---

Morao bih enciklopediju u šake ili da odem na internet ne bih li napravio ma i krnji spisak znamenitosti koje nisam obišao i pored kojih se nisam slikao

Bio sam nekoliko puta u Parizu, nisam nijednom bio u Luvru i nijednom se nisam popeo na Ajfelovu kulu, nisam se slikao ni u njenom podnožju, kao što su učinili pripadnici kojeg ono beše klana, pa im ta uspomena ispade otežavajuća okolnost: aha, deo imovine stečene nezakonitim putem otide u turističke svrhe!

Pa čega se sećam iz Pariza, žali bože i što sam putovao! Sećam se, a to su sedamdesete godine XX veka, da su na obali Sene cele noći radile knjižare, video sam crkve (spolja), Jelisejska polja (po površini i u perspektivi), jedne sam jeseni svirao na mi bismo rekli svetosavskom saboru komunističke štampe koji je upriličio "Humanite", naš predstavnik zvao se "Komunist", i mi smo unatoč frivolnom imenu ("Lole") išli kao muzička sekcija jugoslovenskog proletarijata, svaki je štand imao nešto tiskovine, nešto kulinarskih osobenosti, nemnozhko estrady, ali bilo je i slika, plakata, narodne te seljačke radinosti.

Pariski hoteli, hm, okomite drvene stepenice, tapeti od kojih mi se vrti u glavi kao da sam seo na ringišpil (što nisam nikad) te napokon francuski ležaj toliko udoban da se spljošti do poda (u Nemačkoj i Austriji specijalitet beše dunja, pokrivalo koje koliko god ga okretao ne može nikad celog da te pokrije, pa ne znam kako da si prosečan ili štaviše onizak, o tom potom). Šta je još bilo u Francuskoj? Tamo sam prvi put jeo picu (koja beše bogme četvrtasta), po kafeima stolići načičkani tako da su svi gosti umreženi, dodiruju se jedni naslonima, drugi kolenima... Prostitutke su me moram reći prijatno iznenadile (jedna lepa kao što će biti Neve Campbell), pristignu te i uzmu te pod ruku kao da ste zaručeni i našli ste se u toj vrevi po dogovoru, uz osmeh udaljavam od sebe i svoju i njenu ruku, pravi tutumrak koji ne zna kako se na francuskom kaže: "Veoma ste privlačni, ma sherie, ali ja nemam para a i ne bih voleo da se za vas dugoročnije vežem te da po mom neumitnom povratku u Jugoslaviju budete obasuti razglednicama koje bi vaš cenj. makro nepročitane bacao pod most Mirabo."

U Londonu nisam svratio u muzej voštanih figura, ne ludujem za muzejima, a voštane figure ne ljubim nimalo: ima nečeg postiđujućeg u njima kad odudaraju od originala i ima, što je gore a češće je, nečeg jezivog, morbidnog i uopšte naopakog kad su verne modelu. I ne zna se šta je gore: gledati lica i figure ljudi čiji su zemni ostaci postali prah, ili gledati u mrtvo lice osobe koja upravo tad pije čaj ili izdaje naređenja baštovanu.

Moje prvo prebivalište bio je nezavršeni hotel u Šeperds Bušu, te mu ni ime ne znam, imali smo sobe bez ključa, za nas i za majstore Irce kuvao je bratko Bugarin manje-više jedan te isti boršč, rečeno nam je da se par dana ne tuširamo, oglušio sam se o to pa je iz neke cevi na radnike šiknula vrela voda, što su mi oni psovkama i kletvama gromko stavili do znanja, izvinio sam im se, opekotine su bile nekog prihvatljivog stepena, o meni se svejedno godinama pričalo kako sam šurio Irce. Svirali smo u Klubu Jugoslovena (možda 1974) gde sam video svoje prve četnike i pomislio kako je to igra, šminka, jedan je četnik ipak kamom naneo povrede pripadniku semitskog naroda (nikad ne znaš gde će četničko ratoborstvo da probije) i napustio lokal, ali su ga nakon par minuta dva bobija dovela na lice mesta da bude identifikovan: školarac koga je ispred nužnika zatekao upravitelj škole, oduzeo mu pušački pribor i vratio ga na nastavu, znate li da su četnici spasli američke pilote, proletelo mi je kroz glavu, ali usled jezičke barijere prećutah taj istorijski fakt.

London pamtim i po dobrom raspoloženju mog druga Popa: jedne noći šetamo nas sedmorica kao razbijena vojska ama ipak motreći da se ne pogubimo, zaustavi se auto, londonska registracija, momci otvore prozor i pitaju Popa za neku ulicu. "I don’t speak English", beše sve što je izustio, ali je zato nama seo na glavu: "Jeste da ne znam tu ulicu, ali priznajte za koga su od nas sedmorice pomislili da je Londonac bog te pita koje koleno, jedino za lepog Bobu sa Karaburme, vama na licima piše da potičete sa Karpata..."

U Moskvi sam prvi put bio 1977. godine, kad je mumija imala 53 godine (manje nego što ja sad imam!), red se bio protegao preko ledenog Crvenog trga na koji će se petnaestak godina docnije spustiti cesna pod upravleniem onog Nemca, molodec, upravo venčani parovi dolazili su u Mauzolej, mi smo kao hor imali zakaz u ranim jutarnjim satima (preko reda, ali u sabah-zoru), prespavao sam to i pitao kasnije vodiča kakav je bio odziv, pa, bylo je šest-sedam ljudi (a bilo nas je skoro stotinu), za Boljšoj nismo imali karte, pevali smo zato u Kremlju te sam svakako video neke članove Prezidijuma, ponekog možda i maršala sa suprugom koji bog zna da li su još živi kraj svih privilegija, bolje se sećam Vorošilovgrada, nekog sovjetskog Kostolca, u hotelu nije radilo grejanje, ram od prozora nije dihtovao, okna su isto landarala na šta smo se potužili kvazirecepcionerki zaduženoj za naš kat (taj babaseraj beše jedan od vidova borbe za punu zaposlenost), napravila je malter u ovećoj manjerki i svojeručno, bez mistrije, bogato popunila sve pukotine, ne morate više, kako ćete na proleće otvoriti prozore, snaći ćemo se, rekla je i odgegala se odevena u nekoliko sukanja (kao Oskarova baba u Limenom dobošu). U hotelu "Kijev" imaćemo ne grejanje nego podno i zidno grejanje, možda i plafonsko, nisam proveravao, toga se, prozebao prethodno u Vorošilovgradu, sećam više nego panorame ovog drevnog grada.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---