---

Ekskluzivno u magazinu "Status" – Vladimir Beba Popović >

Tadić i Koštunica su kazna za Srbiju

 

Posle skoro dve godine ćutanje, Vladimir Beba Popović u ekskluzivnoj ispovesti magazinu "Status" govori o Zoranu i Ružici Đinđić, Vojislavu Koštunici, Borisu Tadiću... "Vreme" prenosi nekoliko segmenata iz drugog dela ovog opširnog intervjua

O Ružici Đinđić…

Koliko ima istine u pričama da vam je Ružica Đinđić zalupila vrata i zabranila dolazak u kuću?

Onoliko koliko osobe koje su to govorile vole istinu, a to su širili oni koji su o Ružici, a posebno o njenom mužu dok je bio živ, govorili najgnusnije laži koje mogu da se kažu: od Tijanića i Mirčića, preko Maršićanina, Mihajlova, do advokata Legije, Zvezdana i sličnih. Apsolutna je laž da mi je zabranila da dolazim u kuću, lupila slušalicu ili obrnuto.

Ali je istina i da se ne čujete!

Rekao sam vam, ne viđamo se i ne čujemo se otprilike dve godine. Ona i ja znamo zbog čega, a znaće i deca kad porastu. To je sasvim dovoljno.

Današnji bliski kućni prijatelji vas ne pominju?

Kako da me pominju? Ne viđam se i ne odlazim u tu kuću, između ostalog, jer u tu kuću, spletom okolnosti, ulaze i oni koji u nju nikada pre nisu ulazili...

Da li to može da bude povod pisanju pojedinih novinara da je nejasna vaša uloga u svim tim dešavanjima oko ubistva Đinđića?

Takve bolesne laži mogu samo da pričaju šljam od advokata ubica ili ološi poput Jočića, Bulatovića, Kajganićke i sličnih, koji su na te laži nagovarali Bagzija kako bi sakrili umešanost Koštunice i njih samih. Iako se sa Ružicom ne čujem, znam da to zna i ona – bez obzira na to šta, ovako sama, štiteći decu i porodicu, javno mora da govori.

Niste baš odgovorili na pitanje!

Jesam! To nikome bliskom toj kući nije moglo da padne na pamet. U tu kuću ne ulaze ni Zoranova majka ni sestra, a ne verujem da je to zbog sumnji da su bile umešane u ubistvo.

Šta je ko radio oko ubistava Zorana Đinđića, saznaće se mnogo brže nego što mnogi veruju. I znam da će za jedan deo javnosti biti puno iznenađenja. Uloga SPO-a u stvaranju "atmosfere" je vrlo jasna. Mrzeli su Zorana više nego bilo koga. I Vuk, ali pre svega Danica i banda oko nje. A kolika je ta mržnja, svedoči podatak da je u prostorijama "Srpske reči" nastala euforija i oduševljenje kad je 12. marta stigla vest da je Zoran ubijen.

Da ipak malo ne preterujete?

Ne preterujem, znam! Bilo je desetak ljudi tog trenutka u tim prostorijama i od nekih od njih sam čuo ovo što sad govorim. Pa, to je bilo leglo mrzitelja Zorana i njegove vlade, na čelu sa onim podoficirom vojske Bogoljubom Pejčićem. A narodna poslanica Blagica Kostić, prkoseći zemljinoj teži, uspevala je da skače od sreće do plafona, na zaprepašćenje i šok pojedinih prisutnih osoba.

O Slavku Ćuruviji...

"Dnevni telegraf" je u najvećem periodu bio "batina" kojom je uništavan DS, a posebno Zoran Đinđić!

Može li se u tome prepoznati "opravdanje" da se ni Vlada, pri kojoj ste bili i vi, nije baš pretrgla da pronađe ubice Slavka Ćuruvije?

Vlada je istraživala Ćuruvijino ubistvo. Nema nikakve sumnje da je njega ubila ondašnja država, čiji su "najbolji" kadrovi i danas ispod Koštuničinog šinjela.

Da li ste, vi lično, imali neka saznanja oko motiva tog ubistva?

Svakako da je jedan od razloga bio – kvazidvorski način vladavine u Srbiji, gde imate sve: vladare, narod, dvorjane, dvorske dame, dvorske lude, vojnike, lopove i, naravno, neprijatelje. Cilj, kako što bolje živeti, postiže se udovoljenjem onoga iznad sebe, pa sve do samih vladara. U zavisnosti od toga koliko si blizu vladarima, toliko ti je jak uticaj na "dvoru", odnosno u javnosti. Biti blizak vladarima je privilegija, ali i smrtna opasnost.

Kakva je na tom "dvoru" bila uloga Ćuruvije?

Pretpostavljam da je on verovao da je pronašao idealan model za bavljenje novinarstvom u Srbiji krajem devedesetih: u isto vreme je bio "lider" opozicione štampe, prihvatljiv za svet, za koji je bio borac protiv tiranije i diktature, a imao je jako visoke i čvrste pozicije na "dvoru". Verujem da je to bila njegova "igra", sa previsokim ulogom, slična onoj koju je kasnije igrao i Zoran sa Legijom. "Igra" u kojoj je bolje glumiti da smo prijatelji, iako znamo šta ko o kome misli i šta smera, samo se nadamo da ćemo biti brži i pametniji. I pretpostavljam da je između Mire Marković, odnosno DB-a, i tih veza koje je Ćuruvija imao i koje je koristio, postojala ta neka vrsta "igre".

I vi "tipujete" na Miru Marković?

Siguran sam da je ona donela odluku o njegovom ubistvu i to ne zbog tog "čuvenog" teksta u "Evropljaninu", nego posle njegove posete Americi, kad su ga primili u Kongresu i Senatu i kad je u njenoj glavi on postao direktna konkurencija njenom mužjaku, kao i Stambolić kasnije. Ona to nije praštala.

O Manojlu Vukotiću…

Javnosti je malo poznato da ste bili u sukobu i sa Manojlom Vukotićem. Da li je tačno da je u osnovi tog sukoba još jedan pokušaj "pritiska" Biroa na medije?

Kako to mislite "još jedan"?! Vi znate za neki pokušaj "pritiska" Biroa na medije?

Na Gordanu Sušu, recimo!

Za početak, Gordana Suša nije medij. Dalje, nisam vršio nikakav pritisak, već im u lice i uvo rekao šta o njima mislim, ne iza leđa! Još jedna od laži svih tih "junaka" i "heroja" postpetooktobarske Srbije.

Član Vlade uredniku najtiražnijih dnevnih novina kaže svašta u lice i to nije pritisak?! Šta je za vas pritisak na medije?

Nema to veze sa pritiskom. Manojlo se dogovorio sa Dušanom Mihajlovićem, ministrom policije, da "Novosti" krenu sa objavljivanjem feljtona o zločinima koje su u naše ime činili razni "junaci" iz Srbije, posebno radikali, a u sklopu smirivanja tenzija koje su Šešelj i SRS svakodnevno pravili ispred Skupštine i CZ-a. Mene je Mihajlović pozvao i zamolio da Manji predam razne materijale oko radikalskih dobrovoljaca, tipa "žute ose", Repića i sličnih, i da sa njim, jer mi je to u opisu posla, budem u kontaktu. Nije mi bilo u opisu posla, ali sam našao i novinare koji su te materijale obrađivali, jer Manjo, navodno, nije imao dovoljno hrabrih novinara. Mihajlović me je pritiskao da to izađe što pre, a Manjo je stalno tvrdio da je tekst "prelomljen" i da će biti štampan – "u petak". Nije štampan ni u petak, ni u subotu, pa ni sledeće nedelje i posle više od mesec dana laganja, Manjo me je pozvao i rekao da je on zaključio da je za DOS bolje i pametnije da taj tekst ne izađe!!

I tad vi "razvalite" urednika?

Ne, samo sam mu sve u lice rekao, ništa manje i ništa više od onog što zaslužuje. E, onda je on počeo da priča da ga teram da bude "Čukić" DOS-a, a da on to neće, iako je taj feljton bio dogovoren između njega i Mihajlovića. Istina je da su već tada i on i "Novosti" prešli na "patriotsku" stranu DOS-a, Mladića, DSS-a...

O Veranu Matiću i Željku Mitroviću...

Kad ste vi, Vladimir Popović, a ne Vlada Srbije, došli u sukob sa Veranom Matićem?

Kad sam od Vlahovićevog ministarstva dobio izveštaj da je privatizacija B92 urađena protivno zakonu. Oni su, da bi pokazali svoju moć, i pored toga, svakodnevno lažno optuživali Vladu i vodili protiv nje hajku. Ja sam se obema stvarima suprotstavio. Smatrao sam da zakon mora da važi i za njih. Čak mi je i Zoran jednom rekao da se manem Verana i privatizacije B92, ali ja sam to stalno i svima ponavljao.

Zašto su vas oni baš toliko interesovali? Imali ste oko sebe toliko pravih otimačina!

Interesovali su me svi za koje sam imao dokaze, a ovi posebno jer su bili najglasniji u napadima i vređanju te vlade. Uostalom, Zoran je od svih svojih saradnika tražio da prema svima budu isti i da nema izuzetaka i protekcije. Ni za njega, ni Ružicu, niti bilo koga od nas. Zašto bi onda bilo za Verana, koji tada premijera srpske vlade dvaput proglašava "lažovom godine".

Bilo je govora da je ta prijava besmislena!

Ja to ne znam, jer nikad nisam video prijavu. Znam da je bila kod tužioca i da su je predali neki bivši osnivači B92, navodno nezadovoljni dobijenim delom oko te privatizacije. Ali, ako je bila besmislena, onda nije trebalo premijer Zoran Živković da traži od tužioca Ostojića da tu prijavu odbaci.

To što niste odustajali od B92 tumačilo se kao zaštita Pinka?

Te 2003. godine situacija u Srbiji je bila, što se sveta tiče, manje-više normalna. Nikoga ne bi interesovalo niti doticalo to što dve komercijalne televizije vode rat za tržiste. To su činjenice, bez obzira na to što su Veran i ljudi sa B92 bili u pravu kad su govorili o prošlosti tih kuća i zaslugama. Apsolutno je sve to bilo tačno, ali u toj su zemlji postojali zakoni. Pink i Željko Mitrović nisu uradili ništa što je omogućavalo vlast da im zakonski zatvori televiziju. I zato su, onda, Veran i ekipa oko njega, sukob sa konkurentskom kućom preinačili u atak vlasti na nezavisno novinarstvo, a ja sam im bio dokaz za to! Ne znam da li je u to verovao ili je samo bio izmanipulisan, ali Veran je svima pričao da ja stojim iza Pinka, da pomažem Željku, čak da sam organizovao lepljenje plakata protiv njega…

O Borisu Tadiću i Zoranu Đinđiću

Grupa koja je imala glavnu ulogu u uklanjanju Zorana Đinđića iz političkog života Srbije, a koju je medijski promovisao Miloševićev ministar i Mirin razmetljivi sluga, iščekivala je 12. mart sa unapred pripremljenim scenarijem: "Zoran je ubijen jer je bio deo kriminalnog klana." Centar ove grupe i njena institucionalna zaštita bili su u kabinetu Koštunice. Kad su, na njihovo zaprepašćenje, Zorana ispratile stotine hiljada građana i kad je Srbija glasno zanemela i pokazala šta misli i o njemu, ali i o ubistvu, ova se banda brže-bolje organizovala i rešila da Zorana "kidnapuje".

Ali, kako to mislite "kidnapuje"?

Onog trenutka kad su postali svesni ogromne, nažalost, posthumne podrške koju je Zoran Đinđić dobio od građana, panično se plašeći da će, zbog onoga šta su o njemu govorili i šta su mu radili, njihova pučistička uloga u atentatu biti otkrivena, preko noći su promenili koncept, ostavili Zorana, čak počeli da ga hvale, a onda krenuli sa pričama da je njegovo okruženje bilo kriminalno. Da bi u tome uspeli bile su neophodne dve stvari: podrška stranke i porodice!

Podrška – za šta?

Podrška za obračun sa ljudima koji su bili bliski sa Zoranom i to onima za koje su znali da se neće smiriti dok i poslednji učesnik u Zoranovom ubistvu ne bude priveden pravdi. Prva na meti je bila stranka i zato je krenulo njeno cepanje, izmišljanjem "bele" i "crne" struje u DS-u, "biznis kluba DS-a" i promocija Tadića, nevažnog stranačkog funkcionera.

Tu priču o "nevažnoj ličnosti" koju je Zoran Đinđić "trpeo" na mestu potpredsednika stranke, već ste ispričali!

Očigledno da moram i to da vam pojasnim. Zoran se od 5. oktobra vrlo malo bavio strankom i to je jedna od većih greška koju je sebi dozvolio.

Svi najvažniji funkcioneri DS-a su dobili neke državničke funkcije i stranka je ostala bez kontrole. U takvu stranku se sa funkcije ministara telekomunikacija vraća Tadić i dve godine petlja, mulja, čak i priprema kandidaturu za gradonačelnika Beograda, mimo Zoranovog znanja i saglasnosti vrha stranke.

Ali, nije on mogao mimo odluke stranke ubrzo da postane predsednik DS-a?

A ko bi...? To vam je splet okolnosti. Zoran Živković je kao predsednik Vlade brzo pokazao kojim kapacitetom raspolaže, Čeda je bio stigmatizovan i pre toga i jedini koji je tu ostao bio je Tadić i, onda, bolje Tadić nego Gavrilović. Je li tako...? Bez obzira na odnos kakav je Zoran imao prema Tadiću.

Kakav je bio njihov odnos?

Animozitet je bio obostran. Tadić je ceo svoj politički život proveo u Zoranovoj senci i mrzeo ga je zbog toga, a Zoran je njega doživljavao kao nužno zlo, i nazivao "punjenom pticom"! Odnosi su naročito zaoštreni tokom 2002. kad Tadić počinje protiv Zoranovih odluka da lobira po stranci. Zato danas izgleda groteskno kad Tadić, na Zoranovom grobu, sa ružom u ruci, zamišljen, glumi tugu i setu! Nema u njemu ni tuge ni sete, već mržnje i trenutnog interesa!

Ne preterujete li?

Ne preterujem, znam šta govori ljudima kad priča o Zoranu, o Zoranovim "sumnjivim aranžmanima", o "trećem metku"... On i danas mrzi Zorana i sveti mu se! Možda podsvesno, ali to radi. To se, naravno, najbolje vidi kroz ono šta je napravio od stranke Zorana Đinđića.

Otkud znate te detalje? Teško je poverovati da vam se poverio!

On to priča skoro svima koji dođu u njegov kabinet, pa i onima koji i mene poznaju. Tako je zajedničkoj prijateljici, pre tri meseca, odgovarajući na pitanje – zašto širi priče o trećem metku i napada Zoranove saradnike, predsednik Srbije i predsednik DS-a rekao da je i njega Zoran marginalizovao i držao na ledu!

O Vojislavu Koštunici...

Na kraju, gospodine Popoviću, pitanje koje svakako niste očekivali: do kad mislite da "vodite rat" protiv svih i da li smatrate da je to smisleno, racionalno, normalno?

Ja se pre svega samo branim i to od nemilosrdnih napada i hajke koju protiv mene sprovode od onoga dana kada sam prvi jasno, glasno i javno rekao ono što danas zna skoro cela Srbija. Da iza ubistva Zorana Đinđića stoji Vojislav Koštunica, njegova politika, njegovi savetnici i saradnici, sponzori, ideološki prijatelji, mentalni klonovi. On ni sam to više ne krije, jer kako da se tumači to što je strateški rasporedio deo tih saradnika na ona mesta gde će se sve istrage zaustaviti i usmeriti u suprotne pravce. Zašto niko, ama baš niko, javno ne pita Koštunicu zašto su mu policija i BIA neophodne za proces priključenja u EU, što je, navodno, njegov program. Zašto je spremniji da se i ubije, nego da dâ one resore koji mogu da otkriju pozadinu ubistva Zorana Đinđića.

Možda je političkoj i medijskoj javnosti to prirodno?

Podsetiću vas da je to ista javnost koja Zoranu nije dozvoljavala da ima ni zamenika ministra policije, tvrdeći "kako hoće sve u svoje ruke", a onda su, ponizno, poput Vladete Jankovića, zapomagali da je, samo sad za Koštunicu, normalno da premijer ima sve! To je, nažalost, Srbija danas. "Koštunica" je mera najniže tačke koju jedan "beživotno malaksao" i "izgubljen", a pre svega "sluđen" narod može da doživi. To nam je kazna za sve promašaje i pogrešne procene koje smo u poslednjih nekoliko decenija kao narod učinili. Kamata za izgubljene besmislene ratove, danak za sramno ćutanje, prokletstvo zbog hiljada nevinih žrtava napravljenih u naše ime. Uništili smo sve: istoriju i tradiciju, pretke i veru, naciju i potomke… Izbora kao narod više nemamo, pitanje je samo hoćemo li dozvoliti da nestanemo ili ćemo uraditi sve da se ovih rešimo. Ja spadam u one koji na to ne pristaju, a verujem da je takva većina u Srbiji. Nažalost, među retkima sam koji imaju priliku da to kažu, a još među malobrojnijima koji tu priliku i iskoriste.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---