Teme i dileme

milan marinković, elektronskom poštom

"Kome smeta seksualna različitost i zašto"; VREME 976

Verujem da je u Srbiji heteroseksualac koji ne mrzi homoseksualce i ne doživljava ih kao kakvo zlo i pretnju ionako ugroženim "moralno-porodičnim" vrednostima – retka "zverka" ili, u najmanju ruku – "sumnjiv elemen(a)t". Ali u isto vreme, ta i takva "zverka" (ili "element") je verovatno i najkompetentnija da dâ maksimalno objektivan i nepristrasan komentar na nesumnjivo najaktuelniju temu u domaćoj javnosti ovih dana i sedmice.

U celoj priči o LGBT populaciji daleko je važnije odgonetanje nekih drugih "tema i dilema", prvenstveno onih koje počivaju na brižljivo uzgajanim predrasudama.

Pa, dakle, da li je homoseksualizam bolest? Nije, pa se samim tim ne može ni lečiti, mada smo neretko u prilici da iz usta pojedinih homofoba čujemo takav nebulozan predlog. Još su više tragikomične zablude zabrinutih roditelja koji "svoju decu vaspitavaju u duhu pravih (šta god to značilo) vrednosti, što će sprečiti da se ova (deca, razume se) jednog dana kad porastu ne odaju ‘paklenim pošastima’ kakve su homoseksualizam, narkomanija i sl.". No, uzalud vam trud, poštovani zabrinuti decoodgajivači, jer pravilnim vaspita(va)njem možete eventualno sprečiti samo ovu drugonavedenu "pošast", dok je ona prva vašem potomku – ukoliko je uopšte poseduje – data rođenjem i tu "ispravke" nema! Neće, prema tome, "kukavno čeljade" postati homoseksualac zato što je, eto, na nekoj paradi videlo "dvojicu čika/dve tete kako se ljube" nego zato što ste ga vi takvog doneli na svet.

No, ako već nije bolest (a ni porok), svakako jeste odstupanje od nekakvog prirodnog stanja stvari. Svojim rečima bih homoseksualnost opisao kao "posledicu genetskog poremećaja usled kojeg dolazi do ispoljavanja urođeno stečene drugačije seksualne sklonosti od strane nosioca ovog poremećaja, suprotne u odnosu na osobe kod kojih se takav poremećaj nije dogodio", premda bi kompetentni stručnjaci verovatno ponudili precizniju i naučno prihvatljiviju definiciju. Poenta je, međutim, u stavu nas – predstavnika heteroseksualne većine prema tim drugačijim ljudima. Ako je jedna od odlika zdravog građanskog društva da u njemu svaki pojedinac može slobodno i bez straha da ispoljava svoju različitost (sem ako to nije u sukobu sa važećim ustavom i zakonima), čak i kada je ta različitost stvar njegovog ličnog izbora, onda je posve logično da takvo društvo mora biti još tolerantnije prema onima čija različitost zapravo i nije posledica slobodnog opredeljenja. I tu, bar za mene, nema nikakve nedoumice.

Pa opet, nije sve baš tako crno-belo kao što bi se na prvi pogled dalo zaključiti. Elem, gej parada iliti Povorka ponosa, kako je ovogodišnji organizatori sami nazivaju, bar po njihovim rečima, neće predstavljati svojevrstan karneval kao u naprednijim državama, već način da se izrazi izvestan protest zbog ugroženih prava seksualnih (a i nekih drugih nepravdom pogođenih) manjina. To da su ovoj populaciji prava, na ovaj ili na onaj način, ugrožena, nije sporno. Ali, ne lezi, vraže! Ako ti je bilo šta – a što inače ne bi smelo da ti bude – uskraćeno, onda bi trebalo stalno da izlaziš i protestuješ, a ne (samo) jednom godišnje. I onda se to ne zove ni "povorka", a još manje "parada", već ili protest ili miting, a ako dođe i do mnogoljudnijeg okupljanja – demonstracije. Baš iz ovog razloga, kao i nedavno pompezno donetog (a suštinski nepotrebnog, ali o tome je već bilo dovoljno polemike!) zakona protiv diskriminacije, postoji realan osnov za sumnju oko toga da li su zvanični predstavnici LGBT populacije uistinu glasnogovornici i zastupnici stavova svih njenih pripadnika (što je, doduše, ionako neizvodljivo) ili su pak politički i njima srodni interesi još jednom zamaskirani iza naizgled plemenite misije. A može biti i da je po sredi nešto sasvim treće?!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

POVEZANI ČLANCI