Navigator >

Šta će školama računari

zoran stanojević@bbc

Već godinama unazad izuzetno je popularno deliti školama računare, ali Nacionalni investicioni plan Vlade Srbije, ako se ostvari, poklopiće sve dosadašnje akcije sa najavljenih trideset hiljada mašina. Ista moda, inače, zahvatila je i Crnu Goru, gde se takođe najavljuje kupovina četiri hiljade računara za škole, što je, srazmerno broju đaka, možda i duplo više od srpskog plana. Računari su svakako potrebni školama, barem koliko su im potrebne i table, krede, stolice i stolovi, ponegde i telefonske linije. Ali, u ovom trenutku nije jasno kakve su ambicije ove akcije, a od toga bi trebalo da zavisi šta će se i kojim tempom kupovati.

Iz onoga što su vladini planeri govorili ovih dana moglo bi se zaključiti da je cilj da Srbija krene stazama Irske (o irskom privrednom čudu "Vreme" je pisalo u broju 818). Tamošnji obrazovni sistem snažno je radio na informatičkoj obuci, što se kasnije pokazalo veoma isplativim. No, Irci koji su kroz taj sistem sedamdesetih i osamdesetih prošli reći će vam da im u to vreme nije bilo nimalo prijatno. Posla za informatičare u njihovoj zemlji nije bilo uopšte i svi su gledali samo kako da se dokopaju Amerike, gde se informatička revolucija upravo rađala. Bilo je to i vreme kada se informatika učila iz knjiga i na tabli, računara je bilo malo.

Okolnosti u kojima se Srbija nalazi danas bitno su drugačije. Pre svega, računari su opšteprihvaćeni i mnogo dostupniji nego nekada. Iz toga proizilazi da informatička nastava mora biti mnogo praktičnija, odnosno mora se obavljati na računaru. Takvu, praktičnu nastavu neko mora i da drži, a signali koji stižu iz škola kada je reč o dovoljnom broju nastavnog kadra ne ulivaju preveliki optimizam. Dakle, pre nego što se krene u obuku đaka (od kojih se neki obučavaju sami), moraju se obučiti nastavnici, kojima se prethodno mora objasniti šta se od njih i njihove informatičke obuke očekuje.

Jer tu se kriju ostale nepoznanice. Ako je cilj obuke puko informatičko opismenjavanje što većeg broja učenika, onda ne bi bilo loše razmotriti mogućnost da se umesto novih kupuju tri godine stari računari koje ozbiljne firme rashoduju (naravno, monitori moraju biti novi i to LCD, dečije oči su u pitanju). Računari brzo zastarevaju, retko ćete naći nekoga ko se uspešno bavi iole ozbiljnim poslom, pa i obukom početnika, na spravama starijim od šest godina. S druge strane, škole ne rade gotovo tri meseca godišnje, što samo po sebi funkcionalnost računara umanjuje za četvrtinu. Dakle, pre nego što se u akciju uopšte krene, škole bi morale da izađu sa predlozima kako će dobijeno iskoristiti na najoptimalniji način. Inače će pozitivni rezultati akcije izostati, osim što će se vlasti pozivati na manje-više redovne uspehe malog broja mladih informatičara, koji su takvi zbog svog talenta, a ne zbog pomoći države.

Najteže pitanje biće možda "softversko". Da li školske programe bazirati na učenju kako da se koriste Majkrosoftovi programi, koji su najrasprostranjeniji, ali su i proizvod komercijalne kompanije (što utire put monopolu)? Ili se opredeliti za "otvoreni kod" (Linuks i sl.), što je moralno prihvatljivije, ali je krajnje nepraktično (pa nek me linuksovci zbog ovog rastrgnu).

Uostalom, kada krenete da kupujete računar nije retkost da vas prodavac zapita za šta nameravate da ga koristite, ne bi li vam preporučio najbolju konfiguraciju. Nema nijednog razloga da država s parama postupa manje pažljivo nego običan građanin.


 

Komentari: 1


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST