Fejsbuk u Nemanjinoj

zoran stanojević

Pre nekoliko meseci zatrebala mi je nešto holandska viza. Znate već priču, poniženja, redovi ispred ambasada. E, ništa od toga! Uputili su me da zakažem predaju dokumenata na sajtu ambasade. Izabrao sam dan, vreme (intervali od deset minuta), čak sam mogao da biram i šalter. Naravno da sam sumnjao da će to sve ići glatko. Odabranog dana sam se pojavio (desetak minuta ranije) i začudo stigao na red baš kako sam zakazao. Bez čekanja, nervoze.

Pišem ovo dok mi se mešaju utisci o dva događaja. O prvoj elektronskoj sednici Vlade Srbije i redovima za dokumenta u MUP-u. Sednica je bila u četvrtak 11. juna i dobila je ogroman prostor u medijima. Što je zapravo dokaz da smo još uvek impresionirani računarima ili da verujemo da nas vode ljudi koji se njima ne služe pa je to senzacija.

Slika ministara koji gledaju u ekrane i komentari da su najmanje dvojici kolege pomagale da se uloguju podsetila me je na naslovnu stranu "Vremena" s kraja 1994. Na njoj je bio Džimi Karter sa Radovanom Karadžićem na Palama. Karter je sedeo za laptopom i skicirao dokument o primirju. Dakle, bivši američki predsednik (fizičar, doduše) u poznim je godinama ovladao personalnim računarom iako za to nije imao ama baš nikakve potrebe uz svu silu doživotnih pomoćnika i sekretara.

Dakle, kao velika prednost elektronske sednice Vlade navedeno je to što više neće biti potrebe za štampom velikog broja dokumenata koje ministri verovatno i ne pogledaju u celosti. Izostankom štampanja sednica se brže i lakše priprema, a i promene se bez problema unose u poslednjem trenutku.

Ne znam kako izgleda mreža na koju se ministri kače, a tu je ključ cele priče. Ako je u pitanju samo ušteda papira, onda i nije prevelika vajda od svega. Hrvatska je, recimo, prvu ovakvu sednicu održala još decembra 2001. pa ništa. Prava elektronska vlada prostire se ispod foldera sa sednicom. Ako ministri, recimo, imaju pristup svim značajnim bazama podataka u zemlji i ako mogu da ih pozovu sa tog kompjutera ukoliko se na sednici za tim ukaže potreba. Sve ostalo je tek socijalna mreža, mada ekskluzivna.

Redovi u MUP-u i potreba da se u cik zore zakazuje uzimanje biometrijskih podataka za pasoš i ličnu kartu nakon iskustva sa holandskom ambasadom učinili su mi se besmislenim. Dovoljno bi bilo pronaći slobodan termin u odabranoj stanici na internet sajtu MUP-a, upisati matični broj i pojaviti se sa nekim važećim dokumentom. Sve ostalo MUP bi mogao da pokupi iz baza podataka po opštinama, mislim na državljanstvo i izvod iz matične knjige rođenih. Još i bolje, podatke iz tih dokumenata mogli bi da unose sami građani štedeći tako MUP-u resurse, na službeniku bi bilo tek da ih proveri. Ko ne ume sam, angažovao bi nekoga da mu to uradi, ionako se sada i popunjavanje uplatnice naplaćuje. Budući da je i podizanje problematično, i to bi se dalo zakazati. Može i SMS-om, pomoću šifre koju vam daju kada vam uzmu biometrijske podatke.

Hm, ako bih ovo nekako doturio tom vladinom fejsbuku, mislite li da bi mi odgovorili sa: It’s complicated?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST