---

Rasizam u Srbiji >

Marginalci u blatu

To da u našoj zemlji rasističkih ispada ima manje nego u mnogim evropskim zemljama, da su to još uvek incidentne pojave a ne pravilo, sigurno zvuči utešno u odnosu na crnu sliku koja se stiče kada se ti incidenti pogledaju na gomili

U septembru 2006. u šinobus koji saobraća ka Kuli ušla je grupa od desetak mladića. Legitimisali su se odmah, i to pevajući – navijačka grupa fudbalskog kluba Borac iz Čačka zvana Čete (četnici od milja) pošla je na utakmicu svog tima sa Hajdukom u Kuli. Dok su jedni drugima doturali dvolitarske flaše piva, vikali su, psovali, dobacivali ostalim putnicima. Do ozbiljnijeg incidenta, srećom, nije došlo, ali su ostali putnici, uključujući i potpisnika ovih redova, odahnuli kada je grupa izašla.

Gledajući ih kako se polupijani, horski urlajući, udaljavaju sa staničnog perona, teško bi bilo ko mogao zamisliti da će se samo mesec dana posle toga ti momci naći u svim domaćim, a i mnogim svetskim medijima. Doduše, ne baš jasno prepoznatljivih likova, jer su bili pod belim kapuljačama Kju kluks klana. Navukli su ih na glave pre nego što su 14. oktobra 2006, na utakmici Borac–Voždovac u Čačku, razvukli transparent na kome su tamnoputom igraču Borca Majku Tamvanjeri iz Zimbabvea poručili: "Odlazi, jer te ovde niko ne voli", dižući istovremeno desnu ruku u nacistički pozdrav, uz skandiranje: "Zig hajl" (živela pobeda). Utakmica je prekinuta na desetak minuta, a policija je ispraznila tribinu i privela 37 navijača.

Godinu dana kasnije, u čačanskoj policiji je "Vremenu" rečeno da se takav incident nije ponovio, a da je ta grupa navijača, koja nema više od pedesetak ljudi, sve šokirala kada se pojavila pod kapuljačama. Rečeno je i da Kju kluks klan kao organizacija u Čačku sigurno ne postoji, a da su ideju za tako nešto navijači sigurno dobili gledajući neki film.

Na taj događaj podsetila je i škotska štampa u vreme mečeva kvalifikacija za Ligu šampiona između Crvene zvezde i Glazgov rendžersa, potkrepljujući time tezu o rasizmu srpskih navijača. Ako se prozivanje za rasizam u škotskoj štampi još može shvatiti kao deo fudbalskog psihološkog rata, vesti koje je sa sastanka Komisije za žalbe UEFA u Nionu doneo Den Tana, predsednik Komisije za međunarodni fudbal Fudbalskog saveza Srbije, zvuče mnogo ozbiljnije. On je rekao da je Mišel Platini, predsednik UEFA, tražio da se sve fudbalske selekcije Srbije suspenduju na dve godine zbog rasističkih ispada na utakmicama reprezentacije Srbije. "Platinijev predlog nije prošao, ali je to ozbiljno upozorenje za našu fudbalsku organizaciju i klubove koji nas predstavljaju u Evropi", rekao je Den Tana. Inače, krajem avgusta UEFA je povećala kaznu FSS-u sa 40.000 na 100.000 švajcarskih franaka zbog rasističkih uvreda koje su upućivali navijači srpske reprezentacije, kao i zbog nedoličnog ponašanja igrača srpskog tima u meču sa Engleskom na nedavnoj utakmici na Prvenstvu Evrope za fudbalere do 21. godine.

Rasistički incidenti nisu specijalitet samo srpskih navijača, zbog takvih ispada UEFA preti još mnogim evropskim klubovima. Ipak, tvrdnje u škotskim medijima i Platinijeve pretnje izazvali su ogorčene reakcije u Srbiji. Stiče se, međutim, utisak da je jedna široka tema uterana samo unutar tribina. Ispade navijača na stadionima moguće je smanjiti merama koje su već preduzele neke druge zemlje, kao što je primena oštre kaznene politike i zabrana ulaska huliganima na stadione. To ipak ne rešava srž problema. Mnogo važnije pitanje za bilo koju zemlju, pa i Srbiju, jeste ima li rasizma i van stadiona, i koji su mu pojavni oblici.

Profesor dr Bora Kuzmanović, profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu i direktor Instituta za psihologiju, u izjavi za "Vreme " kaže da je poznati psiholog Olport dao jednu od definicija rasizma po stupnjevima. Prvi stupanj predstavljaju predrasude i stereotipi, ružno pričanje i ružno mišljenje o nekoj drugoj grupi. Drugi stupanj je izbegavanje kontakta, namerno stvaranje socijalne distance. Treći stupanj je diskriminatorno ponašanje, institucionalni oblik ograničavanja prava. Na primer, šezdesetih godina u SAD crnci su morali da sede odvojeno od belaca u autobusu. Postoji i tiha diskriminacija, kada se ne daje mogućnost nekoj grupi da se zaposli pod istim uslovima kao i drugi. Četvrti stupanj su fizički napadi – prelazak sa verbalne agresije na fizičku. Peti stupanj je istrebljenje, genocid, poput onog koji su nacisti vršili u Drugom svetskom ratu.

Profesor Kuzmanović kaže da bi se na osnovu ispitivanja vezanih za stereotipe, socijalnu, etničku i rasnu distancu moglo reći da rasizam u širim razmerama ne postoji u Srbiji, ali to zavisi i od toga kako se on definiše. Ako se uzme prvi stupanj iz Olportove definicije, onda je grupa ljudi sa stereotipima vrlo široka, ali je diskriminacionog ponašanja i željene distance mnogo manje.

"Odnos prema crncima u Srbiji ne može biti merilo rasizma, jer istorijski nije skoro ni bilo kontakta, pa merilo može biti odnos prema Romima, koji imaju drugu boju kože", kaže profesor Kuzmanović. On pominje interesantna istraživanja etnologa Tihomira Đorđevića sa početka dvadesetog veka, koji je dao uravnoteženu sliku tadašnjeg odnosa Srba prema Romima (Ciganima). "I tada su predstave o Romima bile da su lenji, prljavi, da prosjače, ali te predstave nisu bile samo negativne, verovalo se i da su dosetljivi, veseli, da imaju magičnu moć – kada dete nije htelo da progovori, uzimalo se nešto iz ciganske torbe, jer su Cigani govorljivi. Međutim, postojalo je i plašenje dece da će ih Cigani odneti.

Ciganima su davane i pozitivne i negativne osobine, ali su ih generalno držali za niže od sebe. Odnos je bio potcenjivački, ali uz razumevanje za neke stvari. Postojala je priča da Cigani nisu krivi što prosjače, već ih je Bog prokleo da rade takve stvari. Kada je domaćin slavio, a Cigani dolazili da prose, domaćin koji ih ne primi je smatran baksuzom. Moglo bi se reći da im kod nas nije bilo toliko rđavo u odnosu na to kako se u nekim drugim zemljama postupalo sa njima, u nekim državama im nije bio dozvoljen ni pristup u gradove."

Etnička distanca prema Romima je u novije vreme varirala, 1987. su u ispitivanju spremnosti za stupanje u brak prolazili lošije nego crnci, 1993. bolje su stajali nego Hrvati i Slovenci, a utisak je da je sada ta distanca ponovo porasla kod jednog dela stanovništva.

Profesor Kuzmanović kaže da bi se moglo reći da su rasistički incidenti kod nas ipak pojedinačni slučajevi, ali da ljudima koji su objekat agresije to nije uteha, tako da treba prihvatiti i razumeti i njihov strah. "U celini gledano, rasističko ponašanje ipak nije tipično za Srbe", kaže profesor Kuzmanović. "Ne postoji strasni, zagriženi stav koji odlikuje rasistu, u Srbiji rasizam nema dubok koren i nije raširen. Ima dosta studenata druge boje kože koji su ostali da žive ovde i nemaju loša iskustva, prihvaćeni su sa simpatijom."

Mnogo više od rasizma, poslednjih decenija su se u našoj zemlji koristili pojmovi kao što su šovinizam i nacionalizam. Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa, sociolog i politički analitičar, kaže da sociolozi prave razliku između nacionalizma, nacionalnog patriotizma i šovinizma. "Šovinizam je mržnja prema drugim narodima i grupama, nacionalizam je pojačana vrsta patriotskog uzdizanja svog naroda kao najboljeg, bez mržnje prema drugima. Patriotizam znači da volim svoj narod, želim da mu bude bolje i nešto radim da bih to postigao, ali ne mrzim druge. To može biti pozitivan podstrek, ali bežeći od nacionalizma, ovde su mnogi pobegli i od patriotizma ostavljajući ga radikalima, SPS-u i DSS-u."

Nikolić navodi da postoji etnička distanca prema narodima sa kojima smo ratovali u skorije vreme (Hrvati, Muslimani, Albanci) i prema zemljama članicama NATO-a koje su bombardovale Srbiju, ali kaže da je to uobičajeno reagovanje na događaje koji su se desili i koje će se možda promeniti, kao i da bi posle sličnih događaja takva reakcija bila ista bilo gde u svetu. Navodi primer Hrvatske u kojoj postoji veća odbojnost prema Srbima nego što je to slučaj ovde prema Hrvatima, a objašnjenje za to je što se rat vodio na teritoriji Hrvatske, iako su i Srbi stradali u tom ratu.

Milan Nikolić smatra da etnička distanca i mržnja nisu odlučujući za početak rata. "Rat je složena pojava, stvar interesa elita koje i ne moraju biti prisutne na ratištu, kao što se desilo u našim ratovima. Istočna Slavonija je najbolji primer, tamo je bilo mnogo mešovitih brakova, svi su živeli zajedno, a ipak su tamo bile najgore borbe i teški zločini, upravo zbog interesa koji su se preklapali na toj teritoriji. Mržnja je manipulativno sredstvo za topovsko meso na frontu", kaže Nikolić.

On takođe smatra da drastičnih primera rasizma u Srbiji nema. "Centar za proučavanje alternativa radio je nekoliko dubinskih ispitivanja na velikom uzorku stanovništva, poslednje krajem 2006, i može se na osnovu rezultata reći da u Srbiji nema rasizma i antisemitizma. Jedini oblik rasizma je odnos prema Romima. Druga grupa prema kojoj postoji negativan stav su homoseksualci", kaže Nikolić.

Stjepan Gredelj, sociolog, misli da rasizma ima, najviše u sportu, da je bez dubokog korena, ali da korenje pušta sve dublje. On smatra da je jačanje rasizma kod nas deo šireg sindroma koji je on nazvao "fenomen zamrzivača". "U Istočnoj Evropi je sistem na neki način bio zamrznut, kada je došlo do kvara mašine meso se usmrdelo, tako da je rasizam u mnogo većem porastu u nekim drugim zemljama, poput Češke, ili antisemitizma u Poljskoj. Taj rasizam je u stvari kompenzacija za neuspehe. Rasizam je strukturalni problem, ne individualni. Prohibicija nije nikada sprečila alkohol, pa delovanje batine neće pomoći. To je problem nagomilane frustracije raznih vrsta. Ti momci sa stadiona su proizvod stanja, sistema obrazovanja, nezaposlenosti, to su luzeri i njihov problem je dublji. Kada stvore porodicu, i decu će vaspitavati na isti takav način, i to je problem", kaže Gredelj.

To da u našoj zemlji rasističkih ispada ima manje nego u mnogim evropskim zemljama, da su to još uvek incidentne pojave a ne pravilo, sigurno zvuči utešno u odnosu na crnu sliku koja se stiče kada se ti incidenti pogledaju na gomili. Ipak, treba se podsetiti reči Klausa i Tomasa Mana koji su u nekom berlinskom restoranu posmatrali Hitlera, u vreme kada je još bio opskurna pojava za koju je malo ljudi znalo, kako jede prstima i rasipa ostatke hrane svuda oko sebe. Sa gađenjem su tada konstatovali da baš svako pokušava da se bavi politikom u Nemačkoj. Zlo ponekad ima tako banalan oblik, banalniji čak i od grupe čačanskih marginalaca izgubljenih u vojvođanskom blatu. Problem je što se, kada se to zlo otme kontroli, pet Olportovih stupnjeva rasizma može preći neverovatno brzo. Oni koji u to ne veruju, neka se podsete pokojne Jugoslavije od pre tačno dvadeset godina.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---