Tvrdoj ljubavi opet ima dovoljno onog jedinstvenog ćirićevskog štofa, onog koji čini da prema Ćiriću možete imati odnos kakav god vam je drago, jedino ga nikako ne možete ignorisati, izuzev na svoju štetu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST