---

 

Zašto Srbija ne treba da donese rezoluciju o Srebrenici

"Jedinstvena prilika za poruku pomirenja"; Vreme 997

Kako sam obavešten, g. Vladimir Vukčević je pravnik. Neka objasni gde u presudi Međunarodnog suda pravde stoji da treba da se donese deklaracija koju on traži. Je li to obaveza Srbije ili samo njegova lična moralna preporuka? Razlika postoji.

MSP je doneo veliki broj presuda od kako je bio formiran na početku prošlog veka, ali nijedna od njih nikada nije bila propraćena sličnom parlamentarnom rezolucijom. Zemlje su ili postupale po dispozitivu presude ili su, kao SAD u sporu sa Nikaragvom, nepovoljnu presudu jednostavno ignorisale. U predmetu BiH protiv Srbije i Crne Gore sud kaže da Srbija nema odgovornost za genocid, ali da (1) "nije učinila dovoljno" da ga u Srebrenici spreči i (2) da bi u sklopu svojih obaveza prema konvenciji o genocidu trebalo da isporuči begunce koji su osumnjičeni za taj zločin. To je sve. Gde Vukčević tu učitava "obavezu" usvajanja nekakve rezolucije?

Uzgred, u presudi MSP-a ne navode se konkretne mere koje su, da ih je Srbija 1995. preduzela, mogle sprečiti masakr bošnjačkih zarobljenika. Međutim, čak i da je prva tačka ispravna, juli 1995. je prošao i niko ništa više ne može da spreči. Taj diktum je, prema tome, mrtvo slovo na papiru. Pored toga, u presudi u predmetu Krstić, pred MKTBJ, gde su sva ta pitanja bila koliko-toliko razmatrana u okviru podužeg suđenja, od znanja srpskih vlasti za događaje u Srebrenici ili njihove sposobnosti da na te događaje utiču merama sprečavanja – nema ni reči.

Što se druge tačke tiče, to je čisto tehničko pitanje izručenja, i ono nema veze sa suštinom događaja u Srebrenici niti sa odgovornošću Srbije za njih. Da se osumnjičeni kriju u Švedskoj, komentar suda bio bi isti.

Na stranu gruba manipulacija materijalnim (posebno forenzičkim) dokazima kod Krstića, i u svim ostalim srebreničkim predmetima pred MKTBJ, što Vukčević zaobilazi, mada je u svakom krivičnom postupku to centralno pitanje. Ali sve veći broj osoba, koje razmišljaju kritički, među kojima se nalaze sudija Haškog tribunala Kristof Flige i vodeći američki intelektualac Noam Čomski, kao i skoro stotinu intelektualaca koji su potpisali Međunarodni apel predsedniku Tadiću i poslanicima Skupštine Srbije protiv usvajanja rezolucije o Srebrenici, dovode u pitanje politički inspirisanu i pravno neutemeljenu kvalifikaciju veća u predmetu Krstić da se u Srebrenici dogodio genocid. Kada će se tim intelektualno naprednim osobama pridružiti i srpski tužilac Vukčević, na čijem odgovornom položaju sposobnost za kritičko razmišljanje predstavlja prvorazrednu profesionalnu preporuku?

Oh da, da ne zaboravim, g. Vukčević reaguje kao Alisa u Zemlji čuda i u prostodušnoj neverici postavlja pitanje kako to da "četrnaest godina nakon Erdemovićevog priznanja u Srbiji postoji dilema o Srebrenici." Odgovor je jednostavan. Ubedljivi razlozi za tu nevericu nalaze se u Erdemovićevom protivurečnom, nepouzdanom i u mnogim pojedinostima neverovatnom svedočenju. Erdemovićevi promenljivi iskazi prikazani su u knjizi bugarskog analitičara Žerminala Čivikova, Krunski svedok, koja je pre kratkog vremena bila objavljena na srpskom u Beogradu. Obezbedićemo da ta knjiga u najkraćem roku bude dostavljena g. Vukčeviću u njegovu kancelariju.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---