Godišnjice >

Black Power

vladimir stanković

Ovog oktobra, nekoliko nedelja pre nego što u Belu kuću možda uđe prvi crnac predsednik SAD, navršavaju se četiri decenije od istorijskog protesta crnoputih američkih sportista na Olimpijadi u Meksiku

Tu 1968. pamtim po tri događaja: studentski protesti, krađa u Rimu u finalu Fudbalskog prvenstva Evrope i meksičkoj olimpijadi. Đurđa Bjedov donela je Jugoslaviji dve senzacionalne i ni od koga očekivane medalje u plivanju, na 100 i 200 metara prsno, vaterpolisti su postali olimpijski šampioni, košarkaši su bili finalisti posle istorijske pobede nad SSSR u polufinalu, koševima Vladimira Cvetkovića iz slobodnih bacanja, ali na širem planu Meksiko se pamti i po Black Poweru. Ta "crna moć" rođena je kao odgovor američkih crnoputih sportista na tada još uvek i te kako prisutnu politiku rasne segregacije u SAD. Nekoliko meseci pre Olimpijade u Meksiku, u Memfisu je 4. aprila 1968. ubijen crnački lider Martin Luter King. Imao je 39 godina i san koji neće doživeti, ali njegova čuvena rečenica "I have a dream" ostala je da živi zauvek i možda više i nije san... Da li je Martin Luter King mogao i pomisliti da će jedan crnac ove 2008. biti pred vratima Bele kuće? Da li će Barak Obama kroz desetak dana pretvoriti "dream" svih crnaca u stvarnost, sada i nije toliko bitno, ali za vreme iz 1968. o kome je ovde reč i te kako jeste....

Atletika je bila "šlager" meksičke olimpijade. Visina od 2600 metara i razređenost vazduha omogućili su fantastične klimatske uslove, ali je isto tako tačno da su sportisti došli dobro pripremljeni i veoma motivisani. Oboreni su mnogi svetski rekordi, probijene mnoge granice snova. Prvi put je 100 metara istrčano ispod deset sekundi, 200 ispod 20, 400 metara ispod 44 sekunde... Bob Bimon je oborio svetski rekord u skoku u dalj za čitavih 55 centimetara, a Dik Fosberi (belac) lansirao je stil koji od tada koriste svi skakači uvis! Amerikanci su imali sjajan atletski tim, gotovo isključivo sastavljen od crnoputih momaka koji su bili pod snažnim uticajem profesora sociologije Harija Edvardsa, bivšeg (skromnog) atletičara. On je bio idejni tvorac "Olimpijskog pokreta za ljudska prava" iz kog se 1967. javila ideja o bojkotu Olimpijade. Zahtevali su smenu Everija Brendidža, tadašnjeg predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta, poznatog po konzervativnim idejama, tražio se bojkot rasističkog režima u Južnoj Africi i veće prisustvo crnoputih trenera u američkom atletskom timu.

Atletičari su ipak otišli na Olimpijadu, a jedan od najuticajnijih u grupi, briljantni košarkaš Lju Alsindor – kasniji Karim Abdul Džabar – nije.

Kada je u sjajnoj trci na 200 metara pobedio drugara i zemljaka Džona Karlosa postavivši svetski rekord na 19,83 sekunde, Tomi Smit je odlučio da "uradi nešto". Ni sam nije bio siguran šta je to, ali ideja mu je sinula kada mu je supruga sa tribina bacila dve crne rukavice. Dok je čekao na ceremoniju proglašenja, ponudio je levu rukavicu Džonu Karlosu, koji ju je prihvatio s oduševljenjem. Onda su zajedno ubedili zbunjenog drugoplasiranog Australijanca Petera Normana da prikači na trenerku značku njihovog pokreta za ljudska prava. Tako je nastala istorijska fotografija: dve crne ruke, jedna desna i jedna leva, podignute uvis sa stisnutom pesnicom, između njih beli Australijanac koji se solidarisao sa njima...

Tomi Smit i Džon Karlos bili su samo deo moćnog atletskog tima iz kog je nastao Black Power. Ostali asovi bili su Džim Hejsn – svetski rekord na 100 metara sa 9,95 sekundi, Li Evans – svetski rekord na 400 metara sa 43,86 sekunde, Ralf Boston, bivši svetski rekorder u skoku u dalj, sa 8,35 metara, Bob Bimon, novi svetski rekorder, sa neverovatnih 8,9 metara.

Autori istorijskog gesta platili su visoku cenu. Isključeni su iz američke ekipe i morali su da napuste olimpijsko selo; u Americi su ih čekale silne nevolje, mesecima su dobijali pretnje smrću, supruga Džona Karlosa se ubila, a onaj Australijanac Norman, koji i nije imao direktne veze sa pričom, završio je kao alkoholičar...

U borbi protiv rasizma gest ove trojice hrabrih ljudi odigrao je veliku ulogu. Tomi Smit je nedavno u Pekingu, za one koji su ga prepoznali, jednako bio zvezda kao pre 40 godina kada je svojim gestom ispisao istoriju...

Skok Boba Bimona nije imao političke primese, ali je u sportskom smislu postao čista istorija. Bio je 18. oktobar 1968, oblačno popodne na olimpijskom stadionu. Mladi Bob, tada 21-godišnjak sa ličnim rekordom od 8,33 metara imao je već dva prestupa, od trećeg skoka zavisio je opstanak u takmičenju. Umesto da bude krajnje oprezan, zaletao se koliko je brže mogao, uhvatio dasku u milimetar i završio toliko daleko da je optička sprava, prvi put upotrebljenja na toj olimpijadi, morala da se preda jer je bila projektovana za daljine do 8,5 metara. U pomoć je pozvan stari dobri metar na rastezanje. Sudije su većale, merile, premeravale, svima je bilo jasno da je reč velikom rezultatu, ali čekanje je trajalo kao večnost. Čak je zaustavljen i start trke na 400 metara. Na kraju je objavljeno: 8,9 metara! Bob Bimon je počeo da skače "kao lud", ali je kasnije priznao da nije znao koliko je to "mnogo" jer se nije razumeo u metražu. Tek kada mu je iskusni Ralf Boston objasnio koliko je to stopa i inča, shvatio je šta je uradio... Rekord je potrajao do avgusta 1991. kada je Majk Pauel u Tokiju skočio pet centimetara dalje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST