Špijunaža >

Odlazak legende hladnog rata

miloš vasić

Prošle nedelje umro je Markus Miša Volf, dugogodišnji šef istočnonemačke obaveštajne službe, izuzetno talentovan i sposoban operativac i organizator špijunskih operacija. Preživeo je hladni rat i pad Berlinskog zida uglavnom neoštećen, a umro je kao slobodan čovek. Sa njim je u istoriju otišla epoha velikih operacija, uzaludnih podviga i još uzaludnijih žrtava

Markus Johanes Volf, dete nemačkih komunista koji su odmah 1933. mudro otišli u Moskvu gde je dobio doživotni nadimak Miša, opisan je u jednoj od retkih ozbiljnih knjiga na teme kao "zlatni dečko istočne obaveštajne zajednice". To je bilo 1984, a iscrpniji biografski materijal pojaviće se tek kasnije. Sa tim materijalom treba postupati oprezno, jer je – kao i obično u ova prelazna vremena – ili pristrasan ili izmišljen; u svakom slučaju nepotpun, jer nikome nije stalo da se ispriča baš sve, pa ni Markusu Volfu u memoarima pod naslovom Čovek bez lica, objavljenim 1997.

Neki segmenti te začuđujuće karijere ipak se dadu napabirčiti.

Rusi, "narod sa mnogo talenata od kojih se naročito ističu talenti za cirkus i špijunažu" (kako kaže ser Ficroj Meklejn), odmah su zapazili pametnog malog Mišu Volfa i usmerili ga u najbolja učilišta NKVD-a: na akademije imena Libknehta i Đeržinskog, pa onda na specijalističke kurseve. Bio je omiljeni štićenik Jurke Andropova. Dakle, podeljena Nemačka postala je 1945. prioritet sovjetske obaveštajne zajednice iz razloga očiglednih. Pod imenom Mihael Štorm, novinar, mladi Markus Volf pojavljuje se u Istočnom Berlinu već 1945. i izveštava sa nirnberškog suđenja nacističkim vođama. Taj krupni i visoki simpatični momak izuzetnom brzinom vinuo se do položaja direktora operacija i kontrašpijunaže Ministarstva državne bezbednosti DDR (Štazi), u činu general-majora sa punih 28 godina. Bila su to takva vremena: Drugi svetski rat još se nije završio, a hladni rat je već bio počeo; za talentima je potražnja bila velika, a ponuda – kao i obično – mala.

ŽENE U PREDNOSTI: Svoj špijunski zanat Miša Volf usavršavao je godinama širom planete u "diplomatskim" poslovima: u Helsinkiju je služio kao dr Kurt Verner; viđen je u Adenu, Južni Jemen, pošto su istočni Nemci tamo preuzeli kontrolu nad službama bezbednosti. Kažu da je odatle delovao prema Saudijskoj Arabiji u nameri da destabilizuje dinastiju Sauda. Ali glavna meta bila je i ostala Zapadna Nemačka, po prirodi stvari: tamo je infiltrirao na visoka i osetljiva mesta niz svojih agenata, uključujući i čuvenog Gintera Gijoma (zbog koga je pao kancelar Vili Brant), uz masovno korišćenje žena u obaveštajnom radu.

Miša Volf nadživeo je starog lisca Ernsta Volvebera, svog ministra; neki kažu da je doprineo njegovom padu u nemilost. Za razliku od drugih velikih šefova obaveštajnih službi, Mišu Volfa su potčinjeni voleli, a on je na njih pazio, što donekle objašnjava velike uspehe njegovih operacija: naime, zla krv, zavist, ambicije i intrige najveći su neprijatelj svakoj instituciji, a naročito obaveštajnoj službi, gde je atmosfera uvek vruća, a očekivanja prevelika.

Kao praktično doživotni direktor HVA (Spoljna obaveštajna služba Štazija) od 1952. do 1986, Miša Volf uvideo je ogromne prednosti vrbovanja žena za obaveštajni rad na protivničkoj teritoriji: ženska radna snaga, naizgled sporedna i tehničke prirode, ima uvida u mnogo zanimljivih podataka i pod manjom je kontrolom od svojih muških šefova. Osim toga, Zapadna Nemačka u svoju obnovu ulazi sa bolnim manjkom muškaraca u najboljim aktivnim godinama... Zato je godinama glavni pravac prodora istočnonemačke špijunaže preko granice išao putem zgodnih i šarmantnih momaka koji su zavodili i regrutovali usamljene mlade žene na osetljivim pozicijama. Repovi tih afera vukli su se po Nemačkoj do nedavno.

NAJVEĆI USPEH: Međutim, ako ostavimo po strani glamurozni i seksi aspekt špijunaže (ono iz filmova i krimića), što nije teško, videće se da su glavni napori išli u daleko pragmatičnijem smeru: trebalo je po svaku cenu smanjiti prednost Zapada u naučno-tehnološkom smislu, a ta prednost bila je ogromna (što je na kraju i slomilo kičmu realsocijalizmu). Češka služba StB i HVA Miše Volfa bile su tu najefikasnije: krali su čitave vagone kompjutera i elektronike, prodirali su u institute, laboratorije i univerzitete; nije im bilo žao ni para ni ljudi. Miša Volf, međutim, bio je svestan zavisnosti od Zapada i na nju je upozoravao: već 1980, on kaže da je istočnonemačka kompjuterska idustrija Robotron, vodeća u Varšavskom paktu, "toliko zavisna od IBM-a da je praktično postala ilegalna sestrinska kompanija". S druge strane, Volf u svojim memoarima vodi računa da se distancira od grubosti i ubistava koja će pripisivati "primitivcima" iz KGB-a, čak i kad je njegova služba bila umešana.

U Zapadnu Nemačku Miša Volf i HVA sistematski infiltriraju svoje agente sa temeljito urađenim "legendama" (uverljivim lažnim biografijama) i sa zadatkom da se polako penju u hijerarhiji. Najveći uspeh bio je Ginter Gijom, sa suprugom Kristl (oboje aktivni radnici Štazija): kao "pobegli" iz DDR 1956, pa je polako Gijom postao jedan od pomoćnika kancelara Vilija Branta 1969. Uzgred, Gijom je jedini aktivni oficir Štazija (a ne zavrbovani agent) koji je u SR Nemačkoj dospeo na izbornu funkciju. Tako se desilo da je Volfu Brant postao toliko važan da je HVA platila jednom korumpiranom poslaniku CDU-a (opoziciona Hrišćansko-demokratska unija) 50.000 maraka da glasa za poverenje Brantovoj vladi aprila 1972; Brant je prošao sa dva glasa većine... Kasnije, u memoarima, Miša Volf će – iz te pameti – priznati da je infiltracija Gijoma u Brantovu blizinu bila "autogol": "Tako smo nesvesno pomogli da se uništi karijera najdalekovidijeg modernog nemačkog državnika."

Ginter Gijom uhapšen je 24. aprila 1974. u svom stanu u Bonu. Odeven u kućni ogrtač, rekao je agentima BfV-a (Ured za zaštitu ustava): "Ja sam oficir NVA, Narodne armije DDR!" Posle će Hans-Ditrih Genšer reći da je ta izjava bila otprilike sve što su od dokaza imali... Vili Brant podneo je, naravno, ostavku.

Lista infiltriranih, potkupljenih, ucenjenih i zavedenih Nemaca i Nemica iz Savezne Republike kraja nema, kao što će se otkriti posle pada Zida, novembra 1989, i zaplene arhiva Štazija. Svi ti uspesi Miše Volfa, kao uostalom i uspesi Andropova i Putina u istom tom poslu, međutim, nisu ni sprečili ni usporili rušenje Zida i epohalni bankrot realnog socijalizma i Varšavskog ugovora. Nastupa veoma neprijatna tišina, jer ni nova Moskva suzama ne veruje: mnoge poruke i molbe za pomoć ljudi iz HVA koji su se plašili progona u ujedinjenoj Nemačkoj pale su u gluve uši. Miša Volf 22. oktobra 1990. piše Miši Gorbačovu: "Mi smo bili vaši prijatelji. Nosimo mnoga vaša odlikovanja na grudima. Rekli ste nam da smo mnogo doprineli vašoj bezbednosti. Sada, u času kad ste nam potrebni, pretpostavljam da nam nećete uskratiti vašu pomoć." Volf je tražio od Gorbačova da kao preduslov priznanja nemačkog ujedinjenja postavi amnestiju za pripadnike Štazija i HVA; Gorbačov je to odbio. "Bila je to konačna sovjetska izdaja prijatelja iz Istočne Nemačke čiji su četrdesetogodišnji napori jačali sovjetski uticaj u Evropi."

K sažaljeniju, rekla je Moskva; nu i čto žiznj?

I TO JE ZANAT: Markus Johanes Miša Volf nije nikada patio od lažne skromnosti, primetiće usput samozatajni, ali temeljiti i vredni arhivar KGB-a Mitrohin u svojoj čuvenoj knjižurini. Tako je: "Čak će i moji najljući neprijatelji priznati da je HVA bila najefikasnija i najplodnija takva služba na evropskom kontinentu", kaže Volf u svojim memoarima. To je verovatno tako. Ali čemu sve to? Zid je pao, a za njim kao domine i sve komunističke zemlje Evrope. Ruševine ostale za hladnim ratom su unutrašnje rane svih zaraćenih strana, kao što se vidi iz procesa lustracije u zemljama bivšeg Varšavskog pakta, ali i iz skandala nastalih kada su se tajne doznale u zapadnim zemljama.

Ima, međutim, nečega u tvrdnjama veterana hladnog rata da je to bilo "herojsko doba"... Dobro: oni su tada bili mladi i verovali su u ideale, svako u svoje. Bila je to, pre svega, utakmica u pameti, veštini, dosetljivosti, nemilosrdnosti, lojalnosti. Ta je utakmica vremenom, čak dosta brzo, dobila i neka svoja prećutna pravila: bez ubijanja protivnika, ako ikako može; uhvaćene agente razmenjujemo bez mnogo buke; menjamo informacije, ako drugačije ne ide; sarađujemo na taktičkom planu u trećim zemljama, ako već moramo; itd.

Ali, ne treba nikada smesti s uma da je i obaveštajni rad tek jedno od sredstava politike, kao rat. Utoliko je dobro da se time bave sposobni i vešti ljudi, a ne budale i nasilnici; i to je neki zanat... Takva će, verovatno, biti argumentacija Miše Volfa kada bude držao svoj Poslednji Brifing tamo gore.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST