Dijaspora je Srbija

miodrag kreculj, minhen

"Porez i vlast"; VREME 1004

Potrebno je imati svest deteta ili razvijen smisao za crni humor pa uzeti za ozbiljno epistolu "Porez i vlast" ("Vreme" br. 1004, 1. 4. 2010) gospodina Vladimira Oke, očigledno neupućenog u tematiku kojom se u svom prikazu proizvoljno, bez i jednog jedinog argumenta bavi. Stiče se utisak da ga u mom tekstu "Dijaspora, peti stub" ("Vreme" br. 1003, 25. 3. 2010) jedino i naročito iritira predlog za učešće predstavnika dijaspore u srpskoj Skupštini: "... svaki sedmi poslanik ne predstavlja ama baš nikoga ko u toj državi živi (a i sam živi negde daleko)..." Takvo obespravljenje ujedno je negacija postojanja nacionalnog korpusa 2,5 miliona građana izvan Srbije čvrsto vezanih za svoju otadžbinu familijom, kućom i kućištem, dubokim emocijama i svim što su u toku svog radnog veka stekli, iskreno zainteresovani za sudbinu i budućnost Srbije, za razliku od novopečenih "Engleza" i njima sličnih u srpskom parlamentu. Tako postavljena teza poništava jedno od najvažnijih prava – biračko pravo (aktivno i pasivno) – iz korpusa ljudskih prava, što je u najboljem slučaju neznanje, a u najgorem delirijum tremens! Zašto, ako su građani Srbije u rasejanju takve babaroge opasne po narod i državu željne vlasti, možda i "strani plaćenici", ipak poželjni i dobrodošli kao stručnjaci svih profila, uspešni menadžeri, naučnici, inženjeri, lekari i, umalo da zaboravim, investitori? Činimo sve da ih u ovom kriznom i sudbinskom vremenu dovedemo kako bi svojim znanjem, iskustvom, poslovnim, naučnim i drugim kontaktima pomogli, a s druge strane, odričemo se mogućnosti da daju značajan doprinos u senzibilnom domenu politike. Da li se i od kada lojalnost i rodoljublje mere kilometražom od Knez Mihailove, ili gospodin Oka u svojim pseudopolitičkim doskočicama polazi od sebe? To donekle objašnjava mračnu, kafkijansku projekciju kojom sračunato pokušava da "ogadi" dijasporu Srbiji i predstavi je kao perfidnog uzurpatora političke moći u realizaciji svojih sebičnih ambicija i interesa. U traktatu "Otpisana snaga Srbije", novinar NIN-a Zora Latinović kaže: "Tako su sva istraživanja javnog mnjenja u poslednjih pet godina pokazala da građani Srbije (čak 76 odsto) smatraju da Srbi iz dijaspore treba da budu uključeni u politički i ekonomski život matice. Takođe, njih 55 odsto kaže da bi sposobni Srbi iz inostranstva, srpski državljani, trebalo da dobiju odgovorne funkcije u državi, u vladi ili diplomatiji!" Kratko i jasno, s tim što je danas u Srbiji izmoždenoj krizom odnos u prilog participacije rasejanja znatno povoljniji. Građani Srbije, bez obzira na geografiju svog boravka, izjednačeni su u pravima i obavezama. Zašto to ne bi važilo i za njihove predstavnike u Skupštini, tako da poslanik iz Berlina ima ista prava i obaveze kao i kolega iz Kuršumlije? Ako za poslanika iz Kuršumlije važi da je obavezan da "zamrzne" svoju profesionalnu funkciju, da mu se u Beogradu obezbedi odgovarajući smeštaj za vreme trajanja mandata i plaćaju putni troškovi i dnevnice radi obilaska familije, zašto sve to ne bi važilo i za poslanika iz Berlina, s tom razlikom što bi mu participacija troškova bila priznata do najudaljenijeg naseljenog mesta na teritoriji Srbije. Dakle, prihvati li pod potpuno izjednačenim uslovima bez privilegija i "astronomskih troškova" poslanički mandat, ne postoji nijedan ozbiljan razlog odreći se njegovog angažmana i doprinosa u Skupštini Srbije.

Možda predočeno nam američko poresko iskustvo iz XVIII veka može da posluži kao floskula u nekom kafanskom razgovoru, ali sa realnošću XXI veka nema ničeg zajedničkog, još manje sa političkim pravima slobodnih građana. Ali ako je porez uslov nekih političkih prava, kako nam se spočitava, onda je porez kojim dijaspora puni državnu kasu odavno dovoljan razlog njenog učešća u aktivnoj politici države. Pored poreza na imovinu koji plaćaju kao svi građani i lokalnih infrastrukturnih doprinosa svake vrste, tri četvrtine od pristigle 3,3 milijarde evra u prošloj godini otišlo je u direktnu potrošnju na koju je plaćen aktuelni PDV, što po proceni iznosi oko 450 miliona evra, dok je ostatak novca osigurao hiljade radnih mesta i ublažio socijalne napetosti. Ne treba ni govoriti koliko je značajna ta suma kad se zarađuje znatno manje nego što se troši i uvozi više nego što se izvozi, kad državu hronično muče budžetski i platnobilansni deficiti u situaciji kad nema unutrašnjih izvora finansiranja, a nedostajuća sredstva moguće je obezbediti samo novim i skupim zaduženjem. Sve to u ambijentu spoljnotrgovinskog deficita za prva dva meseca ove godine od 1,1 milijarde dolara i sa 10.000 preduzeća pred stečajem. Investicionog kapitala nema za pokretanje proizvodnje, nema bankarskih kredita jer 97 odsto srpskih kompanija nema šta da stavi pod hipoteku. U toj situaciji, kad je najpotrebnije zbijanje redova i spajanje kreativnog i najboljeg iz matice i rasejanja, podela na "strance" i "domaće" i dušebrižništvo zbog opasnosti da od sopstvenog naroda budemo proglašeni za okupatore ukazuju na dubinu zablude u kojoj se uvaženi gospodin Oka nalazi ili na zlu nameru. Svesno rizikujući, uprkos "dobronamernom" upozorenju, nastavićemo mobilizaciju raspoloživih resursa i ostale političke aktivnosti u korist nam jedine otadžbine, a novopečeni "Englezi" neka se prave Englezi i neka nas i svoju bivšu zemlju ostave na miru da se snalazimo kako znamo i umemo, od čega će korist biti obostrana. Sapienti sat!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

POVEZANI ČLANCI