---

Zanimanje – kinooperater >

Čovek koji voli svoj posao

"Ako kinooperater ne radi kako treba, džabe ti film i sve što su glumci glumili", kaže Dragan Veličković, najstariji kinooperater u zemlji. On od 1963. godine pušta filmove u bioskopskoj Dvorani Kulturnog centra Beograda, koji upravo slavi pedeseti rođendan

Dragan Veličković je najstariji član Kulturnog centra Beograda i najstariji kinooperater u zemlji. Kao što ovih dana proslavlja 50. godina od osnivanja Kulturnog centra Beograda, namerava da dočeka i stogodišnjicu bioskopa u kome radi otkako je otvoren.

Dragan Veličković izgleda znatno mlađe od svojih 67 godina, rodom je iz Vlasotinca kod Leskovca, nije nikada radio ni na jednom drugom mestu osim u bioskopskoj Dvorani Kulturnog centra niti namerava da to učini, nikada nije zakasnio na posao niti bio na bolovanju, a kabinu kinooperatera smatra drugim domom pa ju je shodno tome opremio frižiderom, stolom zastrtim vezenom šustiklom, vazom sa cvećem, stolicama, porodičnim fotografijama, zahvalnicom KCB-a, bistom i portretima druga Tita, zastavom KPJ-a i ikonama svete Petke, krsne slave Kulturnog centra.

"Ja smatram ovo moje radno mesto kao deo sebe, zato sam tu doneo sve ove stvari. Uđem ovde u pet po podne a izađem u ponoć. Ja bez toga ne mogu. Volim ovaj posao. Kad bi došao neprijatelj u Beograd, i kad bi se svi povukli, ja bih ovde ostao i branio bioskop. Bilo bi kukavički da bežim sa radnog mesta gde sam proveo život. Pustio sam prvu rolnu filma u ovom bioskopu 19. oktobra 1963. godine, kada sam i počeo da radim."

U DVORANI DOBROG FILMA: Prvi film u bioskopu KCB-a i u Draganovom radnom veku bio je Rodopolje Stoleta Jankovića, tada aktuelan zbog Velike srebrne plakete na Pulskom festivalu. "Tog dana sam primio i ove projektore marke MR 21 Iskra, slovenačke mašine. Još su kao novi! Slušam ja mašine, slušaju one mene. Sam ih održavam, i za sve ove godine menjao sam im samo zupčanike i drugi potrošni materijal. A znao bih da popravim i neki veći kvar, ne mora majstor da se zove – šta mislite, zar da publika čeka dok on popravlja? Nema potrebe, nabavio sam delove pa mogu da zamenim ako zatreba. Ja sam se zaljubio u ove mašine, ne bih ih dao ni zašta. I ako bi mi rekli da treba da ih zamenim novim, ja bih te nove montirao a ove stare bih ostavio. Ne može se bez njih! U elektroniku nisam siguran, a postoji i ona izreka ‘gradi novu kuću a staru čuvaj’. U bioskopu se održava i festival za kratki metar, a ti filmovi mogu da se prikazuju samo na starim mašinama. Na ovim projektorima mogu da pokažem kvalitetnu sliku i ton, a to je jedino bitno. Ako kinooperater ne radi kako treba, džabe ti film i sve što su glumci glumili!"

Dok razgovaramo, Dragan Veličković svaki čas pogleduje u pravcu projektora na kome se vrti jedan od učesnika Nedelje savremenog danskog filma, uvodnog programa povodom proslave jubileja Kulturnog centra Beograda. "Rolna traje oko 17 minuta, i moram da pazim da ne izleti traka. Publika mora da uživa, ne sme ništa da joj smeta. Ova kopija se prvi put prikazuje i moram stalno da kontrolišem ton i sliku, da vidim ako traka negde nije tehnički zalepljena da je zalepim, ili da reagujem u slučaju pada struje. Mogu da odem s posla kad pustim film, nije da ne mogu, ali to ne valja. Vi možete i dete da ostavite samo u kući pa da odete u šetnju. A šta će sa tim detetom da bude, ono će da dira struju, i svašta, a samo je u kući! Tako je i sa poslom. Naročito kad dođu važni programi, festivali, pa se film prvi put prikazuje, ja strahujem kako će da bude. Zato moram da pazim evo iz ove sobice, tu mi je radno mesto. Kad je film nov manje ga gledam, više pratim kvalitet, da publici bude dobro a ne meni. Ovaj bioskop se zove ‘Dvorana dobrog filma’ pa tako mora i da bude! Gledam film tek kad je nekoliko puta prošao kroz moj projektor pa znam da je traka ispravna. Najviše volim ratne filmove, domaće, Užičku republiku i Neretvu. Od kad je naš bioskop dobio novo ozvučenje, volim i muzičke filmove."

MLADI KOJIH NEMA: Kako se pušta film? "Evo ovako, dođite, sve ću da vam pokažem! Film stigne u kutijama. Otvorim kutiju, uzmem traku, stavim ga na keln (beli kotur – p.a.), pa na premotač (metalni deo sa ručicom za premotavanje, sastavni deo drvenog radnog stola sa vertikalnim numerisanim fiokama za rolne), uzmem praznu metalnu rolnu iz stola i na nju nabacim film. I ovaj radni sto sa premotačima primio sam isto kad i projektore. Onda stavljam film u projektor, ubacim ga u put filma i pustim projekciju! Sve mora da bude pedantno, svaki posao! Da sam ja neki čistač na Slaviji, ja bih i taj posao radio pedantno i moja ulica bi bila najčistija u gradu!"

Dragan Veličković je školovani kinooperater. "Srećan sam što me je otac školovao za ovaj posao. Kad sam ja učio školu, ljudi su odlazili zato što su našli neki posao, a meni je otac rekao ‘ostani, kad-tad će to da ti koristi’. I tako je i bilo. Završio sam smer kinotehničke struke u srednjoj školi učenika u privredi ‘Nikola Tesla’. Hteo sam posle toga da idem u Vojnu akademiju, ali me nisu primili zato što nisam bio dete palog borca. Zavoleo sam SNB boju i imam sreću da su ovi moji projektori te boje. To su moja dva vojnika. Sudbina je to, da sam upisao Vojnu akademiju, možda bih završio na nekom ratištu, a ovako – još se radi i još će da se radi. Sad se više ovaj posao ne uči, a nema ni potrrebe: bioskopi se gase, pa zašto onda da se proizvode kadrovi. Kažu mi da treba da idem u penziju, da ne zauzimam mesto mlađima. Kojim mlađima kad ih nema?"

VRATIĆE SE BIOSKOP: Voli da se seća zlatnog doba bioskopa, šezdesetih-sedamdesetih godina prošlog veka. "Tada ljudi još nisu imali televizore pa su glavne zabave bile utakmice, igranke i bioskopi. Naš bioskop je prvi uveo non-stop program od 13 časova do uveče. Prvo smo puštali dokumentarce, a posle, za večernju predstavu, i jedan igrani film. Bioskop je bio pun. Gužva je bila tolika da smo pravili karte u različitim bojama, za svaki sat druga, tako da ljudi nisu više mogli tu da sede ceo dan a da plate jednu kartu. Niko nije radio non-stop u Jugoslaviji, dolazile su delegacije iz svih krajeva zemlje da vide kako mi to radimo. A sad, sad su došli kafići, video-klubovi, ljudi imaju drugu razonodu. Znate, za bioskop mora da bude stabilno društvo. Ne bih mešao politiku s poslom, ali vidi se da nešto škripi. Filmovi su tu, a nema gde da se prikazuju. Država treba da dotira bioskope. Ne može meni da dođe posetilac, gleda film, a u stvari misli šta će sutra za ručak. Evo, sad za ove danske filmove karta je 100 dinara. Ja mislim da je i to skupo! Ako primaš 15.000 mesečno, ne možeš da izvedeš u bioskop ženu i decu! Ne možeš! Uz bioskop ti trebaju kokice, moraš da jedeš kokice dok gledaš film, pa posle sok, skupo je to! Ja nisam nikad izveo ženu u bioskop, radila je na biletarnici, tu, sprat ispod mene. Tu smo se i upoznali. Radila je sve dok nije umrla kad je bio onaj veliki grip."

Dragan Veličković smatra da pored kinooperaterskog ima još jednu dužnost. "Ja čuvam istoriju ovog bioskopa, pa zato i istoriju Kulturnog centra. Sve sam direktore promenio, i lepo sam sarađivao sa svima. Ljilja Kušić, pa Slobodan Glumac, Rodoljub Stepanović, Gorica Mojović, pa sad Danica Jovović-Prodanović, mlada je, ali samo ide napred. Direktori mi se nisu mešali u posao, uvažavali su moje savete, a nisam se ni ja njima mešao u posao. Ovde su međuljudski odnosi dobri i zato sve može da se podnese. Čuvam i uspomenu na Tita. Sad pljuju na njega, a to nije u redu zato što je on bio naša istorija. U njegovo doba ljudi su mogli da steknu krov nad glavom, a sad? Ali, šta ćemo! Moramo da čekamo da prođu ove promene, ove tranzicije. Ako one prođu, vratiće se i bioskopi. I onda će sve opet biti dobro."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---