---

Treća Srbija – Sandžak >

Život u karakazanu

Pre desetak godina Novi Pazar je u Srbiji predstavljao ekonomsku silu pa su ovde na posao dolazili radnici iz čak sto kilometara udaljenog Kraljeva. Novopazarska pijaca slovila je za najjeftiniju i najbolje opremljenu tu su se mogli videti puni autobusi trgovaca iz mnogih gradova Srbije i Bosne i Hercegovine, Kosova i Crne Gore. Proizvodnja tekstila i obuće je cvetala baš kao i pijaca. Danas Novi Pazar ne može niko da prepozna. Na hiljade nezaposlenih beznadežno šeta ulicama

Radnici preduzeća "Vojin Popović" štrajkuju glađu i prete da će zapaliti sebe i fabriku ukoliko Trgovinski sud u Užicu ne poništi, kako kažu, nepravednu privatizaciju. Oko hiljadu radnika tekstilnog preduzeća "TK Raška" zaboravilo je šta je to lični dohodak. Fabrika obuće "Ras" nestala je u plamenu, ali su ostali nezbrinuti radnici. Oko 300 Roma iz prigradskog naselja Blaževo svakodnevno se muči pešačeći četiri kilometra na kvantašku pijacu da bi natočili vodu u balone. Osobe sa invaliditetom, njih gotovo 8000, ne mogu da ostvare svoja elementarna prava. Siromaštvo je sve veće i u kategoriji mladih, koji svoje poglede sa čežnjom upiru prema zapadnoj Evropi koja deportuje i vraća na hiljade ovdašnjih žitelja. Takva i slična slika može se videti ne samo u Novom Pazaru već i u celom Sandžaku. Od ekonomskog cara, Novi Pazar je postao državni sluga u predizbornim kampanjama za neki glas više.

Predsednica Nevladine organizacije Urban-In Aida Ćorović, koja sa vladom Srbije sarađuje na "Strategiji za smanjenje siromaštva", kaže da je stanje zabrinjavajuće za skoro celu populaciju Sandžaka. Najugroženija grupa su mladi ljudi koji ne mogu da nađu zaposlenje, zatim Romi koje niko ne želi da integriše u obrazovanje, osim deklarativno. Tu su i osobe s invaliditetom koje skupo plaćaju pomagala, a pri tom im je i ograničeno kretanje zbog arhitektonske neprilagođenosti visokogradnje i niskogradnje. Starija populacija je takođe ugrožena zbog niskih primanja i nemogućnosti da dodatno zarade. Aida kaže da se njena nevladina organizacija bavi uglavnom problemima mladih, ali da u Urban-In svraća sve više sindikalaca i žene koje trpe nasilje u porodici, a da su sve to indikatori koji ukazuju na porast siromaštva u Sandžaku.

Na pitanje šta je uradila lokalna samouprava za Novi Pazar, Ćorovićeva kratko odgovara: "Ništa." Kaže da, iako rade na tako važnom dokumentu kao što je "Strategija za smanjenje siromaštva" (SSS), lokalna samouprava i mediji koji su pod njihovom ingerencijom ignorišu sve njihove akcije i ne vide ih kao resurs za pomoć pri rešavanju problema te da teško dolaze do podataka koji su im potrebni za izradu dokumenata. Ona kaže da je lokalna samouprava otišla toliko daleko da joj je čak i fizički zabranila pristup opštinskoj zgradi, ali da će dokument završiti i predati ga lokalnoj samoupravi da vide sa kakvim se problemima suočavaju građani Novog Pazara kada je reč o siromaštvu. "U saradnji s privrednicima i nevladinim organizacijama koje nisu pod opštinskom kapom polako stvaramo front koji će lokalnoj samoupravi, koja nema sluha za svoje građane, ukazati na probleme ovog grada. Svi želimo bolju sutrašnjicu i mirniji san. Sa ovim dokumentom želimo lokalnoj samoupravi da ukažemo na to kako i gde treba konkretno rešavati probleme siromaštva", kaže Aida.

Informativna služba Opštine Novi Pazar nije nam odgovorila na nekoliko jednostavnih pitanja o siromaštvu u opštini.

TUČA ZA VODU I OTPAD: U selu Blaževo, nadomak Novog Pazara, živi oko 300 Roma. U naselju od sklepanih drvenih šupa ima i luksuznih kuća koje su sagradili oni iz dijaspore. Ima lepo uređenih dvorišta, ali i onih punih otpada prikupljenog za prodaju. U jednom dvorištu iz garaže gleda "mercedes", dok je u drugom za drvo vezana raga koja teško podnosi visoke tempereture. Svega ima, sem onoga što zadovoljava elementarne potrebe. Pijaća voda može se natočiti na četiri kilometra, na kvantaškoj pijaci u Novom Pazaru. Mnogi na tu daljinu peške vuku kante, balone, kanistere i flaše na plus 40 °C da bi se održali u životu, ukoliko je to uopšte moguće u ovakvim uslovima.

Šezdesetogodišnji Alija Džudžević, s licem izmučenog osamdesetogodišnjaka, kaže da živi po tuđim kućama, garažama, a često i u zaklonima od kartona i najlona. Kaže da ne zna da li mu je gora zima ili leto. Pokazujući gomilicu starog gvožđa govori kako živi od sekundarnih sirovina i 5000 dinara socijalne pomoći, sa ženom koja je zbog problema s nogama jedva izašla iz garaže u kojoj žive. Kažu da se sve teže živi od prodaje sekundarnih sirovina, jer "ovi mlađi sve pokupe". Nisu u stanju ni da odu po vodu, još manje da se oko skupljanja starog gvožđa utrkuju s mnogo mlađom i sve brojnijom konkurencijom. "Teško živimo, a vlast gradi kuće izbeglicama. Nas koji smo ovde niko ne vidi. Ako imaš pare, možeš u Opštini da središ da dobiješ socijalnu pomoć, a ako nemaš, onda baš ih briga. Da imam rodbinu u Opštini ne bih skupljao gvožđe po smetlištima", žali se Alija.

Predsednica lokalnog veća Evropskog pokreta u Novom Pazaru i ekonomistkinja Bisera Šećeragić navodi kako ovaj region Srbije zaslužuje veću pažnju jer predstavlja jedinstvenu koncentraciju tekstilnih i kožarsko-prerađivačkih kapaciteta, ne samo na području Balkana već se slobodno može reći i u Evropi, nastalih kao rezultat privatne preduzetničke ideje, ali i borbe ljudi za preživljavanje u teškim vremenima. Ona se pita kako se ovde odvija borba sa životom i kako se celokupna populacija Sandžaka "snalazi" u prilagođavanju procesima tranzicije države i društva? "Mi jesmo priča za sebe, koju niko ne želi ili ne može da razume", kaže zabrinuto.

Po njenom mišljenju, najveći potencijal ovde leži u ljudima i njihovom malom i velikom biznisu. Na ovom prostoru postoji, kao nigde u svetu, velika sklonost ka ulaganju i riziku u oblasti proizvodnje džinsa i lake konfekcije, proizvodnje obuće, tapaciranog nameštaja i lake metalne industrije. Privatni preduzetnici su tokom svih ovih godina naučili da rade bez oslanjanja na tuđu pomoć. Međutim, vodeće grane koje su bile oslonac na lokalnom nivou danas se nalaze u fazi duboke recesije i veliki broj privatnih preduzetnika nema aktivnu proizvodnju. Kapaciteti malog biznisa u prioritetnim granama prevazilaze domaće, kao i tržište bivše SFRJ. Prema stepenu tehnološke opremljenosti i nivou poslovanja, pojedini proizvođači u okviru malog biznisa postižu evropski i svetski kvalitet. Preduzetnici su ulagali u opremu i objekte, povećavajući proizvodnju i nadajući se proširivanju tržišta po zaključivanju Ugovora o tekstilu u martu 2005. godine, kao i sređivanju situacije na domaćem tržistu. Međutim, ova preduzeća su postala zatočenici nedostatka preko potrebnog spoljneg tržista. Pored uvođenja određenih zakonskih poboljšanja u sferi poreza i carina, proizvođači džinsa nisu u stanju da odgovore na poplavu konkurentne robe sa istoka u situaciji veoma niske kupovne moći stanovništva.

MERA PROPASTI: Rezultat je da se ukupan broj radnika u proizvodnji džinsa sveo na svega 5000-6000 zaposlenih prema 15.000 sredinom devedesetih, stepen iskorišćenosti kapaciteta je pet do deset odsto, što znači da se proizvodnja na godišnjem nivou od 20 miliona komada džinsa svela na oko dva miliona i da je zbog nemogućnosti realizacije zarobljeno više od 20 miliona evra kapitala. Cifra je prevelika ne samo za Sandžak nego i za Srbiju. Gotovo identični problemi prate i kožarsko-prerađivačku industriju, proizvodnju tapaciranog nameštaja, te ostale dominantne grane privatnog preduzetništva u Sandžaku.

Postoji težnja, gotovo pokret – potekao od samih preduzetnika u Novom Pazaru preko Unije proizvođača tekstila, odeće, kože i obuće – da se radi legalno i da se izmiruju obaveze prema državi. Proizvođači smatraju da država treba da stvori poslovni ambijent koji će biti stimulativan za legalno poslovanje kako preduzeća ne bi bežala u sivu ekonomiju. "Međutim, država se, od lokalnog do republičkog nivoa, uopšte ne interesuje za proizvođače niti ih zanimaju ekonomski problemi", kaže Bisera Šećeragić. Ona smatra da se život u Srbiji, posebno u Sandžaku, odvija u drugom i u trećem sektoru. Dakle, u realnim sferama života: na robnim i robno-zelenim pijacama, na ulicama, u i oko zatvorenih proizvodnih hala nekadašnjeg društvenog sektora, u i oko polupraznih instaliranih kapaciteta privatnog preduzetništva spremnih za "velika tržišta", po baštama, restoranima i kafićima, kao i među malim, ali upornim nevladinim organizacijama. "Ova tužna priča o Sandžaku može biti savršeni političko-ekspertski izazov za dokazivanje kako se može početi sa ispunjavanjem obećanja datih u predizbornim kampanjama... Ili ćemo reinkarnirati Vuka Karadžića da u srpski jezik uvrsti nove reči, izraze ili fraze, da bi nas razumeli", zaključuje naša sagovornica.

Mnogi pijačni prodavci, privrednici i trgovci slažu se da je kupovna moć opala i da se sve teže preživljava. Jedan proizvođač cipela i privrednik kaže da više ne može da podnese lošu privrednu situaciju i pad proizvodnje, da će vrlo brzo početi da prosi na novopazarskom mostu. Insistirao je na anonimnosti kako se ne bi pročulo da loše posluje (kao i većina drugih sagovornika), jer to bi moglo negativno da se odrazi na njegovo ionako propalo preduzeće, koje će "prodati nekom Kinezu", kaže ljutito.

Socijalna radnica Nelica Marković kaže da je na osnovu svih pokazatelja siromaštvo u Sandžaku u porastu. S obzirom na to da se zemlje u svetu razlikuju prema ekonomskoj i ukupnoj društvenoj razvijenosti, tako se i siromaštvo različito ispoljava. Što se tiče velike nezaposlenosti, ona je najteži ekonomski, socijalni i politički problem. "Nezaposlenost je društveni problem, koji izaziva ličnu i porodičnu ugroženost, beznađe i besperspektivnost, socijalnu nesigurnost, asocijalna ponašanja, društvenu i političku nestabilnost, a Sandžak sve to ima."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---