Knjige >

Putovanje "južnom zemljom"

teofil pančić

Dve putopisne knjige po "ovim krajevima", kojima je to valjda i jedino zajedničko svojstvo; i vrhunski kvalitet, dabome

Nisam tu da branim svoju srpsku čeljad rasejanu po Hrvatskoj, niti svoju hrvatsku rodnu grudu teško napadnutu jugoslovenskim tenkovima 1991. Nego samo hodam po tom skupnom tlu naše nesreće, obilazeći svoja izgubljena imanja i ono opšte dobro koje činila je moja zemlja. Na koju više nemam nikakvih prava, pobeleženih u zemljišnim knjigama, osim u nekoj opštoj knjizi naše zajedničke istorije.

(Bora Ćosić)

Jedan je pisac, star i rezigniran, krenuo sa evropskog severa u obilazak Južne Zemlje, onog predela koji smo nekada zvali Jugoslavijom, a sada to više ne smemo činiti, a drugog, skupnog imena za to više nema, ili pak ima, ali zvuči birokratski užasno, kao kad lešu u mrtvačnici nadenete "ime" od slova i brojeva; jedna je, pak, novinarka, mlada i u usponu, krenula sa još daljeg severa u pohod na iste krajeve, biće zato da vidi kakvi ih to, pobogu ljudi nastanjuju, i odakle dolazi to da uporno proizvode više istorije po glavi stanovnika nego što su u stanju bezbolno da potroše. Sličnosti tu velikih baš i nema: pisac hodočasti zemljom svojeg minulog života, novinarka ide među strance; pisac ispisuje književni putopisni tekst, novinarka pripoveda kroz istraživanje, a istražuje kroz druženje sa ljudima o kojima ranije nije baš ništa znala. Može li tu biti kakve sinergije, kakvog amalgamiranja?

Put na Aljasku Bore Ćosića (Prosveta, Beograd 2006) čini se pomalo kao neočekivani – a više nego dobrodošli – appendix Carinske deklaracije, knjige u kojoj je pisac uredno "popisao" taj svoj bivši, beogradski i balkanski život, pošto se drugojačije nije mogao rasteretiti tog životnog prtljaga, onoga koji se obično ne vidi, ali ga čovek svejednako prti kud god krene; zato su se baš sa Carinskom deklaracijom valjda završile devedesete za Boru Ćosića, građanina i pisca podjednako. U takvoj je konstelaciji razumljiv i ovaj uvrnuto-inverzni naslov: Put na Aljasku. Nikakve tu Aljaske, jakako, nema, nego se to pisac ušunjava u predele svog odrastanja i formiranja po prvi put kao neko ko je lišen – u onoj meri u kojoj je to uopšte moguće – svega onoga što ga je za taj prostor najpre neraskidivo vezivalo, a potom ga nateralo u zgađeno samoizgnanstvo i tome primereni radikalni konflikt s onim što je tamo ostavio.

Povod je putovanju pomalo romantičan, pomalo čak trivijalan, na onaj način koji život dopušta, za razliku od teksta: Ćosić i njegova "nova" žena, Zagrepčanka, otiskuju se iz Berlina put juga želeći da pokažu jedno drugom mesta i ljude ključne za neke njihove prethodne, razdvojene živote. Kratki prelet preko Slovenije u funkciji je predigre za uranjanje u nagorele ruševine južnoslovenskog Balkana: najpre onaj tako prepoznatljivi melanž agramerske ofucane gospoštine i sve lošije zabašurivanog tranzicijskog siromaštva, potom Bosna kao vilajet Ćosiću očevidno dalek i nerazumljiv, onaj s čijom nesrećom saoseća, čijih se dželata stidi i prezire ih, ali čije kulturne kodove s mukom pokušava da razazna, a onda Beograd, grad u čijem jezgru tako reći svako zdanje – privatno ili javno – ima istoriju koja se nekako i negde dodiruje i prepliće sa Ćosićevom, sa istorijom deteta iz ugledne građanske porodice, i potonjeg pisca i intelektualca, zatočnika vaskolikog moderniteta u zemlji u kojoj se čak i "revolucionarni" boljševizam nekako prirodno nakalemio na plemenski, megapatrijarhalni parohijalizam, i lepo srastao s njim u smrtonosnoj, radioaktivoj simbiozi. Te su, "beogradske" stranice ove knjige – što svakako nije iznenađenje – i najizdašnije i najuspelije, i taj je pogled "izvanjca" koji je istovremeno više "insajder" nego velika većina onih koji sada hodaju ulicama vetrovitog i neurednog Balkanopolisa dragocen u svojoj neodustajnoj lucidnosti, u svojoj odmerenoj mešavini diskretne setnosti i ironičnosti koja ne prelazi u "kolonijalnu" superiornost svojstvenu filistarskoj pokondirenosti. Na koncu ponovo Zagreb, nešto ulickanija odskočna daska za povratak sa Aljaske na čvrsto tlo Novog Života... Ne krijući da pomalo ispisuje i kontra-knjigu onom nadobudnom Handkeovom mesečarenju po ovim predelima, Bora Ćosić prebire po krhotinama jedne (samoskrivljene) nesreće sa sebi svojstvenom pedanterijom, ali i suptilnošću: to će reći da se Zlu i njegovim protagonistima ima reći što ih spada, bez vrdanja i parasentimentalne popustljivosti, ali i da se pred razmerama propasti gotovo svega boljeg ne sme biti odveć arogantan, nego se ima biti tih i skroman kao na kakvom opelu – što Put na Aljasku u neku ruku i jeste, kao naknadni body count, i dugi oproštaj od seni jednog života kakav je uništen ne pukom prolaznošću nego zlikovačkom ručerdom. Utoliko je Put na Aljasku, kao beletristički i esejistički tekst, knjiga čija će vrednost u kontekstu savremenog pisanja sa srpskom jeziku u doglednoj budućnosti samo rasti, a njegova će masovnija recepcija valjda uslediti tek kada Ćosićevi uvidi postanu "probavljivi" i otužnoj našoj "srednjoj struji", onoj koju neko kao Bora Ćosić nervira i pre nego što išta kaže, a ako nešto kaže, utoliko gore za njega.

Norveška novinarka Osne Sejerštad Srbiju je pohodila za vreme NATO bombardovanja 1999, u želji da napiše knjigu o zemlji i ljudima koji su, iz nekih mutnih razloga, usred mirne i prosperitetne Evrope na prelazu milenijuma, izabrali sudbinu kojoj nema srodne nadaleko; to je i učinila, ali ubrzo je shvatila da njena priča nije kompletna, pa se ponovo obrela ovde u mesecima pred pad Miloševića, zatim u euforičnim danima nakon poraza Režima, te na koncu u ono turobno vreme 2004, nakon što su Vampiri prvo ubili telo Zorana Đinđića, a onda vešto kidnapovali i celu zemlju koja je, činilo se, sa Đinđićem kao uslovnim, ali ne i slučajnim simbolom Velike Promene krenula da se čupa iz gliba. E, tek je opisivanjem ovog, hm, prilično depresivnog luka knjiga Osne Sejerštad Portreti iz Srbije dobila konačne obrise, odnosno oblik u kojem je i mi upoznajemo (preveo Igor Solunac; Laguna, Beograd 2006).

Portreti iz Srbije klasičan su feature, dugoročni istraživačko-reporterski projekat, zahtevna koliko i zahvalna forma koja u srpskom novinarsko-publicističkom svetu praktično i ne postoji. Razlozi? Svi mogući, od finansijskih i tehničkih, preko "kadrovskih" i mentalitetskih. Nešto ovome najpribližnije možete naći u knjizi nekadašnje Beograđanke Ane Uzelac Deca Putina (v. Vreme br. 752). Kako god bilo, Osne je Sejerštad izabrala da svojim čitaocima predstavi Srbiju i njene ljude kroz neku vrstu "dubinskog preseka", kroz nežni, prijateljski padobranski desant u živote ljudi različitih slojeva, reprezentante sveg onog diverziteta koji – traumatično za nas koji ovde živimo, ali valjda izazovno za one druge... – u dezorijentisanoj današnjoj Srbiji koegzistiraju saplićući jedni druge, a svaki za sebe nedovoljno moćan da nametne bilo kakav pravac. Zar čak ni onaj koji vuče u provaliju? Da, čak ni taj: zato se tamo svih ovih godina više kotrljamo i saplitavo bauljamo nego što odlučno hrlimo... Njeni su sagovornici "obični ljudi", neuke žrtve divljanja jedne sumanute propagande, poput Deda Bore iz sela na obroncima Stare Planine, izbeglice sa Kosova koje su u svom novom utočištu (Kraljevo) suočene s drugom vrstom segregacije, porodica iz Kragujevca, devastiranog grada-heroja socijalističke ekonomije, mladi sveštenik iz Niša i njegova porodica, predstavnici one "tradicionalističkije" Srbije koja zastrašujuće lako kombinuje čestitost sa mračnjaštvom, žena čoveka osuđenog za ratne zločine, ulični diler i muvator opšte prakse pun poslovnih planova dostojnih braće Troter, emigrantkinja koja je otišla u Nemačku nemajući snage da se suprotstvlja poplavi primitivizma koja je sunula iz zemlje kao kakva elementarna nepogoda; na drugoj strani, junaci priča Sejerštadove su svima znani javni likovi poput tadašnje "heroine nezavisnog novinarstva" Bojane Lekić, Zorana Živkovića ili mladih "Otporaša", ali i Ljubiše Ristića ili "mladog socijaliste" Branka Ružića. Poslednje je poglavlje posvećeno druženju s Antonijem Pušićem alias Rambom Amadeusom, kao prigodnim "rezonerom" koji zaključuje knjigu. Ko god je Sejerštadovoj pomagao u odabiru sagovornika, uradio je odličan posao. No, vrlina je knjige pre svega izvanredna opservativnost ove novinarke i spisateljice, kombinovana s zadivljujućom moći empatije koja ipak ama baš nikada ne prerasta u selektivno slepilo za "prazna mesta" života ili "priče" njenih sagovornika: Osne Sejerštad nije došla ni da sudi, ni da se divi – došla je da sluša i gleda, da uči i da iz svega toga izvlači suvisle, s ukusom uobličene zaključke. Otuda su ovi "Portreti" izvanredno osveženje, knjiga iz koje nećete "saznati ništa novo" jer se ne bavi nekakvim Spektakularnim Tajnama kao kakav jeftini triler, a opet, sve što vam je "već poznato" sagledano je iz jednog drugačijeg ugla, okom onoga ko nepogrešivo razlučuje važno od nevažnog, i ne da se tek tako zavesti u divlje jagode!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST