---

Intervju - Tomica Milosavljević, ministar zdravlja >

Traženje bubrega

"Niko nije našao za shodno da proveri navode i da utvrdi više činjenica, nego je pojurio za povećanjem tiraža, jer u Srbiji ništa ne boli da objavite da je ukraden bubreg"

Konzilijum lekara Vojnomedicinske akademije u Beogradu utvrdio je prošlog utorka da Srećko Ranković ipak ima oba bubrega i da nije žrtva krađe organa. Protiv predsednice Udruženja za prava pacijenata "Re-akcija" Jasmine Lehlajtner, koja je u emisiji "Uvećanje" na Televiziji B92 izjavila da je Srećković prilikom operacije trbušne aorte 2005. godine u Kliničkom centru Srbije ostao bez zdravog bubrega, Ministarstvo zdravlja je podnelo krivičnu prijavu zbog sumnje da je svojim istupima u javnosti izazvala paniku i uznemirila građane, a ministar zdravlja je kod svih novinarskih udruženja pokrenuo inicijativu za preispitivanje odgovornosti za neetičko i neodgovorno postupanje pojedinih medija u prenošenju izjava o tom slučaju.

"Ja sam u ovom slučaju postupio kao ministar zdravlja i kao lekar koji ne može da prihvati činjenicu da je poverenje u lekare toliko poljuljano da se neka stvar koja je toliko očigledna iznosi na potpuno naopak i neprimeren način", kaže za "Vreme" ministar zdravlja.

"Neko je u jednoj gledanoj emisiji javno izneo vrlo dramatične i vrlo zabrinjavajuće tvrdnje, koje su izazvale veoma upečatljiv efekat na javno mnjenje i epilog je bio takav da su sutradan mnogi novinari i mnoge redakcije stavili akcenat na te tvrdnje i da je to bila glavna vest na svim informativnim programima i u skoro svim redakcijama dnevnih novina. Nisam reagovao zbog toga što je to tako odjeknulo sutradan, nego zato što je javno izrečeno nešto što se, čak i ako je istina, ne govori u emisiji, nego se prijavljuje Tužilaštvu i policiji. To je veoma ozbiljna stvar koja podrazumeva deo trgovine ljudima. Za poslednjih 60 godina niko nikada nije podneo prijavu nadležnim organima u Srbiji za takvu stvar, ali ako ugledne novine donesu na naslovnoj strani vest da je u Srbiji ukraden bubreg tokom operacije i ako se ta vest ponovi u svim uglednim medijima, šta možete očekivati od nekog građanina koji sluša te vesti? On zaključuje da je i to u ovoj zemlji moguće."

"VREME": Većina medija je, u stvari, prenela izjavu predsednice Udruženja za zaštitu pacijenata. U čemu su, po vašem mišljenju, preterali?

TOMICA MILOSAVLJEVIĆ: Ne mogu da govorim o novinarskoj struci. Novinari imaju svoja prava, a ja imam svoja. Ja sam te večeri na televiziji čuo isto što i svaki od tih novinara – da je Jasmina Lehtlajtner izjavila kako je Srećku Rankoviću izvađen zdrav bubreg i optužila tri zdravstvene ustanove da se u njima dogodilo isto. Nisam stekao utisak da je neko, pre nego što je preneo tvrdnje Jasmina Lehlajtner i od toga napravio udarnu vest, pokušao da dođe do nekih činjenica koje to potvrđuju ili opovrgavaju, niti da je pitao gospođu Lehtlajtner na osnovu čega iznosi svoje tvrdnje, a o Srećku Rankoviću je naširoko pisano i u avgustu prošle godine – u tabloidnoj štampi. Mogu samo da konstatujem da niko nije našao za shodno da proveri navode i da utvrdi više činjenica, nego je pojurio za povećanjem tiraža, jer u Srbiji ništa ne boli da objavite da je ukraden bubreg.

S druge strane, postoje novine koje ni reč o tome nisu objavile. Postoje i ljudi koji su sa zadrškom sve to posmatrali i sačekali dan-dva da malo splasne tenzija, pa su izašli sa informacijom ko je šta rekao, i ostavili su građanima da na osnovu svega sami prosude. I, na kraju, kada se stvar završila, niko taj događaj više i ne kometariše, jer "to više nije ništa strašno". Da li se, posle svega, neko izvinio pacijentu što je komentarisao njegove nalaze javno i bez provere? Nije. Da li se neko izvinio lekarskoj profesiji zbog toga što je olako i prebrzo, u jednom danu udario šamar svima, pa onda rekao "puj, pike, ne važi"? Nije.

Ministarstvo zdravlja je protiv Jasmine Lahlajtner podnelo krivičnu prijavu zbog izazivanja panike i uznemiravanja javnosti.

Jasmina Lahlajtner je svojim optužbama bez pokrića pokrenula lavinu besa na lekarsku profesiju. U svakom društvu morate da imate odgovornost za javno izrečenu reč. Ako vodite nevladinu organizaciju koja se bavi zaštitom prava pacijenata, utoliko pre morate da budete svesni da kada javno govorite o podacima iz lekarskog kartona tog pacijenta, vi kršite njegova prava. Šta je, dakle, sa pravima tog pacijenta o čijem je lekarskom kartonu raspravljalo sedam miliona ljudi u Srbiji na osnovu izveštavanja novina i televizije? Osim toga, predsednica Udruženja za zaštitu prava pacijenata je uspela da izazove paniku ne samo kod pacijenata već i kod zdravstvenih radnika. Mene su već sutradan, nakon što je iznela svoje optužbe, zvali lekari iz mnogih ustanova da se žale da su jedva naterali svoje operacione ekipe da uđu u lekarsku salu. Ljudi su bili ogorčeni, razmišljali su da li će ih za operaciju koju urade danas neko tužiti za dve-tri godine.

Jasmina Lahlajtner se u svojoj izjavi pozvala na izveštaj konzilijuma sa Vojnomedicinske akademije od 23. aprila 2008. u kome piše da kod pacijenta Srećka Rankovića nisu uočena oba bubrega. Da li to, s obzirom na poslednji izveštaj, ostavlja prostora za sumnju u kredibilitet ove zdravstvene ustanove?

Ne bih sada analizirao svaki od tih izveštaja, ali ko pažljivo pročita prvi izveštaj sa VMA, jasno vidi da u njemu nije niko rekao da bubrega nema, odnosno da ga je neko izvadio, nego je rečeno da se na uobičajenom mestu gde se bubreg nalazi bubreg ne uočava ultrazvučnim pregledom, što ne znači automatski i da ga nema. Ovo bi trebalo da bude lekcija i za doktore koji su lečili pacijenta. Spasili su mu život, ali komunikacija između njih i njega očigledno nije bila zadovoljavajuća, jer je bilo moguće da on posumnja da lekari ne govore istinu. Ti isti lekari su 25. februara 2005. godine uradili jednu od najkomplikovanijih operacija koje se uopšte ikada može izvesti u trbuhu. Ta operacija nosi ogromnu introoperativnu smrtnost i ogroman rizik. Mi lekari bismo iz ovoga trebali da izvučemo lekciju da nam niko ne veruje sve ako mu dovoljno ne objasnimo, čak i ako mu spasimo život. Ne želim sada da delim lekcije nikome od svojih kolega, samo hoću da kažem da ovaj čovek ništa nije kriv. Pacijent je najmanje u ovoj stvari odgovoran, jer on je slušao šta mu se kaže i on je stekao sliku kakvu je stekao. On nije mogao sam da pretpostavi da je ostao bez zdravog bubrega. On je to morao od nekoga da čuje u to je poverovao. Srećom da se završilo time što je na kraju tračak njegovog poverenja u sistem ipak proradio i što se odazvao mom apelu da dođe na još jednu kontrolu, posle koje mu je i objašnjeno da je preživeo veliku operaciju, ali da njegov bubreg postoji samo što je, nažalost, afunkcionalan i smanjen, jer posle takvih operacija dolazi do komplikacija.

Prošle nedelje ste najavili rešavanje problema ograničavanja pristupa informacijama, a povod za to bilo je odbijanje Zdravstvenog centra Studenica da sprovede nalog poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića, i dostavi zdravstvenu dokumentaciju preminule pacijentkinje njenom suprugu.

I tom slučaju problem je napravila loša komunikacija. Porodici Anđelke Popović niko nije rekao da ne može da vidi istoriju bolesti, već da je dokumentacija u ustanovi i da oni mogu da dođu u zdravstveni centar Studenica i pogledaju sve što ih zanima. Čini mi se da je u ovom slučaju došlo do natezanja i do nekih verbalnih interpretacija o tome šta koji zakon omogućava. Postupanje s medicinskom dokumentacijom je vrlo jasno definisano zakonom o zdravstvenoj zaštiti. Deo te dokumentacije ostaje trajno u zdravstvenoj ustanovi i pacijent ne može da je uzme i da je odnese kući. Na lični zahtev on ili neko koga je ovlastio (član porodice, ili advokat) može da dođe u bolnicu i da izvrši uvid u sva dokumenta, ali ne može, na primer, da uzme rendgenski snimak i da ga odnese kući, jer je to dokumentacija o radu obavljenom u toj zdravstvenoj ustanovi. S druge strane, poverenik za informacije od javnog značaja ima svoja ovlašćenja i ima pravo da tumači propise po principu lex specialisa. U celoj priči važno je da pronađemo kompromis, a da uvažimo i interes rodbine pacijentkinje koja je, nažalost, preminula u zdravstvenoj ustanovi. Zbog toga će Ministarstvo zdravlja uraditi sve što je u našoj moći da pomogne, ali to ne znači da ću ja diskreciono reći da porodica Anđelke Popović može uzeti dokumentaciju i odneti je iz Zdravstvenog centra Studenica. To ne mogu da uradim, čak i ako mi neko naredi, zato što je to protivno zakonu.

Od 1. juna u zdravstvenim ustanovama će se, uz fiskalni račun, plaćati sve usluge koje izlaze iz oblasti obaveznog zdravstvenog osiguranja. Građanska inicijativa Majka hrabrost je ovu odluku Ministarstva protumačila kao legalizaciju korupcije, jer će onda porodilja, navodno, morati lekaru da gura još novca u džep?

Korupcija nije jednosmeran proces i ne postoji ako i sami ne date novac. Ja sam još u julu 2002. godine govorio "nemojte da ćutite i da plaćate, jer samo zajedničkom akcijom možemo da iskorenimo korupciju u zdravstvu." Svako ko prihvati da nekome da još novca za neku uslugu, taj je i sam saučesnik u korupciji.

Ovde je reč o dopunskoj usluzi. Srbija pruža bolju zdravstvenu zaštitu trudnicama i porodiljama od ostalih evropskih zemalja. Svaka trudnica tokom trudnoće ima tri ultrazvučna praćenja, ima svog izabranog ginekologa u domu zdravlja i ima obezbeđen porođaj u jednom od 58 porodilišta, koliko ih u Srbiji ima. Međutim, ima žena koje žele da ih umesto dežurne ekipe porodi doktor koji ih je negde privatno pregledao. To ne može svuda da se realizuje i spada u dopunsku zdravstvenu uslugu, koja se mora plaćati.

Mislim da su se predstavnice Inicijative Majka hrabrost pomalo zaboravile i da imaju utisak da sve može da se promeni lako. Pre tri meseca Ministarstvo zdravlja je u Institutu za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut" organizovalo sastanak baš sa predstavnicama Inicijative Majka hrabrost. Svi smo se na tom sastanku složili da hoćemo bolje uslove u porodilištima, bolje stanje u zdravstvu i iskorenjivanje korupcije. One su tada tvrdile da je korupcija masovna pojava i da je izuzetak kada je nema, a onda sam im pokazao rezultat ankete u kojoj je 18 odsto žena reklo da je podmitilo lekara. Zabrinjavajući je i taj procenat, ali je, ipak, utešno što to nije uradilo 80 odsto porodilja. Na njihov predlog organizovali smo novu anketu, koja je trajala dva meseca i koju su porodilje popunjavale kod kuće. U toj anketi je 16 odsto žena priznalo da je potplatilo lekara. Inicijativa Majka hrabrost je dobila nešto veći procenat u anketi koju je organizovala na svom sajtu, ali u njihovoj anketi su učestvovale samo žene koje mogu elektronski da komuniciraju, a to nije veliki broj žena u Srbiji.

Protiv gradske sekretarke za zdravstvo Dragane Jovanović ste podneli tužbu za klevetu. Kako komentarišete njene optužbe koje je iznela prošlog februara da ste vi odgovorni za to što se problem korupcije u zdravstvu ne rešava i da štitite direktore pojedinih zdravstvenih ustanova?

Ja nemam nekakvo naročito iskustvo sa sudovima i uopšte mi nije milo da protiv nekoga pokrećem postupke, ali u ovom slučaju je reč o privatnoj tužbi za jednu izrečenu neistinu i mislim da je to jedini način da zaštitim svoj integritet. Što se tiče Kliničkog centra Zemun i Kliničko-bolničkog centra Zvezdara, to su dve velike bolnice koje su obuhvaćene ozbiljnim i velikim poslovima i radovima koji su vredeli više miliona evra i koji su bili deo jednog vrednog projekta – hitne rekonstrukcije dvadeset bolnica. Po svim procedurama to je jedan ispravan i dobro vođen projekat na kome nema senke sumnje. U ovom trenutku ja sam ministar zdravlja, ali ću jednoga dana ponovo biti profesor interne medicine i gastroenerolog u Kliničkom centru Srbije u Beogradu i radiću svoj posao – pomagaću onome kome mogu da pomognem i prenosiću svoje znanje studentima i mladim kolegama. Zato mi je važno da se ovakve tvrdnje koje se ponekad mogu čuti iz usta pojedinih javnih funkcionera preispitaju makar i na sudu, jer odgovornost za javno izrečenu reč mora da postoji.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---