---

Pol Oster – Reč na dodeli nagrade "Princ od Asturijasa" >

Očajnička potreba za pričom

Svoj život provodim u razgovoru s ljudima koje nikada nisam video, koje nikada neću upoznati, i imam nameru da s tim nastavim sve dok ne prestanem da dišem

Ja ne znam zašto radim to što radim. Da znam, verovatno više ne bih osećao potrebu da to radim. Jedino što mogu da kažem, i to sa najvećom sigurnošću, jeste da tu potrebu osećam od najranije mladosti. Reč je o pisanju, posebno o pisanju kao načinu da se ispričaju priče, izmišljene priče koje se nikada nisu zbile u onome što nazivamo stvarnim svetom. To je svakako čudan način da čovek provede život – sedeći u sobi, s olovkom u ruci, iz sata u sat, iz dana u dan, iz godine u godinu, pokušavajući da po listovima papira reči rasporedi tako da one stvore nešto što ne postoji nigde drugde do u njegovoj glavi. Zašto bi, pobogu, bilo ko želeo da se bavi nečim takvim? Jedini odgovor koji mi pada na pamet jeste: zbog toga što mora, zbog toga što drugog izbora nema.

Ta potreba da se stvara, kreira, smišlja, bez sumnje predstavlja fundamentalni ljudski poriv. Ali s kojim ciljem? Koja je svrha umetnosti, posebno umetničke proze, u ovome što nazivamo stvarnim svetom? Meni nijedna ne pada na um – barem ne u praktičnom smislu. Knjiga nikada nije nahranila gladno dete. Nikada nije zaustavila metak koji je ulazio u telo žrtve ubistva. Knjiga nikada nije zaustavila bombu koja usred rata pada na nedužne civile. Neki vole da misle kako su ljudi bolji ukoliko se dive umetnosti i cene je – da su pravičniji, moralniji, saosećajniji, osetljiviji. Možda to i jeste tačno – ali samo u retkim, usamljenim slučajevima. No, nemojmo zaboraviti da je Hitler u životu počeo kao umetnik. Tirani i diktatori čitaju romane. Ubice u zatvorima čitaju romane. I ko može reći da i oni, kao i svi ostali, ne osećaju isti užitak prilikom čitanja.

Drugim rečima, umetnost je beskorisna – ili je barem takva kada se uporedi s poslom koji obavljaju vodoinstalateri, ili lekari, ili putari. Ali, da li je beskorisnost loša stvar? Da li nedostatak praktične svrhe znači to da su i knjige i slike i gudački kvarteti prosto gubljenje vremena? Mnogi ljudi tako misle. Ali ja zastupam stav da je upravo beskorisnost to što umetnosti obezbeđuje vrednost – i da je stvaranje umetničkih dela ono što nas razlikuje od svih drugih bića koja nastanjuju ovu planetu, odnosno da je to ono što nas, u osnovi, čini ljudskim bićima. Raditi nešto iz čistog zadovoljstva i lepote koju taj rad pruža. Pomislite samo na uloženi trud, na mnoge sate vežbanja i disciplinu koji su neophodni da bi se postalo svršeni pijanista ili igrač. Sva ta patnja i naporan rad, sva odricanja da bi se postiglo nešto što je potpuno i savršeno... beskorisno.

Proza, ipak, obitava u donekle drugačijem predelu u odnosu na ostale umetnosti. Njen medijum je jezik, a jezik je nešto što delimo s drugima, nešto što nam je svima svojstveno. Od trenutka kada naučimo da govorimo, počinjemo da razvijamo jednu vrstu žudnje za pričama. Oni koji se sećaju svog detinjstva, setiće se i s kolikim se nestpljenjem iščekivala Priča za Laku Noć – kada bi majke ili očevi sedali kraj naših uzglavlja, u polumraku, i počinjali da čitaju iz neke knjige bajki. Nama, koji smo i sami roditelji neće biti teško da uhvatimo tu napetu pažnju u očima svoje dece dok im čitamo. Odakle tolika želja za slušanjem? Bajke su često okrutne i nasilne, u njima ima odsecanja glava, kanibalizma, grotesknih transformacija, i zlih čarolija. Pomislio bi neko kako su takvi sadržaji previše strašni za malo dete – ali ono što te priče detetu omogućuju da iskusi jeste upravo susret s vlastitim strahovima i unutrašnjim trvenjima, a u savršeno bezbednom i zaštićenom okruženju. Takva je magija priča: u stanju su da nas odvuku do dna pakla, ali su zapravo bezopasne.

Starimo, ali se ne menjamo. Ukus nam je istančaniji, ali u osnovi i dalje ličimo na ono što smo bili u mladosti, željni smo da čujemo sledeću priču, pa još jednu, i još jednu. Godinama se već, u svim zemljama zapadnog sveta, objavljuju članci u kojima se žali nad činjenicom da sve manje ljudi čita knjige, nad tim što smo ušli u doba koje neki nazivaju dobom "postpismenosti". Možda to i jeste tako, ali istovremeno univerzalna želja za pričama nije umanjena. Na kraju krajeva, romani nisu jedini izvor. Filmovi i televizija, čak i stripovi proizvode ogromne količine fikcionih pripovesti, a javnost ih i dalje guta s ogromnom strašću. To je zato što su ljudskim bićima priče potrebne. Potrebne su im očajnički, gotovo isto onoliko koliko im je potrebna hrana, i na koji god način da su predstavljene – bilo da su odštampane na listu hartije, ili da dolaze sa ekrana – bez njih je život nemoguće zamisliti.

No, kada je reč o romanu, o stanju u kome se nalazi, o njegovoj budućnosti, ja sam u velikoj meri optimista. Kada su knjige u pitanju, brojke nisu važne – jer postoji samo jedan čitalac, svaki put samo jedan. Time se može objasniti i ta specifična snaga koju roman ima, i zbog čega, po mom mišljenju, on nikada ne može izumreti kao forma. Svaki roman jeste rezultat ravnopravne saradnje između pisca i čitaoca, i to je jedino mesto na svetu gde se dvoje neznanaca sreću u uslovima potpune bliskosti. Svoj život provodim u razgovoru s ljudima koje nikada nisam video, koje nikada neću upoznati, i imam nameru da s tim nastavim sve dok ne prestanem da dišem.

To je jedini posao kojim sam ikada poželeo da se bavim.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---