---

Ko misli da su budale bezopasne samim tim što su budale, taj je prespavao XX vek; daj budali dovoljno dugačku batinu, i videćeš šta sve ume

Sačuvaj me Bože proroka i proročanstava, a naročito iskušenja da se tim osobito odvratnim i opasnim oblikom šarlatanstva i sam počnem baviti. Postoje, međutim, izuzetne situacije kada naprosto moraš "i na lakat progovoriti", ne o onome što si "video" zureći u bob ili u kristalnu kuglu, nego o tome kako bi vrlo, vrlo verovatno moglo izgledati ono ka čemu srljamo, i u čemu ćemo nepogrešivo završiti, ako li samo nastavimo onako kako smo krenuli. Tja, tu ti ne mogu pomoći "nečiste sile", nego nešto malo obične, nekontaminirane pameti, pa ćeš onda, recimo, nedeljama i mesecima pred "samrtno proleće" 1999. jedan-kroz-jedan videti da hrlimo pravo u apsurdni rat, iako ama baš svi oko tebe, čak i oni kanda pametniji od tebe, povazdan znalački mantraju kako će se "Sloba nešto već dogovoriti s Amerima u poslednji čas, ma, znamo mi njega, sve je ovo igra živaca". Aha, how yes no. A sad, pametnjakovići, lepo lezite na pod, jorgan na se, nokšir poda se, ene gi tomahavci...

Čemu ovaj (ne)verovatno smušeni uvod? Recimo da ovih dana zdvojno prebirem po jednom svom mnogo aktuelnijem, a opet iz krajnje nužde ispiljenom "proročanstvu", kojim inače gušim okolo već neko vreme: zemlja Srbija – propovedam ja, popularno-biblijski duboka glasa – ubrzano srlja u neku vrstu nacional-populističke diktature, možda "mekog", a možda i nešto tvrđeg oblika. Idi molim te, Pančiću, otkud ti takva ludost, ta to je Daleko Iza Nas?! Tu su nadmoćni Demokratski Blokovi i cigle, tu su mile nam tekovine Petog i ostalih oktobara... Samo vi, dragi moji, verujte u to, ali ja ipak prepoznajem sve jače i sve šire zagađenje javnog prostora, od one iste sorte kakva je – da ne idemo dalje u prošlost – zavladala koncem osamdesetih, i uvrhunila u bestijalnom, (samo)ubilačkom ludilu 1991 – 1995. S tom razlikom da su ludilo i agresija tada bili pretežno okrenuti "ka spolja", dok im sada nema druge nego da piče "ka unutra".

A kako smo se zaglibili u sve to? Odgonetka je sačuvajbože jednostavna: "šifra 'Kosovo'". Što je cela ta oficijelna ne-damo-Kosovo retorika beznadežnija i apsurdnija, što brže raste i produbljuje se raskol/rascep između pompeznih rodoljubačkih proklamacija i trivijalne stvarnosti, to jače i ubrzanije raste javna, legitimna, štaviše preporučljiva histerična iracionalnost, ona koja je u ovom trenutku još na nivou jezika i (ne)mišljenja, ali se bilo kada može premetnuti i u golo, fizičko nasilje – taj trenutak, naime, po svoj prilici više nije ni suštinsko ni strukturno, nego "tehničko" pitanje. Naprosto, tako strašan i dubok jaz između činjenica i sveprisutnog ludila javnog diskursa – proizvođenog, održavanog i podsticanog od političkih, intelektualnih i medijskih elita, izuzev "šačica izdajnika" – ne može da ne bude opasan, ma koliko površinski izgledao groteskno, otužno i, da prostite, neretko naprosto glupavo. Ko misli da su budale bezopasne samim tim što su budale, taj je prespavao XX vek; daj budali dovoljno dugačku batinu, i videćeš šta sve ume!

Primera koji potkrepljuju moj Zloslut iz nedelje u nedelju sve je više, i njihov broj i "kvalitet" eksponencijalno rastu, ali staćemo na dva veoma karakteristična, a u skladu sa zlatnim kolumnističkim pravilom: "jedna teza, dva primera, tri šlajfne"... Sveopšta dreka i dževa koja se nadigla oko teksta "Politikinog" komentatora Boška Jakšića dobar je primer da smo prešli ili polako ali nepovratno prelazimo onu beskrajno opasnu tačku nakon koje ta narečena vladajuća histerična iracionalnost postaje imperativna i teži da postane posve monopolistička, uspostavlja sebe kao pravilo, a "izuzetke" kao sve legitimnije mete za odstrel – za sada, doduše, simbolički... Dobro, šta je tako strašno zgrešio taj Jakšić? Pa ništa, osim što se malo nalamentirao nad činjenicom – inače u rangu otkrića tople vode – da je Kosovo jošte onomad otišlo svojim putem, i da je, za razumne i odgovorne ljude, samo pitanje kako da se taj fakat "proguta" uz što manje štete za državu Srbiju i, uostalom, za Srbe sa Kosova. "Strašno", no, mnogo teži prestup i nedozvoljeni (ergo: zabranjeni, tabuizovani) otklon od Zadate Matrice Jakšić je učinio "savetujući" da bi Srbija, kad stvari već stoje kako stoje, najbolje učinila da prva prizna nezavisno Kosovo; hm, ako mene pitate, ovo bi bio jedan pravi borilački zen-potez: kad već ležiš patosiran, koristiš energiju suparnika da je okreneš u svoju korist i pridigneš se... Ali, najdublje je Jakšić zabrazdio ovim naoko uzgrednim iskazom: "Ne znam kako će lider DSS-a opisati svoj identitet bez Kosova, ali lično nemam taj problem." Larma koja se na njega zarad ovoga nadigla sasvim je očekivana: upravo je ta rečenica onaj vaistinu subverzivni iskaz iz ovog teksta, jer lakonski a drakonski dovodi u pitanje tabu-tezu da je "Kosovo suština našeg identiteta", kolektivnog, a onda i svakog ličnog ponaosob. Kao biva, nisi Srbin ako još u kolevci ne bdiješ nad Kosovom, ili kako se već ono odlazeći nam premijer blagoizvoleo izraziti... A onda se nađe jedan b(r)ezobrazni pojedinac i otpili celu tu priču, otkrije ubogu carevu golotinju i implicitno, a nedvosmisleno je smesti u muzej bezvrednih floskula. E, to se ne sme: čak i ako priznamo da je "fizičko Kosovo" realpolitički "izgubljeno", ono "metafizičko Kosovo" mora biti u epicentru svih naših duša; ako neko nema tu vrstu duševnih tegoba, taj je u najmanju ruku devijantan. A devijantni su štetni, znao je to još onaj austrijski moler.

Okej, ali šta ćemo onda s njima, s tim "štetnima", s nenacionalnim elementima, kako se lepo govorilo u izvesnim režimima? Slobodan Antonić očigledno zna (konačno?) rešenje, ali trenutno nije rad da nam ga otkrije, nego će od njega samo nagoveštaj da nam da. Pa onda u svojoj kolumni u "Politici" (13. 2. 2007) prvo lepo i slikovito opiše izopačenu prirodu Nenacionalnog Elementa, a onda na koncu objasni da takve treba pažljivo evidentirati jerbo ćemo, braćo, jednog dana, jednog, o, tako lepog dana... Šta, crni Antoniću? Mislilac na tom mestu stavlja tri tačke, ali mi ionako znamo šta sledi. Sledi još jedan prljavi mali balkanski fašizam, koji ovaj put dobija i svog oficijelnog trbuhozborca.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---