---

Godišnjice >

Španija u srcu

Sve te strašne senke imaju svoja imena u sećanju, imena sazdana od vatre i lojalnosti, imena čista, obična, stara i uzvišena, poput imena soli i vode... Da, kako izabrati samo jedno ime, među tolikim ućutkanim

Proteklo je sedamdeset godina od početka španskog građanskog rata, događaja koji je više nego simbolički najavio Drugi svetski rat jer, samo pola godine posle sloma Španske republike 1. septembra 1939, drugi veliki sukob u XX veku postaje zastrašujuća svetska realnost.

Pet godina Druge republike, konstituisane 14. aprila 1931, predstavlja značajan pokušaj modernizovanja Španije, ali istovremeno i zaoštravanje sukoba između snaga koje su nosile modernizacijski proces i onih koji su veličinu Španije videli u prošlosti. Donet je novi demokratski ustav, kao ključni osnov za menjanje arhaične društvene strukture. To je izazivalo otpor snaga koje su se osećale ugroženo, bilo da se radilo o veleposednicima, crkvenoj ili vojnoj hijerarhiji. S druge strane, osiromašeni gradski i seoski proleterijat hteo je mnogo više i mnogo brže i to ga je, sa njihovim političkim i sindikalnim organizacijama na čelu, posebno moćnim anarhističkim pokretom, uvodilo u direktni sukob, kako sa socijalnim protivnicima tako i sa vlašću. Probuđene su mnoge nade, ali su se razgorele i mnoge strasti. U zemlji je rasla politička napetost i sve je bilo teže kontrolisati sukobljene strane.

Postojala je nada da će parlamentarni izbori održani 18. februara 1936, na kojima je pobedila koalicija Narodnog fronta – sačinjena od republikanskih partija, socijalista, regionalističkih stranaka i komunista i podržana od anarhista – pomoći da se stabilizuju političke prilike u zemlji. Umesto toga, bio je to uvod u novo zaoštravanje i nove sukobe. Deo vojnog vrha hteo je da odmah interveniše, ali je Fransisko Franko procenio da treba sačekati povoljniju priliku. Vlada je sporo reagovala i nije uspevala da nametne potrebni autoritet, ni protivnicima ni vlastitom, doduše heterogenom, biračkom telu. Krenuli su sukobi i provokacije u kojima su prednjačile ultradesničarske i fašističke stranke, ali im nisu ostajali dužni ni pripadnici radikalnih levičarskih grupa. Sukobi su kulminirali u prvoj polovini jula ubistvom poručnika Del Kastilja lojalnog Republici, i odgovorom u vidu atentata na vođu monarhističke desnice Kalva Sotela. Generali Mola, Sanhurho i Franko se 18. jula 1936. dižu na oružje protiv legalno izabrane vlade Republike. Uprkos početnim uspesima u severnim provincijama i Galiciji, delovima Navare i Kastilje i osvajanju većih gradova poput Saragose i Sevilje, pučisti ne uspevaju u svojoj osnovnoj nameri – da na prepad zauzmu Madrid i Barselonu. U velikim gradovima formiraju se narodne milicije koje, oružjem uzetim iz vojnih skladišta, napadaju i zauzimaju vojna utvrđenja i kasarne, slamajući žarišta pobunjenika. No, pobunjenici imaju na svojoj strani legionarske i marokanske jedinice lojalne Franku, koje se iz Maroka prebacuju nemačkim i italijanskim avionima. Fašistička Italija i nacistička Nemačka šalju im teško naoružanje, tenkove i avijaciju. Na taj način, španski građanski rat od samog početka zadobija međunarodni karakter.

DRUŠTVO NARODA: Nažalost, zapadne demokratije, u prvom redu Velika Britanija, potom i Francuska, preko Društva naroda nameću politiku nemešanja u španski "unutrašnji" sukob čime je legalna vlast izjednačena s pučistima i onemogućena da nabavlja oružje za legitimnu odbranu. Jedino će Sovjetski Savez i Meksiko biti na strani Republike i sovjetsko oružje će pomoći da se, barem privremeno, postigne ravnoteža na bojnom polju.

Na Frankovoj strani borile su se Hitlerove i veoma brojne Musolinijeve snage u okviru takozvanog dobrovoljačkog korpusa, a takođe i portugalski "dobrovoljci", regrutovani od strane Salazarovog režima. Mimo toga, zanemariv broj međunarodnih dobrovoljaca. Na strani Republike borilo se oko 35.000 do 40.000 dobrovoljaca iz više od pedeset zemalja sa svih kontinenata, od kojih su 1700 bili iz bivše Jugoslavije. Među njima je bilo ljudi različitih, katkad suprotnih ideoloških i političkih uverenja, od građanskog centra do ekstremne levice – ista vrsta pluralizma karakterisala je i špansku republikansku političku scenu – ali im je jedna stvar bila zajednička: spremnost i odlučnost da vlastitim životima brane Špansku republiku od fašističke opasnosti, koja se tada nadvila nad Evropom.

Ne postoji, u stvari, drugi događaj u poznatoj istoriji, koji je toliko potresao i mobilizovao planetarnu javnost kao što je to bio slučaj sa španskim građanskim ratom. Sigurno da je tome uveliko doprinela činjenica da su na strani Republike bila velika imena španske i svetske kulture tog vremena: Federiko Garsija Lorka, Pablo Neruda, Migel Ernandes, Antonio Maćado, Rafael Alberti, Pablo Pikaso, Luis Bunjuel, Luis Sernuda, Leon Felipe, Sesar Valjeho, Andre Malro, Ernest Hemingvej, Pol Elijar, Luj Aragon i mnogi drugi koji su svoj veliki dar stavili u službu odbrane vrednosti koje je oličavala Republika. Međutim, to nije bilo dovoljno da se slomi pobuna na čije je čelo posle smrti Sanhurha i Mole stao, kao neosporni vođa, kaudiljo Fransisko Franko. Nije bilo dovoljno, jer su zapadne demokratije, plašeći se jačanja uticaja levičarskih snaga u Španiji, od kojih su neke otvoreno zagovarale socijalnu revoluciju, nastojale da po svaku cenu izbegnu otvoreni sukob sa silama Osovine koje su već u novembru 1936. priznale Frankovu vladu u Burgosu i nastavile da, u ljudstvu i oružju, pomažu pobunjenike. Time je, postepeno, situacija na terenu počela da se menja u njihovu korist.

UZALUDNO PRISTAJANJE: Posle neuspeha poslednjeg pokušaja Republike da prodorom preko Ebra preokrene tok i ishod rata, vlada dr Huana Negrina je u septembru 1938. učinila očajnički pokušaj ne bi li oduzela poslednji izgovor Nemačkoj i Italiji za nastavljanje pružanja oružane pomoći Frankovim jedinicama. U skladu sa zahtevom Društva naroda, odnosno Komiteta za neintervenciju iz Londona, ona je 21. septembra 1938. donela odluku o povlačenju internacionalnih brigada. Naravno, Nemačka i Italija nisu poštovale taj zahtev, a Sovjetski Savez, suočen sa pitanjem vlastite bezbednosti, prepustio je Špansku republiku njenoj sudbini. Republika je vojno poražena, pola miliona ljudi je spas potražilo u izgnanstvu, frankistička represija se obrušila nesmanjenom žestinom na sve preostale, stvarne i potencijalne neprijatelje, a zapadne demokratije i Sovjetski Savez nisu izbegli oružanu konfrontaciju sa nacifašizmom, ali su zato, posle pobede nad Musolinijem i Hitlerom, "zaboravili" na Španiju i borce Republike i njihov doprinos evropskim pokretima otpora i time omogućili Franku da skoro 40 godina, sve do smrti, gvozdenom rukom vlada Španijom.

Veliki mag španskog jezika Pablo Neruda, nošen upravo tim osećanjem solidarnosti, objavio je 1937. knjigu Španija u srcu. Identifikujući se sa stradanjem i bolom španskog naroda, Neruda na jednom skupu solidarnosti sa Španijom u Parizu pominje svog pesničkog sabrata Garsija Lorku, jednu od prvih žrtava nastupajućeg terora: "Kako se usuditi da se istakne jedno ime u toj ogromnoj prašumi ispunjenoj našim mrtvima. Kako siromašni andaluzijski ratari ubijeni od njihovih davnašnjih neprijatelja tako i mrtvi rudari iz Asturije, jednako kao i drvodelje, zidari, gradski i seoski nadničari, kao i svaka od hiljade ubijenih žena i raskomadane dece, svaka od tih gorućih senki ima pravo da se pojavi pred vama kao svedok ove velike zlosrećne zemlje, i ima mesto, verujem u to, u vašim srcima, ako su čista od nepravde i zla. Sve te strašne senke imaju svoja imena u sećanju, imena sazdana od vatre i lojalnosti, imena čista, obična, stara i uzvišena, poput imena soli i vode... Da, kako izabrati samo jedno ime, među tolikim ućutkanim? Ali ime koje ću izgovoriti pred vama ima iza svojih tamnih slogova jedno takvo smrtno bogatstvo, toliko je teško i natopljeno značenjima da, kada se ono izgovori, izgovoraju se imena svih koji su pali, braneći samu materiju njegovih pesama zato što je on bio zvučni branilac srca Španije. Federiko Garsija Lorka! Bio je omiljen poput gitare, radostan, melanholičan, dubok i jasan kao dete, kao narod."

SOLIDARNOST: Danas kada je svet, zahvaljujući nezadrživom informatičkom napretku, povezan mnogostrukim i trenutno funkcionišućim vezama koje, ako ne ukidaju onda svakako veoma relativizuju geografske razdaljine, solidarnost koju su Španija i svet doživeli pre sedamdeset godina, iz današnje perspektive posmatrano, izgleda gotovo nezamislivo. Ono što je magnetnom snagom vuklo 1936. prema Španiji probuđenu mladost sveta bili su saznanje, svest, osećanje, iluzija da se u Španiji ne zastupa i brani samo demokratski izražena volja španskog naroda već da se iskušava mogućnost uspostavljanja jednog novog, pravednijeg i boljeg sveta, utemeljenog na načelima slobode, jednakosti i bratstva. Dolazeći u Španiju njihova srca je grejala snažna nada da će pobeda nad fašizmom dati polet, krila odbrani tog sveta, njegovom konsolidovanju i razvoju, kako u samoj Španiji tako i u zemljama iz kojih su dolazili.

Ako to nemamo na umu, nećemo biti u stanju da zamislimo i objasnimo nesalomivu odlučnost i volju desetina i desetina hiljada ljudi, iz najrazličitijih i najudaljenijih delova planete, najrazličitijeg socijalnog porekla, zanimanja, profesija i nivoa obrazovanja da, uprkos brojnim preprekama u matičnim zemljama i svim drugim koje je trebalo preći, stignu do Španije.

Jugoslovenski primer je, ne manje nego drugi, u tom smislu veoma rečit. Radnici različitih zanimanja, među kojima su se brojem isticali rudari, potom studenti, čak i srednjoškolci, zemljoradnici, službenici različitih profila, lekari, inženjeri, pomorci, profesionalni vojnici, među njima i nekoliko avijatičara, doslovno iz svih krajeva nekadašnje Jugoslavije, od Slovenije do Makedonije, odlazili su da brane napadnutu slobodu u Španiji. Ali nisu Jugosloveni samo iz svoje zemlje hitali prema Španiji. Brojniji su oni koji su u Španiju stigli iz zemalja u kojima su radili, studirali, živeli: iz Italije, Austrije, Belgije, Francuske, Švajcarske, Poljske, Čehoslovačke, iz Sovjetskog Saveza, iz Kanade i SAD, iz Argentine, Brazila, Urugvaja, Meksika i Paname, iz Grčke, Bugarske, Albanije i Turske, iz Alžira i Irana. Vlast u tadašnjoj Jugoslaviji je nastojala svim sredstvima da spreči odlazak dobrovoljaca u Španiju.

Na pitanje ko ih je pozivao, mobilizovao i organizovao ne postoji jedinstven odgovor. Bilo je pokušaja da se prenaglasi ulog jednog političkog aktera – Kominterne, i to sa potpuno oprečnim ciljevima; jedni su, diskreditujući tog aktera, nastojali da dovedu u pitanje i samu tu borbu i motive njenih učesnika; drugi su hteli da čitav taj nemali moralni kapital stečen borbom u Španiji iskoriste u svrhe vlastite političke promocije. Istina je da je Kominterna u jesen 1936. uputila poziv dobrovoljcima za odlazak u Španiju i da su komunističke partije, tada najorganizovaniji deo svetske levice, najviše učinile na organizovanom odlasku u Španiju, uglavnom preko Pariza gde je postojao punkt za prihvat i organizovani odlazak u Španiju. No, istina je takođe da su dobrovoljci stizali i drugim kanalima, a nesporna je činjenica da je bilo i onih koji su stigli u Španiju ranije, ne čekajući poziv Kominterne, i da su se odmah priključili jedinicama republikanske vojske i narodnim milicijama. Vlada Republike donela je odluku o formiranju internacionalnih brigada 22. oktobra 1936.

RAZLIČITOST: I među Jugoslovenima, kao i dobrovoljcima iz drugih zemalja, bilo je, pored komunista, ljudi drugih ideoloških orijentacija. Za jugoslovenske dobrovoljce bilo je, na primer, karakteristično prisustvo pristalica Hrvatske seljačke stranke i sledbenika Stjepana Radića, čije je ime nosila jedna jedinica u kojoj su se nalazili jugoslovenski interbrigadisti. Antifašizam, a ne komunizam, bila je zajednička uporišna tačka dobrovoljaca koji su se borili na strani Republike. Polovina ih je zauvek ostala u Španiji. Ginuli su na bojištima oko Madrida, koji su doslovno svojim telima branili, na Harami i Gvadalahari, Bruneti, Teruelu, Belćiteu, Ebru. Svojom smrću oni su postali građani Španije i u njoj stekli svoje poslednje boravište. Njihovi retki preživeli drugovi doživeće ostvarenja tog prava, koje im je obećala vlada Republike, tek 60 godina kasnije, jednoglasnom odlukom španskog parlamenta da svim borcima internacionalnih brigada dodeli pravo na špansko državljanstvo.

Posle sloma Republike i prelaska Pirineja, preživeli jugoslovenski borci internacionalnih brigada, zajedno sa saborcima iz drugih zemalja, prošli su kroz logore (Sen Siprijen, Arželes sir Mer, Girs, Verne) i zatvore u Francuskoj, učestvovali su u pokretima otpora u Francuskoj i drugim zemljama okupirane Evrope, a jedan broj je uspeo da se vrati u Jugoslaviju, čija je vlast sve činila da spreči povratak jugoslovenskih dobrovoljaca u zemlju i direktno je odgovorna za produžetak njihovog boravka u logorima i stradanja koja su doživeli. Ipak, oko 350 španskih boraca je uspelo da se vrati u zemlju od kojih su oko 250 učestvovali u narodnooslobodilačkoj borbi i, obogaćeni španskim iskustvom, dali veliki doprinos oslobođenju svoje zemlje. Polovina je izgubila život na jugoslovenskim bojištima, mnogi su proglašeni narodnim herojima, a o veličini njihovog doprinosa pobedi nad fašizmom uverljivo govori podatak da su četiri vodeća komandanta Narodnooslobodilačke vojske u završnim operacijam za oslobođenje Jugoslavije bili španski borci: Koča Popović, Peko Dapčević, Kosta Nađ i Petar Drapšin.

Kada se pravi bilans doprinosa međunarodnih dobrovoljaca slobode odbrani Španske republike onda na umu treba imati najmanje dve činjenice: prvu, da oni nisu mogli biti presudni činilac rata, prosto zbog toga što ih nikada, za sve vreme njihovog boravka u Španiji, nije bilo odjednom više od petnaestak hiljada, premda su u nekim trenucima i bitkama, kao što je bila odbrana Madrida, odigrali značajnu ulogu; i drugu, da je njihov doprinos bio mnogo važniji na moralnom i političkom planu, jer su svojim primerom pokazivali španskom narodu i čitavom svetu zašto i kako se treba boriti protiv fašizma. Naravno, treba reći i to da sukobi unutar republikanskog bloka i rastući uticaj i prisustvo bespogovornih Staljinovih sledbenika nisu mogli a da se ne reflektuju i na pripadnike međunarodnih brigada. Ali, pritom treba naglasiti i jednu drugu činjenicu: učešće u jednom pluralističkom pokretu kakav je bio republikanski blok učinilo je mnoge interbrigadiste ideološki i politički sumnjivim i po povratku u njihove matične zemlje bili su izloženi političkim i sudskim progonima. Na montiranim staljinističkim procesima u Moskvi, Budimpešti, Pragu, Ljubljani, neki od njih su osuđeni na smrt i pogubljeni.

O ljudima tog doba pisao je i Oktavio Pas: "Sećam se da sam u Španiji, tokom rata, otkrio ‘drugog čoveka’ i drugu vrstu samoće... Nema sumnje da blizina smrti i bratstvo oružja proizvode, u svim vremenima i u svim narodima, atmosferu kojoj je svojstvena izvanrednost, sve ono što prevazilazi ljudsku sudbinu i raskida krug samoće koji okružuje svako ljudsko biće. Ali na tim licima – licima tupim i tvrdoglavim, sirovim i grubim, sličnim onima, koja nam je, bez ugađanja i sa gotovo okrutnim realizmom, ostavilo špansko slikarstvo – bilo je nešto poput očajničke nade, nešto veoma konkretno i istovremeno veoma univerzalno. Nisam posle video slična lica."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---