---

Zemlja ljudi >

Tri lica Albanije

Kada su zgrade banaka i piramidalnih štedionica buktale kao baklje, muftija je stao na ulaz pravoslavne crkve, sveštenik na stepenice katoličke, biskup na ulaz džamije. I ni jedan jedini verski objekat u Albaniji nije stradao

Kao što to često biva, jedan slučajan susret, u jednoj kafani, odveo me je put – Albanije! Miroslav Damjanović je čovek koji je već bio tamo: vodio u nekoliko navrata turističke grupe što su putovale preko njegove agencije NNK Internacional. Sam priznaje da je za to zaslužan njegov kum Željko Lazović. Sa Željkom i njegov poslovni partner Muhamed Fredžaj (čitali čitaoci to u prošlom broju kada sam posetio destileriju Adol u kojoj se pravi čuveni "skenderbeg"). Elem, posle petnaestak minuta ispijanja kafe, Željko reče "Što ne biste posetili Albaniju?"; ja, ko iz topa, pristadoh.

I eto me ovde.

Već na pola puta od granice do Skadra (na Bojani) bilo mi je jasno da ništa nije onako kako sam (naravno, pun predrasuda) zamišljao. A neće biti da nisam imao informacije: jedna prijateljica mi je pre pet godina posetila Albaniju. Pripremila me na ljubazne ljude, na prijatne sagovornike, na predursetljive domaćine, ali i na – očajne puteve.

Prva greška: put s one strane granice ne razlikuje se ni najmanje od crnogorske što od Tuzija vodi prema Albaniji. Mislim, put je asfaltiran, ali jako loš i uzan. Ništa zato. Već od Skadra prema Tirani napravljena je nova brza saobraćajnica (previše brza pa, kako me domaćini uveravaju, u proseku ima jedna žrtva dnevno!), a od Tirane do Drača autoput od četiri plus dve zaustavne trake i sa nadvožnjacima. Kako i priliči. Valja li naglasiti: putarina se nigde ne naplaćuje.

NIJE AUTOPUT: Ali... Autoput od Tirane do Drača deluje, bar u ovom okruženju, nekako nestvarno: po dve trake za vožnju, po jedna za zaustavljanje, nadvožnjaci, pa nema ukrštanja u nivou. Dakle, to jeste autoput. Jeste, ali nije. Znak tako kazuje. I bar nekoliko kilometara nije mi bilo jasno zašto. Onda sam shvatio: nema zaštitnih ograda, pešaci se šetaju zaustavnom trakom ko po "štrafti", prolazi se iz naselja u industrijsku zonu, gde se novogradnje naslanjaju jedna na drugu, onda ponovo u naselje, pa opet u industrijsku zonu. Uz to, svom dužinom, nasred puta je montažna betonska ograda visine pedesetak santimetara, taman tolika da je nemoguće napraviti polukružno okretanje. Inače, vožnja je jedan od većih "specijalnosti" Albanaca: niko ne poštuje saobraćajne znake, pravi se polukružno i preko duple pune linije (kamoli preko one obične), vozi se u suprotnim smerovima.

No, već sada je jasno: ako nastave da grade ovim tempom, mala Albanija, za pet-šest godina, imaće sve same velike puteve. Nije loše neke naše putare poslati na studijsko putovanje po okolnim zemljama. Pa i u Albaniju. Imali bi, ako ne da nešto nauče o gradnji, ono makar da postanu skromniji. Nisu oni sve (tačnije nisu ništa) sami izmislili.

ENVEROVI BUNKERI: Druga greška: I iz literature, i iz priča, znao sam ponešto o famoznim bunkerima. Da u Albaniji nije moguće prevaliti nekoliko metara a da se ne naleti na neki, da... Ništa od toga. Tačnije, od onih nekoliko koliko sam uspeo da ugledam jedan ofarban i pretvoren u kafić, ostali uglavnom služe kao kante za smeće ili za zabavu sve većim grupama turista (uglavnom Albanaca što gastarbajtuju). Kako sam čuo, uspeli su i nešto da zarade od toga: lomili su ih, vadili armaturu, pa su put železare u Nikšiću kamiončići mesecima dovozili staro gvožđe. Sada, umesto bunkera zidaju se kuće, preduzeća, skladišta, fabrike. Albanija je jedno ogromno gradilište: kako se nekada na svakih nekoliko metara nailazilo na bunker, tako je sada na svakih stotinak metara iznikla dizalica.

Sve to čini tri lica Albanije: ono predratno, sa prelepim starim kućama koje se sve više i sve češće obnavljaju; Enver Hodžino, sa zgradama prema kojima su naši paviljioni u Cvijićevoj po lepoti remek-delo arhitekture; i najnovije – svetsko, evropsko – što ubrzano potiskuje ovo drugo. Jedna specifičnost vezana je za izgradnju bez obzira na to da li se radi o porodičnoj kući ili poslovnom prostoru; na mnogim građevinama stoje dve zastave: albanska i – nemačka, engleska, američka... Time gastarbajteri odaju zahvalnost svojim gostujućim zemljama gde su i zaradili novac za izgradnju. Još nešto: prvo se sređuju fasade. Tako, u centru Skadra stoji prelepa građevina, sa fasadnom opekom i plastikama oko prozora, a unutra – ništa. Čeka se da kafana u prizemlju izgradi prvi sprat, onda drugi...

BUNKER NA PET STANOVNIKA: Drač je nekada bio ekskluzivno letovalište za partijsku elitu. I veliko fotrifikacijsko utvrđenje. Kuće, što se protežu u nizu, duž peščane plaže što ima nekoliko desetina kilometara (skroz do Valone), koje bismo nazvali potleušama, nekada su bile odmarališta za niže rukovodstvo partije. Oni viši, letovali su u vilama okruženi vojskom.

Uopšte, u Draču je bilo puno vojske: valjda zato što je Enver Hodža očekivao invaziju s Jadrana, pa duž obale, na svakih nekoliko metara sazidao po jedan bunker. Kažu da niko tačno ne zna koliko bunkera je bilo, ali pretpostavljaju tri do pet po glavi stanovnika. Zašto tako kažu, ne znam: ne znaju ni koliko stanovnika Albanija ima, jer popis nije pravljen od Drugog svetskog rata.

Ne zna se ni koliko novih hotela je u Draču: pretpostavljaju 250 do 350. A, primera radi, na jednoj turističkoj mapi Albanije, iz vremena "onih", u celoj državi bilo je – 27. I slovima: dvadeset i sedam!

Jedna slika sa plaže u Draču nikako da mi izbije iz sećanja: bunker, one potleuše u kojima danas žive siromašniji, a u pozadini niče velelepni hotel, na pet spratova.

VREME PARTIJE: Tih pet spratova ne samo da su puni simbolike nego imaju i prednosti: nisu potrebni liftovi. Toliko o prednostima, o simbolici samo: za vakta Envera Hodže bilo je zabranjeno graditi više zgrade. Em nisu potrebni liftovi, em je teško izvršiti samoubistvo, em neprijatelj ne može da osvoji zgradu pa da nadgleda celu okolinu.

Iz tog vremena još se prepričava: u vinogradima su pritke morale da imaju zašiljene vrhove. Ako neprijatelj izvrši padobranski desant, da vojnici nastradaju pre nego što dodirnu tlo.

Elem, da se vratimo bunkerima na plaži: bilo ih je u nekoliko nizova, svi povezani podzemnim hodnicima, a danas ono nekoliko što je preostalo služi za ostatak sećanja na vreme koje ovde nazivaju "vreme Partije". Niko da kaže "doba komunizma", ili "diktatura Envera Hodže i Sigurimija". Samo – "vreme Partije". Ta sintagma, izgleda, krije sve: čak i činjenicu da zaposleni u malobrojnim hotelima nisu platu primali od preduzeća gde su radili, već od – tajne policije. I još pričaju da su dvojica zaposlenih nadzirali goste, a onaj treći – tu dvojicu!

No, i pored svega toga, nije retkost na ulici naleteti na raspravu tipa "nikada nije bilo gore" ili "za vreme Partije svi smo imali hleba i uz hleba...". Poznato zvuči, zar ne!

Što se hleba i uz hleba tiče: kuhinja im je izvanredna. Podseća na orijentalnu, ali ima i dosta francuskog uticaja. Povrće spremaju maestralno (prženo, kao variva, na salatu...), ribu takođe (kako rečnu – skadarskog krapa, tako i morsku – Jadran je tu), ali s mesom se ne snalaze najbolje. Nije ni čudo: kažu mi da je za "vreme Partije" bilo određeno kilogram nedeljno po porodici. Ko ima nedeljno kilogram mesa, nije mu do kuvarskih egzibicija: valja to napraviti tako da se sa što manje dobije što više. Zato, đuveč sa bamijama (i mesom) spada među najukusnije što sam probao.

Istovremeno, i u Skadru, i u Tirani, jeo sam fantastične kobasice. Ne bi to bilo vredno pisanja, da nije reč o Albaniji, da kobasice nisu bile od svinjskog mesa. I tako stižemo do sledeće velike zablude: oni su muslimani, a muslimani ne jedu svinjetinu.

HODŽA, SVEŠTENIK, PASTOR: Najveća zabluda bila mi je vezana za crkvu (bilo koju) i njenu ulogu. Valjda zbog uloge kakvu su imale crkve u raspadu bivše mi države. Umesto toga čuo sam priču. U centru Skadra, u jednakostraničnom trouglu od stotinak metara smestile su se džamija, pravoslavna i katolička crkva. Nije ni čudo, jer u Skadru je oko 55 odsto muslimana, 35 odsto katolika, desetak je procenta pravoslavnog življa, mada ove podatke treba uzeti s velikom rezervom: ni ovde nije bilo popisa. No, bilo kako bilo, za vreme novije revolucije, kada su zgrade banaka i piramidalnih štedionica buktale kao baklje (kamene arkade na ulazu u još nerenoviranu banku u staroj četvrti Skadra istopile su se od vreline), hodža je stao na ulaz pravoslavne crkve, sveštenik na stepenice katoličke, pastor na ulaz džamije. I ni jedan jedini verski objekat u Albaniji nije stradao.

Neposredan povod za moj boravak u Albaniji bilo je preplivavanje Skadarskog jezera, od Virpazara do Skadra, našeg maratonca Davora Novovića. Organizovali zajedno Albanci (turistička agencija Samsel trevel, vlasništvo Muhameda Ferdžaja) i Crnogorci: Jahting klub Kings.

Kao što je to red, na cilju, Davor je dobio razne poklone. Između ostalog, bareljef majke Tereze, koja je ovde, i među muslimanima, i među pravoslavcima, katolicima naravno, pravi kult. Centar Skadra krasi njen spomenik ispod kojeg 365 dana u godini stoji cveće. Kako me uverevaju domaćini, cveće ostavljaju svi. Uopšte, ovde je teško prepoznati ko je koje vere: niti ima nekih posebnih obeležja u oblačenju, niti su im kafane, a puno ih je, podeljene po verskom/nacionalnom ključu. Bilo bi dobro da to znaju oni naši žitelji koji se kunu u majku Albaniju.

Pitao sam Muhameda, pošto smo prethodno u više navrata nazdravljali "skenderbegom", da li jede svinjetinu. "Naravno", odgovorio je. "Ali, ti si musliman!", rekoh. "Bog je jedan, ja jesam musliman, ali ne idem u džamiju da se klanjam!"

Eto priče o kobasicama kojima bi pozavidela kobasicijada u Turiji. Ovdašnje kobasice nemaju blagoslov hodže, kao što naše kobasice moraju da imaju blagoslov lokalnog popa.

KAO U BULEVARU REVOLUCIJE: Dok je to moglo, relativno često sam boravio na Kosovu. I ne znam ni sam koliko puta, toliko da to postaje nešto sasvim uobičajeno, kretao se okružen ljudima sa kečićima i ženama u dimijama. Od prvog trenutka ovde mi je nešto bilo čudno. Verovali ili ne, ali jedino keče koje sam uspeo da ugledam bilo je ono u prodavnici suvenira; devojke se šetaju u mini suknjama; muškarci u potpunosti evropski obučeni.

I maniri su im drukčiji; nedeljom su kafane pune: pre podne izlaze mladi, stari, deca i babe, na kafu. Posle negde na ručak. Na obali Skadarskog jezera, tako, u velikom restoranu jedva smo našli sto. Sve je bilo puno, sve odreda porodice što su došle da se slade skadarskim krapom na razne načine.

Još veća gužva je u Draču. Tamo je, po procenama, oko 150.000 stanovnika i 250.000 turista!

Ovih 250.000 turista svakog dana ostave, u hotelu sa tri do četiri zvezdice, dvadesetak evra za polupansion, odnosno dvadeset pet evra za pun pansion, a kol’ko potroše – ko zna! Lepo je biti gradonačelnik Drača.

Hotel Grand je jedan od novih. Ima četiri zvezdice, odličnu kuhinju, prvorazrednu uslugu. Upoznao sam vlasnicu. Pitala me je šta mislim o Albaniji. Rekao sam, otprilike, isto što sam i napisao. Tada mi je kazala:

"Znate, kada je Miroslav (NNK s početka teksta) doveo prve turiste iz Srbije, rekli su mi da su očekivali da mi jedemo žive ljude!"

A mi smo jeli pice i salcu: koncentrat od jogurta što podseća na najbolji sirni namaz.

No, to je samo jedno lice Albanije, ono lepše. Drugo je na ulicama, na kojima sve vri od preprodavaca cigareta, sokova, grickalica i svačega još. Kao kod nas pre desetak godina: prodaju cigarete, obilaze one prepune kafane, i tako valjda zarade za jedan ručak. Vlasti im gledaju kroz prste jer to je način preživljavanja dobrog dela nacije.

ODAKLE DVOGLAVI ORLOVI: Mnoge garaže pretvorene su u prodavnice, uglavnom švercovane robe. Ali, ono što me je iznenadilo u jednom supermarketu (dakle, ni pomena od šverca) jeste globalizacija: pored "barila" špageta i italijanskog vina, šepure se "dijamant" ulje, "dobro jutro" margarin, "moja kravica" mleko i neizbežna Plantažina vina. Crnogorska vina nalazio sam i u restoranima. Zapalo mi je za oko: cena im je ista kao i najboljih albanskih.

Eto prvog koraka da svi zajedno postanemo Evropljani.

Nigde nisam video karakteristične zidove visoke tri metra kao na Kosovu. Sve kuće imaju ograde kao i bilo gde u savremenom svetu, iza svih ograda su prelepe bašte. I sve je čisto, prečisto. To samo kazuje koliko je Albanija (mada zvuči ofucano) zemlja kontrasta: kuće, hoteli, restorani. Sve prosto blista od čistoće. Javne površine pak kao da su ničije: najlonske kese, prazne plastične boce, kutije cigareta, ostaci ko zna čega sve ne. Deponija, baš.

I evo kako izgleda plaža u Draču što se zove Golem (ne treba da se prevodi): na onim delovima što pripadaju hotelima, sve je čisto, čistačice sklanjaju čak i borove iglice koje ne stižu da dotaknu zemlju. Ostalo... pogađate valjda.

Pravio sam kad sam se vratio malu anketu među poznanicima: kako se zvala đevojka zazidana u zidove Skadra. I niko nije umeo da mi kaže. Albanci znaju: Rozafa. Rozafa se zove i najveći hotel u Skadru, Rozafa se zove i nezavisna televizija u Skadru, verovatno još nešto.

I eto: da ne bismo rekli Rozafa, mi je nazivamo Gojkovom (Gojka Mrnjavčevića) ljubom.

Da pitam još nekoga da li su se crni dvoglavi albanski, zlatni crnogorski i beli srpski orao izlegli iz istrog gnezda, prenerazili bi se. Odma’ bi postao izdajica.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---