Koncert – Lepa Lukić, 26. IV 2009, Sava centar, Beograd >

Moje godine zlatne

Kraljica narodne pesme, pre nego što su te titule devalvirale do besmisla, kao da je ostala zamrznuta u vremenu; kroz decenije se najveći deo estrade otcepio od Lepe, glavne struje i normalnosti

U doba kad je Lepa još bilo (vlastito) ime a ne (estradni) nadimak, valjda je više ljudi u SFRJ – po Lep(os)avi Lukić, naravno – znalo za Miločaj nego za Miločer. Naraštaj pre pojave "slavuja iz Mrčajevaca" (Miroslava Ilića), Lepa Lukić je nosila "slavuja u grlu". Njeni parnjaci na estradi bile su prave zvezde narodne, tada još nežigosane "novokomponovane" muzike (NNM), i neretko se pojavljivali u folklornim nošnjama baš kao što su i njihove pesme odisale seoskom idilom – naličjem političke i svake druge idile Titove Juge. Od te generacije, koja je neposredno nasledila radijske/izvorne pevače i na velika vrata uvela novokomponovanu narodnu muziku u diskografiju, na TV i na koncertne podijume, danas je aktivan samo Predrag Cune Gojković.

Lepa (rođena Mušović, 1940) od seljančice je – preko estrade, kaljenjem po kafanama (narodnjačkoj "klupskoj sceni") i s milionskim tiražima i honorarima (u starim dinarima) – postala dama, uspešna žena s klasičnim i modernim porocima, a džentlmenski je pomenuti samo potonje (perike). Od svoje prve pojave na ovdašnjoj estradnoj sceni, baš pred svoj diskografski debi udata za Tomu Lukića, direktora kafane (sic!) u Trsteniku gde je tada pevala, i s kojim je potom jedno vreme u Beogradu držala i "Topčidersku noć", do danas je Lepa Lukić minimalno menjala svoje pevanje, nastup i imidž svojeglave, narodske žene. Kraljica narodne pesme, pre nego što su te titule devalvirale do besmisla, kao da je ostala zamrznuta u vremenu; kroz decenije najveći deo estrade otcepio se od Lepe, glavne struje i normalnosti. Kad danas ponovo čujete Lepu Lukić uživo, shvatite da je ona bila u pravu; iako su ostali uglavnom otutnjali dalje, već godinama se pitamo gde je uopšte ta Lepa i šta li radi (i što je nema češće na televiziji). Teško da Lepa Lukić ima bilo koju ravnopravnu koleginicu u rasponu od Mice ¾ (Trofrtaljke) preko Lepe Brene do Jelene Karleuše. Utoliko je i njen (starinski rečeno, solistički) koncert u gotovo punom Sava centru odisao tom davnom umerenošću, finoćom čak. Publika nesviknuta na prostor a znatnom merom valjda i na "priredbe", svakako prosečne starosti retko viđane u broju (do 3000 posetilaca) koji bi i Krkobabić & sin poželeli na svom mitingu, bila je uzdržana iako je očito još samo "dvojka" i "es-tam" mogu pokrenuti u pocupkivanje.

MOJE PESME, MOJI SNOVI: Ostaje nejasno otkud je ovaj jubilarni događaj nabaždaren na (navodnih) 40 godina Lepine karijere, kad je već 1963. s kompozitorom Mićom Stojanovićem imala hit-duet Zašto sruši bračni veo, a posle još četiri raznolika dueta/vinila. Godine 1964. je Perica Tanasijević navodno baš za nju napisao Od izvora dva putića, Lepin prvi solo-singl, veliki hit u velikoj Jugoslaviji, prodat u tiražu navodno već bliskom broju gramofona na istom tržištu. Ako su ...dva putića običnim ljudima nagovestila pluralizam prijemčivije od Kardeljevog "Različiti su naši putevi u socijalizam", onda je pastoralno-šeretska Šaram ćilim vijugama (dođi, dragi, jarugama) preteča liberalne Kad misli mi vrludaju Aerodroma. Nizali su se zatim temeljni hitovi novokomponovane narodne muzike kao praastronomski Oj meseče, zvezdo sjajna i kasnije (u kampanji Guns’n’Roses) SPS-zloupotrebljeni Jutros mi je ruža procvetala, uglavnom Tanasijevićevi, kao što će u osamdesetim biti i pozne faze dostojan hit Čaj za dvoje.

Lepa Lukić se pokazivala i u šortsu/vrućim pantalonicama, 1970. bila na naslovnici "Radio TV revije" s krunom i u opancima (od čega je napravljen njen legendarni plakat), a u holu londonskog hotela Manitas del Plata "pravio je šou s njom". Glas koji joj je bio spas od ovaca na utrini doveo je i do drugog braka, s markantnim višim inspektorom SUP-a Veljom Dokićem, šefom obezbeđenja Pesme leta ‘71, pa je te i sledeće godine varirala/dodavala prezime. Popularnost je ipak uzela danak, a osim razvoda došlo je i do prvog suđenja (za barbutski dug, 1976), koje je bilo hrana pretečama današnjih tabloida. Pomodno potcenjivanje, čak i ponižavanje "pevačice narodnjaka" raslo je dok se Lepa Lukić ponašala povučeno, sve zrelije i mirnije (pa su i pesme to pratile: Miruj, srce moje, Otkud ti u ovo doba, ...moje godine zlatne). Treći – opet kratak – brak s estradnim menadžerom Vladom Perovićem zapažen je i zbog tada kod nas još uvek ne česte razlike u godinama. No, za ovdašnju popularnu kulturu važnije je da je 1976. u saobraćajnoj nesreći nestala Lepina arhetipska rivalka Silvana Armenulić, raspevana balkanska seks-bomba, posle koje su "folk dive" imale sve manje vokala a sve više dekoltea.

MELODIJA, INTONACIJA, DIKCIJA: Za Lepin prvi koncert u Sava centru pratnja je srećom bio diskretan, mali narodni orkestar, derivacija državnog/RTS-ovog, zvukom i aranžmanima pravilno zasnovan na "dugmetari", kako i priliči jezgru šumadijsko-harmoničarskog repertoara Lepe Lukić. Očuvanog glasa, tradicionalne nazalne nijanse, direktno iz epohe kada su melodija, intonacija i dikcija bile Sveto trojstvo folklornog pevanja ovih krajeva, Lepa se pokazala elegantno ali i bez ikakve konferanse kroz tuce numera. Idealizovano-pripovedačke, ekološko-nostalgične, izvorne i nešto mlađe pesme kroz radove raznih autora za Lepu Lukić godinama su se iskristalisale u par tema: kult majke, obavezno stare i ostavljene/same; neizbežnog ispaštanja (zbog) ljubavi; ostavljene/usamljene žene..., ali devojačka svežina Lepinog izvođenja spasava ih od patetike.

Lepa Lukić još nije doživela profesionalnu naslednicu. Uprkos (sumnjivoj) evoluciji estrade u tzv. šou-biznis, ni Jugoslavija a kamoli Srbija nemaju pop-infrastrukturu koja bi podržala dugovečnost Lepine karijere, još manje iznedrila pevačicu dostojnu "prelazne krune". Utoliko su i mladi gosti Rada Manojlović i Bane Mojičević samo to – gosti programa, na liniji tradicije. A neistrebljena tradicija varijetea izronila je u komedijaškoj središnjici večeri, kad su pozornicu preuzeli "Kursisti" kao neizbežan danak TV Pinku i produkciji Grand čijoj se estradnoj imperiji Lepa Lukić nedavno priklonila, pošto je dugogodišnji matični izdavač PGP RTS prošle godine u ediciji "Zapisano u vremenu" objavio definitivnu 3CD-kompilaciju.

Najniži nivo sindikalnog humora "Kursista" – psovački, šovinistički glib kojeg bi se nekad postideli i "Indexovo pozorište" i Bora Đorđević – za zeru utehe je podnošljiviji kad pikira na radikale (ili su to napr(e)dnjaci?) i Dačića, ali je ovaj segment potrajao predugo. Ne samo da je zaličilo da su "Kursisti" zvezde večeri, nego su mnogi posetioci posle napuštali salu i pre kraja zvaničnog Lepinog programa, ne mogavši da izdrže duže od 2 sata/kasnije od 23h. Cena Grandioznosti, pomalo apsurdna za nekoga ko se – dok je još bio na vrhu – udaljio iz estradne igre pre zaraze politizacijom, turbom itd.

U drugom delu LL se posvetila manje poznatim numerama, izuzev jednog od njenih najvećih hitova, kvazigrčenog Izvini, al’ mnogo mi je žao buzukiste Larija Nanosa (tek za nijansu boljeg od zlosrećnog Niko kao ja). Usledila je i jedina nova pesma, Miladine, Miki, koja bi mogla da "povuče" ne samo sledeći CD i ovom prilikom snimani DVD, nego nadajmo se i da oživi karijeru Lepe Lukić. Šarmantno gubitnička, raspikućno brljiva na svima blizak ili bar poznat način (koji je i Mikija Đuričića najzad negde, pa makar i u "Vel’kom bratu", učinio pobednikom), ova numera Željka Subotića u stoičko-šmekerskoj Lepinoj interpretaciji školski je primer hit-potencijala, šireg od kafana/narodnjaka. Za kraj, nakratko akapela o rodnom selu simboličnog, dvoznačnog naziva (milOčaj, kod Kraljeva), neizbežno izaziva i pitanje: stvarno, a šta nju ili bilo koga sprečava da se vrate tamo gde žude?

Ako se neke pesme poistovećuju s najvećim interpretatorima (i/ili obrnuto), za Lepu je to Srce je moje violina M. Markovića usklađeno s prelaskom njene visprenosti u mudrost. Život je Lep(a).

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---