Državna znamenja

aleksandar ćirić

I gaće na štapu imaju dubinska simbolička značenja, ali zastava i himna znamenja su svake države koja drži do sebe. U tom pogledu ova Jugoslavija je negde između (gaća i držanja). Sve to uprkos – ili baš zbog – smrtnoj ozbiljnosti s kojom se, svako malo, pristupa rešavanju sudbinskog pitanja tih insignija državnog postojanja.

Finale košarkaškog turnira Olimpijskih igara u Atlanti 1996. po tom pitanju ne bi trebalo da zanemari nijedan budući istraživač. Vispreni – i blaženo neobavešteni – Amerikanci štancovali su tim povodom ogromne količine jugoslovenskih trobojki sa petokrakom, pa su zato čak i stari američki četnici navijali za "plave" sa crvenom zvezdom na čelu i grudima. Lucidniji, politički korektan njihov deo mahao je jugoslovenskim trobojkama bez petokrake (izgleda isto kao holandska zastava, samo okrenuta naopako). I, takođe, s varijantama na temu, sa dvoglavim orlom Karađorđevića ili Obrenovića, sa "ocilima" ili bez njih, sa baldahinom i/ili dvostrukom krunom... Ili, možda zbog još nedovoljno proučenog, spontanog međudinastičkog pomirenja, samo "crkvenom" trobojkom sa krstom i četiri "C". Sve u svemu, za Divca i drugove mahalo se sa devet različitih zastava. Tom prilikom, na sreću, nismo pobedili, inače bi bilo čudo da je došlo do pevanja himne.

Prošle godine, u Sidneju, ista priča sa zastavama. Plus himna: polovina publike je na "Hej Sloveni" sa razglasa otpevavala "Od Topole, od Topole...", a ostatak gledalaca, uključujući i oko milijardu televizijskih, u čudu se pitao šta se to zbiva. Ništa, stara priča, srpska posla.

Pokojni Miodrag Bulatović opisao je petokraku sa zastave "druge" Jugoslavije kao "zgaženu žabu". Ovim povodom zanemarićemo uvredu (iz neznanja) koja je tim opisom naneta pentagramu kao pitagorejskoj figuri savršenstva, ili Hajnekenu čiji je zaštitni znak, da druge upotrebe petokraka ne pominjemo. Onda su novokomponovani tumači srbstva uzeli da otkrivaju njeno masonsko-satanističko značenje u istoriji, i šire. Posle je čaršija tu žabu razvlačila i muljala po ustima, tribinama i publikacijama, sve dok je alpinisti Srpskog pokreta obnove (to je ona stranka Vuka Draškovića) 1997. nisu skinuli sa zgrade Starog dvora. Ali, pre toga smo od Slobodana Miloševića dobili grb "treće" Jugoslavije, heraldički opisan kao dvoglavi orao u poletu sa štitom na kom su četiri polja od kojih su na dva krstovi sa "ocilima", a na dva "lavovi u prolazu".

Sad, slučajno, ispostavilo se da su ti ti crnogorski lavovi stvarno "u prolazu". Ostaju nam, dakle, ocila. Koja, opet, nisu ocila, ali ni četiri "C", već heraldički nesporazum oko vizantijskog kraljevskog "B". Zapad je tu, naravno, umešao svoje prste, ali nehotice: evropska heraldika ne zna za slova u grbovima, pa ih je "videla" kao alatku za izbijanje varnice. Posle su Srblji u toj slici videli i od nje ponovo napravili (sasvim druga) slova. Njihova objašnjenja, istorija i naročito "istorija" mogle bi se meriti bibliotekama, da te biblioteke imaju bar po jednog čitaoca na svakih deset pisaca i stotinu tumača.

Detektivski pristup – pitanje čega nema u svemu što ima – ukazuje na više nego mutno poreklo dvoglavog orla i krune kao državnih simbola Srbije/Jugoslavije. Kratko rečeno, orao je (kao i ona četiri "B") "preuzet" od Vizantije, a kraljevska/carska kruna za svetorodnu dinastiju Nemanjića dobijana je po potrebi od – rimskog pape. Zato je više nego značajno dostojanstveno ćutanje Srpske pravoslavne crkve o političkim poslovima svetog Save ili, recimo, ugarskom vazalu Lazaru Hrebeljanoviću i njegovim potomcima.

U onoj Jugoslaviji koja je na zastavi imala petokraku – uostalom uvezenu iz Rusije, kao i plavo-belo-crveno znamja – povremeno se raspravljalo o svečanoj pesmi iliti državnoj himni. Konkursi su ostali nerešeni do kraja, i na "Hej Sloveni"/"Poljska još nije propala" iz prve polovine XIX veka, panslovensko-sokolskoj himni između dva svetska rata, ustaje se i danas. Ustaje i, bar na stadionima, zviždi. Tu himnu, zviždanje, valjalo bi nekako sačuvati: čak i skeptično tumačenje masovnih (navijačkih) trendova kaže da će zviždanje potrajati duže od svake himne. Slava bogovima! Jedino – pa, hajde da kažemo i demokratsko – rešenje može biti samo opštenarodni referendum. Ali bi, umesto pitanja "Jeste li za samostalnu i nezavisnu a ipak ovakvu i onakvu budućnost u savezu zajednici bratstvu i nezavisnim stolicama...", lista bila mnogo duža. Prosto, top ten: na listiću brojevi, a svako neka upiše ime himne. Pa, nek' bude "Đurđevdan", ili "Kalašnjikov", ili "Pomrčina", "Nizamski rastanak", "Internacionala", "Vostani Serbie", "Marš na Drinu", "Lijepa vaša"... Čak i "Bože pravde" (uzgred, himna Republike Srpske), mada nam je kraljevstvo – božje i zemaljsko – em tanko, em kratko, em nikakvo.

Najgore bi bilo da i ove nove, demokratske vlasti Srbije i, pretpostavimo, još donekle Jugoslavije nekom uredbom ili zakonom utvrde himnu. Poljska će onda definitivno propasti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST