Dušan Ivković >

Spasilac bez čarobnog štapića

vladimir stanković

Iskusni stručnjak ovih dana će se i formalno prihvatiti možda najtežeg posla u karijeri: da jedan potonuli brod vrati na površinu

Dušana Dudu Ivkovića ne treba predstavljati košarkaškoj i uopšte sportskoj javnosti. Ovaj geolog po struci nikada nije radio ono za šta se školovao, umesto minerala kopao je, s velikim uspehom, košarkaške talente. Za sobom ima titule u Jugoslaviji, Grčkoj i Rusiji, više od 300 utakmica u evrokupovima sa svojim ekipama, jedini je sa četiri osvojena klupska trofeja (Evroliga sa Olimpijakosom 1997, Kup Saporta sa AEK-om 2000, Kup Koraća sa Partizanom 1979, ULEB kup sa Dinamom iz Moskve 2006) a sa reprezentacijom Jugoslavije ima jednu titulu prvaka sveta (1990. u Buenos Ajresu), tri prvenstva Evrope (bez ijednog poraza!) 1989, 1991. i 1995, i jedno olimpijsko srebro (1988. u Seulu). Posle više od 15 godina u inostranstvu (Grčka i Rusija) letos se vratio u Beograd s namerom da se više bavi golubovima nego košarkom, ali debakl na Evropskom prvenstvu u Španiji, čime je naša košarka završila "ciklus sunovrata" sa vrha do samog dna, izbacio ga je u prvi plan kao "spasioca" potonulog broda bez kormilara.

Ivković je, u načelu, prihvatio da ponovo bude selektor i šef svih selekcija, što je u startu naišlo na opšte oduševljenje, kao da će sam izbor Ivkovića rešiti sve probleme. Ovih dana očekuje se rešenje za razlike koje nisu "tehničke" nego finansijske prirode, ali svima treba da bude jasno kako stručnjak Ivkovićevog formata i ugleda treba da bude adekvatno plaćen ma koliko suma, u našim uslovima, izgledala astronomska. Uostalom, ako je FS Srbije izašao u javnost sa Đukićevim ugovorom (240.000 evra godišnje plus bonus od 500.000 ako odemo u Južnu Afriku), nema razloga da KS Srbije, u veoma sličnim uslovima, ne postupi slično. Ivkovićevi poslednji ugovori u Rusiji bili su šestocifreni, sada je spreman da se u Srbiji prihvati teškog zadatka za mnogo manju sumu, ma koliko ona u Beogradu izgledala velika. Osim toga, od Ivkovića se traži da bude profesionalac u Savezu dok su njegovi prethodnici imali dupli angažman, u klubu i reprezentaciji, i samo je Pešić u prvoj godini bio profi u Savezu dok je u drugoj vodio Keln.

TRI GRUPE IGRAČA: U uverenju da će taj problem, koji je više mentalni i psihološki ("Šta će ljudi reći...") nego stvarno finansijski, biti rešen, ostaje da razmotrimo šta bi Dušan Ivković mogao da uradi u misiji vađenja potonulog broda. U odnosu na njegovo prvo selektorovanje, razlika je drastična. Tada ga je "bolela glava" koga i kako da izostavi od silnih asova koji su konkurisali za plavi dres; sada će ga boleti od razmišljanja koga da stavi. Prvo će morati da utvrdi ko uopšte želi da igra za reprezentaciju a zatim da zasuče rukave... Paralelno će morati da odredi saradnike, odnosno trenere svih selekcija, da koordinira njihov rad, prati mlade igrače i počne iz početka. Ivković će naredne nedelje boraviti u Njujorku na sastanku na kome će NBA, NKAA, FIBA i ULEB razgovarati o objedinjavanju pravila. Ako dotle reši svoj status u Savezu, mogao bi da iskoristi putovanje za kontakte sa mogućim reprezentativcima, pre svega s Predragom Krstićem koji je u susednom Nju Džersiju. Moguće je da će kontaktirati i s Markom Jarićem, Vladom Radmanovićem, Kostom Perovićem, Darkom Miličićem, Sašom Pavlovićem (ostaje da se vidi da li ostaje pri ideji da igra za Srbiju a ne Crnu Goru), možda čak i s Peđom Stojakovićem, ali je jasno da na nikog od njih neće računati kada na jesen počnu kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u Poljskoj 2009. Naši momci u NBA su jedna od bar tri grupe igrača sa kojima će se Ivković sresti. Plasman na to EP moraće da iznesu igrači koji su, pre svega, u Evropi, kao i mladići koji su u našim klubovima.... Te kvalifikacije, ma koliko delovale ponižavajuće za zemlju koja je do pre pet godina bila svetski i evropski prvak, dobro će doći da se novi tim polako uigrava jer će protivnici biti prihvatljivi (najbolje selekcije plasirane su direktno).

Dakle, realno je da na jesen u tim kvalifikacijama teret ponesu Teodosić, Erceg, Veličković, Tripković, Tepić, Dragićević, možda Mačvan, Marjanović, Štimac... Ostaje teži deo posla oko izbora iskusnijih koji sigurno još mogu da pomognu (Rakočević, Vujanić, Milojević, Cvetković, Avdalović kada se oporavi)... Posle Poljske 2009. sledi svetsko prvenstvo u Turskoj (ako se plasiramo), pa Evropsko prvenstvu u Litvaniji 2011. kada bi trebalo očekivati konsolidaciju tima čiji glavni cilj treba da bude plasman na OI u Londonu 2012. Mnogo posla, mnogo ciljeva i zelja, a – nažalost – sve manje igrača koji prave razliku. Period od šest meseci i suviše je kratak da bi se naša letošnja "jeretička" misao o manjku ekstratalenata među mladima koji su osvojili sve što se osvojiti moglo potvrdila ili demantovala. Zato ostaje da ponovimo ono što smo tada rekli: kamo sreće da nas neko od mladih talenata demantuje na terenu.

POVRATAK OBRADOVIĆA: Ivković će, kao vrhovni šef, imenovati svoje saradnike što, s obzirom na njegov lični odnos sa Željkom Obradovićem, otvara pitanje eventualnog povratka ovog stručnjaka u reprezentaciju ili oko nje. Izvesno je da će sam Obradović u startu energično odbaciti takvu pomisao, ukoliko Ivkoviću tako nešto uopšte padne na pamet, jer su rane žestokog sukoba sa nekim igračima posle EP-a u Novom Sadu 2005. više nego sveže a neki od tih igrača još uvek u reprezentaciji ili oko nje (Jarić, Rakočević, Miličić, Milojević, Avdalović...), ali ne bi unapred trebalo odbacivati obnavljanje tandema Ivković–Obradović koji je uspešno funkcionisao između 1996. i 2000.

Dok ponovo ne dobijemo igrače koji prave razliku, ostaje nam da se držimo trenera koji to isto čine. Snaga Ivkovićevog autoriteta videće se kad počne da radi, u kancelariji i na terenu. Igrači neće moći da ga foliraju i zavlače kao neke njegove prethodnike a mnogi će se gurati da budu na njegovom spisku da bi nešto naučili. Koliko njegovo ime znači u košarkaškom svetu videće se na utakmicama, a koliko njegovo ime otvara vrata u medijima širom Evrope i sveta već se videlo kada je cela košarkaška Evropa bila obaveštena da se "Duda vraća". To je za tu istu košarkašku Evropu istovremeno i dobra i loša vest. Dobra je jer jedan vrhunski stručnjak nastavlja da radi, loša jer s njim na čelu Srbija uskoro sigurno neće više biti lak zalogaj za iole bolje evropske reprezentacije. Ono što neće valjati jeste uverenje da povratak Ivkovića, sam po sebi, donosi rešenje svih problema. On nema nikakakv čaroban štapić, niti su vremena slična onima u kojima je već vodio reprezentaciju. Ipak, pravo na optimizam postoji jer će povratkom Ivkovića biti stavljena tačka na improvizacije raznih vrsta a reprezentacija prestaje da bude poligon za (skupu) obuku nedokazanih trenera. Ivković će iz postojećeg potencijala košarkaške Srbije izvući maksimum, a drugo je pitanje za šta će to biti dovoljno.


 

Komentari:

Borivoj Maras


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST