---

Robert Mugabe & co. >

Krvavi ukus vlasti

Afrički političari, iako njihove države sarađuju i primaju pomoć zapadnih zemalja, pre svega EU i SAD, kada su unutrašnje stvari u pitanju, uglavnom se drže devize da afričke probleme treba ostaviti Afrikancima. Takav stav se može razumeti ukoliko se ima u vidu kolonijalna prošlost, ali u pojedinim primerima ne služi na čast onima koji se te devize pridržavaju

Poslednjih meseci svet je pratio izborno nasilje u Zimbabveu, koje se završilo odustajanjem opozicionog kandidata Morgana Cvangiraja od daljeg nadmetanja. Predsednik Zimbabvea Robert Mugabe, kako je na kraju ispalo, nije ni imao nameru da preda vlast; i definitivno se svrstao među diktatore kojima osim ostanka na vlasti ništa drugo nije bitno, uključujući i sudbinu sopstvenog naroda.

Zimbabve je zavisan od strane pomoći u hrani i lekovima, dok je država i najveći broj stanovnika beskrajno siromašan. Njegov jedini protivnik Morgan Cvangiraj pre dve nedelje odustao je od učešća na izborima, predajući na taj način pobedu Mugabeu. Ispalo je da Cvangiraj i nije imao mnogo izbora. Članovi njegove partije su progonjeni, prebijani i mučeni. Više puta Cvangiraj je izjavio da je najmanje 86 pripadnika njegove stranke ubijeno, dok je oko 200.000 ljudi raseljeno proteklih meseci. On sam bio je hapšen mnogo puta. Na kraju se sklonio u holandsku ambasadu gde se još uvek nalazi.

USPON I PAD: O Robertu Mugabeu i Zimbabveu mnogo se govorilo i pisalo proteklih meseci. Mugabe je uspeo najpre da podigne, a potom da uništi sopstvenu zemlju. Prvih deceniju i po nakon sticanja nezavisnosti Zimbabve se sasvim solidno razvijao i, između ostalog, Mugabe je uspeo da stvori državu sa možda najboljim zdravstvenim i obrazovnim sistemom u regionu. Početkom ovog veka došao je u sukob sa Zapadom i izvršio agrarnu reformu koja je zemlji donela propast, dok su od nje jedino profitirale njegova porodica i partija. Prvi deo njegove vladavine ukazivao je na svetlu budućnost, dok drugi deo prate glad i siromaštvo, uz konstataciju da možda i nije moralo da bude tako.

Na kritike Zapada o kršenju ljudskih prava Mugabe je odgovarao da su to rasistički napadi nekadašnjih kolonijalnih gospodara. U tome je često imao podršku drugih afričkih lidera. Njegova zemlja je, na kraju, ipak zavisna od humanitarne pomoći koja joj stiže upravo sa Zapada.

Najmanje kritika Mugabe je dobio upravo od svojih neposrednih suseda – lidera afričkih država. Među njima najviše uticaja na Mugabea navodno ima predsednik Južnoafričke Republike Tabo Mbeki, koji je i pokušao da posreduje u rešavanju krize u Zimbabveu, ali bez uspeha. Na kraju su postupci zimbabveanskih vlasti kritikovani ali, čini se, ipak posredno. Partija predsednika Mbekija izdala je saopštenje u kome se kaže da je zaprepašćena postupcima Mugabea i zimbabveanske vlade.

Afrički političari, iako njihove države sarađuju i primaju pomoć zapadnih zemalja, pre svega EU i SAD, kada su unutrašnje stvari u pitanju, uglavnom se drže devize da afričke probleme treba ostaviti Afrikancima. Takav stav se može razumeti ukoliko se ima u vidu kolonijalna prošlost, ali u pojedinim primerima ne služi na čast onima koji se te devize pridržavaju.

Države podsaharske Afrike spadaju u najsiromašnije i najkorumpiranije na svetu, sa čestim građanskim ratovima i vojnim pučevima. Mnoge od njih bogate su rudama ili naftom, što ih čini plenom multinacionalnih kompanija, koje teže da obezbede svoje poslovanje, ne hajući mnogo za cenu. Interesi su tako obično ispred ideala o poštovanju ljudskih prava i milenijumskih ciljeva.

NAJPOZNATIJI, NE I JEDINI: Od sticanja nezavisnosti, mnogim afričkim državama upravljali su diktatori koji su naškodili pre svega sopstvenom stanovništvu – takođe Afrikancima. Robert Mugabe je najpoznatiji od preostalih i, nažalost, ne i jedini. Isaias Afeverki, predsednik Eritreje, stoji po mnogo čemu rame uz rame sa Mugabeom, ali ga je, po retkim glasinama koje dolaze iz njegove zemlje, po mnogo čemu i prevazišao. Dok su Mugabeu 2002. uvedene sankcije zbog kršenja ljudskih prava i falsifikovanja izbornih rezultata, u Eritreji izbori nikada nisu ni održani. Afeverki upravlja ovom zemljom od sticanja nezavisnosti posle rata sa Etiopijom 1993, kao predsednik jedine dozvoljene partije – Narodnog fronta za demokratiju i pravdu. Opozicije nema – ili je izbegla u inostranstvo ili je po zatvorima. Po stepenu medijske cenzure nalazi se na drugom mestu, odmah posle Severne Koreje. Kao i u Severnoj Koreji, i u ovoj afričkoj državi stanovništvu svakodnevno preti glad, dok je izgladnjivanje postalo oružje režima. Poznato je da je režim likvidirao najmanje petoro novinara, dok se nepoznat broj nalazi u zatvoru. Ništa bolje nisu prošli ni studenti, od kojih se veliki broj nalazi po zatvorima, zajedno sa profesorima i dobrim delom inteligencije, dok je jedini univerzitet u zemlji, Univerzitet Asmari, zatvoren. Poznato je da je Afeverki 2001. naredio hapšenje kompletne vlade, a sudbina bivših ministara nije poznata. Reporteri bez granica apelovali su da mu EU zabrani prisustvo na samitu Evropske unije i afričkih država, koji je održan prošle godine, ali je apel prošao gotovo nezapaženo i Eritreja još uvek prima pomoć iz Evrope, bez značajnih političkih uslova. Mnogo više publiciteta izazvala je zabrana prisustvovanja samitu koja je važila za Mugabea, povučena naknadno na insistiranja afričkih lidera.

UTOČIŠTE: Osim po Robertu Mugabeu, hiperinflaciji i nedavnom postizbornom nasilju, vlasti u Harareu poznate su i po pružanju utočišta još jednom bivšem afričkom despotu – Mengistu Hajlu Marijamu, bivšem predsedniku Etiopije. Mengistu je Etiopijom vladao od 1977. do 1991. godine. Bio je član vojne hunte koja je zbacila cara Hajla Selasija 1974, a na čelo države dolazi tri godine kasnije, pošto je likvidirao sve potencijalne rivale. Nadgledao je operaciju "Crveni teror", kampanju pokrenutu da bi se vojna hunta obračunala sa opozicijom, tokom koje je poginulo oko 100.000 ljudi. Zauzvrat, opozicija je pokrenula kampanju "Beli teror". Mengitsu je podelio oružje civilima, svojim pristalicama, a početak kampanje označio je tako što je razbio dve flaše pune krvi, da bi pokazao kako će proći neprijatelji revolucije. Hiljade ljudi poginulo je na ulicama Adis Abebe i ostalih gradova.

Ubistva su obično izvršavale lokalne milicije koje su odgovarale "kebelama", lokalnim službama za nadzor koje je formirala hunta. Da bi porodica mogla da preuzme telo poginulog, morala je da plati za metak koji je potrošen na njega. Ubrzo po dolasku na vlast, inspirisan komunističkim idejama u Kini, za vreme Mao Cedunga, nacionalizuje najveći deo zemljišta i ekonomije. Za vreme njegove vladavine Etiopiju su pogodile velike suše i glad. Od gladi je osamdesetih u Etiopiji umrlo oko 300.000 ljudi, a taj broj bi bio bar duplo manji, prema izveštajima humanitarnih organizacija, da nije bilo Mengistuove politike nasilnog seljenja stanovništva.

Sa dolaskom Mihaila Gorbačova na vlast u bivšem Sovjetskom Savezu, Mengistuov režim ostaje bez glavnog spoljnopolitičkog oslonca. Gorbačov je ubrzo ukinuo pomoć, što je opoziciji u Etiopiji dalo nov zamah. U sukobima sa opozicijom, vojska na čijem čelu se nalazio Mengistu trpela je poraz za porazom, i kada se kraj već mogao nazreti, Mengistu se sklonio u Zimbabve. Nova vlada u Etiopiji sudila je pristalicama njegovog režima, a bivšem diktatoru je suđeno u odsustvu. Osuđen je najpre na doživotnu robiju, da bi kazna juna ove godine bila preinačena u smrtnu.

Inače, režimu Roberta Mugabea nikada nije padalo na pamet da ga izruči. Mengistu u Zimbabveu boravi kao specijalni gost Roberta Mugabea. U zvaničnoj verziji, vlada Zimbabvea tvrdi da je Mengistuov režim mnogo pomogao Zimbabveu tokom borbe za nezavisnost, i da su retke države koje su mu pokazale takvu privrženost kao što je to bila Etiopija u vreme Mengistua. Nije poznato kako bi neka eventualno nova vlast u Zimbabveu tretirala Mengistuov slučaj.

NAJPOZNATIJI: U sigurnom utočištu poslednje decenije života proveo je i Idi Amin, možda i najpoznatiji afrički diktator. Nikada nije pouzdano utvrđeno koliko je ljudi nastradalo za vreme njegove vladavine (1971–1979), a procene se kreću od 300.000–500.000. Na vlast je došao posle izvršenog vojnog puča, kojim je smenio dotadašnjeg predsednika Miltona Obotea, i zaveo verovatno najgori režim u istoriji postkolonijalne Afrike. Teško je reći šta je sve motivisalo Amina da naškodi tolikom broju svojih sugrađana. On sam često je govorio da ima vizije i da je predodređen da radi to što radi. Opoziciju je srušio ubrzo po dolasku na vlast i procenjuje se da je do 1975. nastradalo oko 200.000 ljudi. Polovinom 1972. godine odlučio je da protera sve Azijate iz zemlje, uglavnom Indijce i Pakistance, njih oko 80.000. Idi Amina pratile su glasine o neverovatnoj surovosti. Govorilo se da je svoje protivnike bacao krokodilima, ili bi njihova obezglavljena tela bacao u Nil. Pratile su ga i glasine o kanibalizmu. Nekoliko zapadnih lekara, koji su došli u kontakt sa njim, tvrdili su da je bolestan, da ima sifilis koji je u poodmakloj fazi i koji je doveo do oštećenja na mozgu. Bivši britanski ministar inostranih poslova Džejms Kalahan, koji se sa Aminom susreo 1975, takođe je tvrdio da je Amin lud. Često se deklarisao kao religiozan čovek i dobar musliman, mada je kao malo ko naškodio interesima muslimana u Africi. To mu je ipak donelo diplomatsku podršku Libije Moamera el Gadafija i još nekih arapskih država jer je otvoreno govorio protiv Izraela. Kada su 1976. pripadnici PFLP-a, terorističke palestinske organizacije, sa pripadnicima nemačke organizacije Bader Majnhof oteli jedan francuski avion sa mnogo jevrejskih putnika, Idi Amin im je ponudio utočište. Kriza se završila akcijom izraelskih komandosa, a jedna žena ostavljena je u Ugandi jer je ranije potražila pomoć i nalazila se u bolnici u Kampali. Ona je istog dana brutalno likvidirana. Idi Amin je uprkos svojoj brutalnoj vladavini i lošim manirima prema ostalim afričkim liderima ipak uživao njihovu podršku, u ime borbe protiv kolonijalizma. Nisu mu bili naklonjeni predsednici Tanzanije i Namibije, Džulijus Njerere i Kenet Kaunda. Aminov pad usledio je 1979, posle nepromišljenog napada na Tanzaniju. Kada je vojska Tanzanije ubrzo posle Aminovog napada prešla u kontraofanzivu, potpomognuta mnogim građanima Ugande koji su pobegli od Idija Amina, njegova vlada se srušila, a on otišao u egzil, najpre u Libiju, potom u Saudijsku Arabiju. Poslednji politički izlet imao je 1989. u Kongu, kada je neuspešno pokušavao da ponovo sastavi armiju i vrati se na vlast u Ugandi. Saudijci su ga primili nazad, pod uslovom da ne ponavlja slične izlete. Do kraja života nije dao više nijedan intervju. Umro je od bolesti bubrega u Saudijskoj Arabiji 2003, okružen porodicom.

UDOBNA PENZIJA: Žan Bedel Bokasa, imperator Centralnoafričke Republike, još je jedan primer lepo umirovljenog afričkog diktatora. Bivši vojnik u Legiji stranaca, Bokasa je vojno iskustvo, koje će ga na kraju i dovesti na vlast, stekao ratujući za Francusku u Drugom svetskom ratu i u ratu u Indokini. Nosilac je najviših francuskih odlikovanja, uključujući i medalju Legije časti, koju je dobio u tom periodu. Centralnoafrička Republika je bivša francuska kolonija kojom je od sticanja nezavisnosti vladao David Dako, Bokasin rođak. Bokasa je bio oficir, koji je brzo napredovao, da bi na kraju vojnim pučem 1966. smenio Daka i započeo vladavinu koja će trajati do 1979. godine. U početku mu je bilo dovoljno što je zaveo vojnu upravu da bi se 1976. krunisao za imperatora i, u stilu Napoleona, sam sebi stavio krunu na glavu. Zvanična titula bila je Bokasa I od Centralne Afrike. Ubrzo nakon što je došao na vlast osudio je 100 đaka na smrt, jer su odbili da nose skupe školske uniforme koje je proizvodila njegova firma. I njegov režim bio je poznat po mučenjima i zloglasnim zatvorima, od kojih se jedan navodno nalazio u podrumu njegove palate.

I Bokasu su pratile glasine o kanibalizmu, jer je navodno pojeo nekoliko zatvorenika. Njegova politička karijera povezana je sa bivšim francuskim predsednikom Valerijem Žiskarom d’ Estenom, koji je od Bokase dobio na dar izvesnu količinu dijamanata. Iako je upravo D’ Esten 1979. naredio akciju francuske vojske u kojoj je Bokasa zbačen, skandal sa dijamantima je kumovao njegovom porazu na izborima 1981. Imperator je ipak stigao da pobegne iz zemlje i skloni se najpre u Obalu Slonovače, a kasnije i u Pariz, gde je ostao do 1986. U svojoj zemlji je najpre osuđen na smrt, a potom je kazna preinačena u doživotnu robiju. Bokasa se ipak vratio u svoju zemlju gde je odmah uhapšen, i posle samo 10 meseci pušten na slobodu. Do kraja života, 1996. živeo je u svojoj vili. Na kraju mu je priređena i svečana državna sahrana. Čini se da se osim glavnih igrača ništa bitnije nije promenilo od Idi Aminovih dana. Jedini primer koji odskače od šablona je sudbina Čarlsa Tejlora, bivšeg predsednika Liberije, jednog od učesnika u građanskim ratovima u Liberiji i Sijera Leoneu. U tim ratovima poginulo je nekoliko stotina hiljada ljudi, dok su najstrašniji pečat ostavila masovna sakaćenja – odsecanja ruku i nogu, koje su mahom počinile jedinice sastavljene od dece. Tejloru se sudi pred međunarodnim sudom u Sijera Leoneu. Optužnica ima 11 tačaka, među kojima su i optužbe za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---