Cirkus

Imao sam, u ono doba sredinom prošlog veka, kada se država lagano otresala nasleđa sovjeta, zadovoljstvo da mi je rodnu kuću od cirkusa delila jedna rasklimatana taraba. Zahvaljujući toj tarabi lično sam poznavao sve zvezde "Adria" cirkusa, zavideo njihovoj deci na artističkoj budućnosti i stalnom putovanju; oni zavideli meni što mogu da steknem nešto više od jednokratnih prijatelja, i tako... Hrlili smo svi zajedno u srećniju budućnost.

Dvorište mi je bilo neka vrsta prolaznog koridora. Pred svaku predstavu, ovo je bio put kojim su, oni što nisu stanovali u komšiluku, nalazili način da stignu do šatre, a da izbegnu blagajnu, smeštenu baš tamo odakle nas danas mrko, sa jataganom u ruci, gleda Crni Đorđe. Onda su stariji, a nervozniji (moj deda-ujka koga sam zapamtio samo po tome što se ni s kim nije družio, svirao je violinu i svake godine spremao zimnicu i kuvao slatko; mene je primao u kuću rado, a koliko me sećanje služi s rođenom sestrom, mojom babom, nije bio baš u naboljim odnosima; bilo mi je tada svejedno) vikali i pokušavali da rasteraju momke što su klimali (već rasklimatanu) tarabu. I zarađivalo se od tog cirkusa. U Krušedolskoj broj 6, komšija, a i žena mu, šili su i popravljali šatru, dok smo se mi verali po drveću i igrali žmurke u "porti", kako smo zvali napuštenu građevinu. Eh, sva dvorišta u ulici, ama ceo svet, bio je naš.

Imao je cirkus još nešto jedinstveno. Kada se šatre spakuju, pa odu, na mestu gde je bio vagon-bife, nastajala je potraga za "zlatnom žicom". Vazda su nekom ispadali dinari, dvodinarke, velike aluminijumske petodinarke. Ostale zaboravljene i zatrpane. Nije to bilo baš malo: moglo je da se nakupi za bioskop ("Slavija", naravno: i to, pride i najlepšu knjižaru u komšiluku, srušili su, pa postavili parking), ili da se kupi sveska "crtanih romana". Bilo je to vreme kada su kaubojci prestali da nam budu ideološki neprijatelji, pa smo mogli da biramo kakvog Džona Vejna želimo: u video ili crtanom izdanju, oba C/B.

Ne sećam se kada, ali jednom je umesto okruglog šatora počela da niče nešto drugačija tvorevina. I unutra je sve bilo drugačije. Nije bilo piljevine, niti pak sedišta u krugu. Umesto svega toga bina u frontu, u začelju stolovi i stolice. Rasprodali su životinje, otpustili dresere. Sve me to nije fasciniralo: samo večernje predstave, ništa za dečurliju, više mi je to ličilo na putujuću kafanu. Ali, nešto me jeste opčinilo. Tada sam prvi put video električnu gitaru. Prvo što mi je palo u oči bila je boja. Sve gitare do tada, naime, bile su u bojama nameštaja. Drveta. Ova tirkizna, blešteći svetla, pa još kao poprskana nekakvim šljokicama. Sedefom.

U večernjim satima sam stajao pored one tarabe i osluškivao zvuke što su dolazili odande. Bilo je tu nečeg neodoljivog, drugačijeg. Zanosnog. Mnogo godina kasnije ukapirao sam da ovi zvuci za mene imaju istu ono moć kao i džez junacima Škvoreckovih Kukavica.

No, i varijete je nedugo posle zamenio zabavni park. "Adria" je prestala da bude naše "internacionalno artističko, samoupravno, preduzeće." Mnogo godina kasnije, kada se Studio B izborio za pravo građanstva, preduzeće postalo organizacija, a mi mogli da se javljamo u program i pitamo šta nam padne na pamet, tamo je gostovao neki direktor "Adrie"; pitao sam ga da li oseća grižu savest što je rasprodao artiste, a kupio mašine za zabavu. Odgovorio mi je nešto kao, ne, ali to je bila odluka, pa... Ko će se toga danas setiti. Mislim da ni taj direktor, ako je još među nama, to više ne pamti.

Mnogo kasnije sve mi je postalo jasno: Vlada Džet je protumačio Aleksandru Žikiću genezu rokenrola na ovim prostorima. Sve je počelo od ringišpila gde su se vrtele italijanske ploče, kaže Vlada; Aleksandar to iskoristio i za naslov knjige: Fatalni ringišpil. Knjigu sam pročitao i ceo tinejdžerski život mi je prošao kao u filmu (iz "Slavije" naravno): cirkus, varijete, zabavni park, "električarska" muzika, komšije, poslastičari što su malo-malo, pa nas častili sladoledom u kornetu, Orač u kojem sam, na beloj rizli pojeo prve ćevape u životu, parade što su se Bulevarom (još ga zovem JNA, mada ime neko drugo ime) vraćale na Banjicu...

Cirkus, varijete, parade ili ringišpil, zar nije svejedno?

Šta god da je, nema više ni ringišpila, ni cirkusa. Nema ni poslastičarnica, ni Orača (džaba i mom pokojnom tati i meni što smo potpisivali peticiju da se taj hram dobrog zalogaja ne ruši). Nigde više ne posipaju belu rizlu po baštama, probao sam ćevape u "novom Oraču". Sve mi se čini da to nije ni blizu onog ukusa, izgleda, mirisa...

Rasklimatanu tarabu smenile su neke druge ograde na mojoj zemlji. Kažu, parohijski dom.

Umesto šatre nikao je velelepni hram. Najveći u vascelom pravoslavnom svetu. Prisećam se vica koji smo šapatom prepričavali: Zašto je na Skupštini okrugao krov? Pa gde si ti video cirkus sa četvrtastim krovom!

Hoću da kažem, mogu i još noviju, ama najnajnoviju skupštinu tu da podignu, to će za mene ostati cirkus.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---