Vreme Beograda – Beogradski ulični psi >

Uhvati – steriliši – vrati na ulicu

Kako ćemo decu učiti da govore kad više ne bude životinja? Jer o životinjama prvo žele da pričaju. Da, i o autobusima, i o hrani, i o mami i tati. Ali zbog životinja progovore

(Citat iz romana "Londonska polja" Martina Ejmisa, Laguna)

Da li Beograđani vole svoje pse? Vole, ne vole, ravnodušni su. Činjenica je da vlasnici pasa ne mogu da uđu u restoran sa psom (čast izuzecima), da je čovek sa psom više nego neželjena pojava u javnom prevozu, da psi nisu dobrodošli u hotelima, hostelima kao u drugim evropskim metropolama. Ovo nije kritika na račun gradske vlasti, koja rešavanje problema uličnih pasa visoko kotira, to smo prosto mi i naš odnos prema životinjama. Kako god, pojedini Beograđani bi trebalo da shvate da su se psi, isto kao i oni, preselili u gradove i da tamo imaju pravo da borave.

Gradske vlasti Beograda imaju strategiju za rešavanje problema napuštenih pasa na ulicama grada: nema više eutanazije, psi se sterilišu, čipuju i vraćaju na ulice, vlasnički psi se čipuju, planira se osnivanje policije za životinje, u mnogim parkovima postoje vrećice i kante za odlaganje psećeg izmeta. Sterilizacija pasa (CNR) započela je 2002. godine dolaskom Fondacije Brižit Bardo, potvrđena je potpisivanjem strategije 2006. kada je uvedeno čipovanje pasa; eutanazija je ukinuta sa Đilasovim dolaskom na čelo gradske vlasti. Nedostaci strategije se "popravljaju u hodu". Nekad po zlu čuveno gubilište u Ovči danas je karantin za bolesne pse, dok je novootvoreni azil u Rakovici centar za sterilizaciju pasa i prihvatilište. U tom centru-azilu postoje boksovi za pse, ali i ambulanta, apoteka, operaciona sala sa postoperativnim blokom, laboratorija, edukacioni i dispečerski centar. Kapacitet prihvatilišta za pse u Rakovici je 500 pasa, a fluktuacija je od 320 do 500 pasa jer uvek mora da postoji određeni broj slobodnih boksova. Postoji mnoštvo privatnih azila kojima Grad finansijski pomaže, planira se izgradnja groblja kućnih ljubimaca, uskoro će biti otvorena još dva gradska azila u opštinama Palilula i Zvezdara (spominje se i Mladenovac), u dogledno vreme bi svaka opština trebalo da ima svoj azil za pse, predloženo je i uvođenje SOS telefona za prijavljivanje zlostavljanja životinja koji bi bio u funkciji 24 sata. To su planovi gradske vlasti (vidi okvire "Azil po svetskim standardima" i "Prošle godine sterilisano 3500 pasa").

U Beogradu trenutno ima 4500 pasa, dok prema nekim procenama ne bi trebalo da ih bude manje od 1500 zbog zaštite teritorije od novih pasa. Stručnjaci iz ove oblasti kažu da su efekti strategije CNR (Cath–Neutralise–Release – uhvati, steriliši i vrati na ulicu) dobri i da se, posle sterilizacije, agresivnost pasa smanjuje za dve trećine. Ako se sve to ima u vidu, strah građana od tzv. "čopora pasa" je iracionalan. Ceh ljudskog straha od pasa, od "gladnih hordi koje napadaju", plaćaju psi. Tzv. "čopori pasa" su grupe od nekoliko pasa koje uglavnom nisu opasne po građane, ukoliko ih ne izazivaju.

KAKO NAM SE DESILA NESREĆNA KERUŠA MILA: Maloletnik sa motkom u ruci juri psa po parku, roditelji nezainteresovano gledaju, pas ujede dete. Ko je kriv? Pas nema šanse da kaže nešto u svoju odbranu jer ne govori ljudskim jezikom. Roditelji kažu da je pas ujeo dete bez razloga, komšije očevici događaja klimaju glavom u znak potvrde, pas biva odveden. Još tužnija je priča o keruši Mili, a obe govore o ljudskoj surovosti.

Prema mišljenju Danice Drobac, predsednice Evropske inicijative 17 (broj nema veze sa političkom strankom), udruženja koja se stara o beogradskim uličnim psima, uvrežen izraz pas lutalica je pogrdan (kao uostalom i termin šinter). To su starateljski psi, neko brine o njima, hrani ih i poji, oni imaju imena i ne lutaju. Svaki pas ima svoje stanište i pravo da živi u gradu Beogradu i drugim gradovima Srbije. "Veliki broj beogradskih pasa ima svoje staratelje, oni ne idu nikud, ne lutaju. Svaki pas je investicija, zato što neko sprovodi sterilizaciju, odnosno CNR. Ta metoda je nastala u svetu devedesetih godina, i to je najhumaniji vid postupnog rešavanja problema prekobrojne populacije pasa. To je ujedno i najprimereniji vid zato što se svaki pas nakon hvatanja, procene ponašanja i sterilizacije vraća među ljude. Da li neko misli da bi Veterinarska ustanova Beograd vratila na ulice neko čudovište od psa?", kaže gospođa Drobac. Prema njenoj iskustvenoj proceni, Beograđani se, u procentima, ovako odnose prema uličnim psima: 12 odsto su agresivni prema psima, 25 odsto im je naklonjeno dok je ostatak neutralan – pomaže ih, ali nemaju poriv da ih nahrane ili zbrinu. S obzirom na tu procenu, ona se pita dokle će normalna većina popuštati manjini, koja u velikom procentu lažno prijavljuje agresivnost pasa nadležnim institucijama?

Prema njenom mišljenju, sterilisan pas je nosilac rešenja za problem pasa u Beogradu, kao i promena svesti građana. "To je dugotrajan proces, a pse treba približiti, odnosno nametnuti ih građanima ličnim primerom." Tokom razgovara sa Danicom Drobac okružili su nas psi iz naselja, koje ona hrani i spasava od posledica trovanja: Milica, Lula, Peđa i Žuća. Lula čuva obližnji kafić, a sredovečna Milica joj pomaže. Pod kapom Evropske inicijative 17 postoji više od 100 članica koje se staraju o uličnim psima, a osnovali su je koordinatori kampanje Fondacije Brižit Bardo. U okviru ove organizacije nalaze se i četiri mini-azila u Beogradu (za koje predsednica kaže da su "azili bez boksova, psi žive slobodno u dvorištima") u kojima je smešteno do 35 pasa u svakom pojedinačnom prihvatilištu.

Grad Beograd pomaže mini-azilima tako što dotira za hranu i veterinarsku negu. Besplatna vakcinacija i delimično pokrivanje troškova za ishranu pasa u privatnim azilima primenjuje se od 2007. godine, a nova gradska vlast je uvela pomoć u lečenju. "Pomoć u iznosu od 4,5 miliona dinara prošle godine sastojala se samo u hrani za životinje i u novembru je ona raspoređena azilima. Ove godine za tu namenu izdvojeno je 13 miliona dinara, a pored hrane biće obezbeđena i veterinarska usluga za pse kojima je neophodna. Pored toga, Veterinarska ustanova Beograd prvi put ove godine pružaće uslugu revakcinacije gradskih pasa i pasa u azilima, pa je privatnim azilima omogućena i ova vrsta usluge, dakle mogu da revakcinišu pse protiv besnila potpuno besplatno", rekao je Terzin.

Danica Drobac kaže da treba istaći napore Grada u rešavanju problema uličnih pasa, jer "aktuelna gradska vlast sa gradonačelnikom na čelu voli pse". "Ipak, iz prethodnog perioda nasledili su probleme kao što su medijska hajka na pse (što je više medijski problem, a ne problem gradske vlasti), sistem prijave protiv pasa koji se ne proverava, Komisija za odštetne zahteve u slučaju ujeda koja rešava svakojake problematične slučajeve." Prema njenim rečima, svaki put kada se objavi neki tekst u novinama o navodnim čoporima pasa koji ujedaju građane i slično, nekoliko pasa biva ubijeno. Neodgovorno i senzacionalističko novinarstvo je, prema njenim rečima, delom krivo za povećanu kinofobiju (strah od pasa) i direktno je povezano sa povećanim brojem zlostavljanja pasa na ulicama. "Poziv na linč i progon", prema njenim rečima, "doveo je do slučaja sakaćenja životinja koji ne ostavlja utisak evropske Srbije i Beograda."

ZATVOR ZA UBICE I MUČITELJE ŽIVOTINJA: Vladimir Terzin je najavio formiranje policije za životinje koja bi, između ostalog, sprečavala nasilje nad životinjama. Terzin kaže da budući policajci najpre treba da prođu obuku da bi mogli da rade taj posao. "Zlostavljanje i ubijanje životinja kažnjivo je po dva zakona – Zakonu o krivičnom postupku i Zakonu o dobrobiti životinja. Po članu 269 prvog zakona, za ubijanje, mučenje i povređivanje životinja sledi kazna do godinu dana (ili novčana), dok u stavu 2 istog člana piše da je za ubijanje i povređivanje većeg broja životinja predviđena zakonska kazna do tri godine. Zakonom o dobrobiti životinja u 88 stavki piše šta je sve zabranjeno: zlostavljanje, ubijanje, postavljanje zamki, mučenje, dodela životinja u igrama na sreću... Kazne za fizička i pravna lica su od 100.000 do milion dinara", kaže Terzin.

Prema mišljenju predsednice Udruženja EI 17, Beograd je napravio civilizacijski pomak 2002. godine kada je dozvolio pristup Fondaciji Brižit Bardo, koja je tom prilikom sterilisala 900 pasa. Milica je jedna od tih – sterilisana, procenjena, ima istetoviran broj i nosi plavu traku-ogrlicu. Fondacija je ponudila plan za rešavanje problema uličnih pasa, ali on tada nije uspeo – od 900 sterilisanih pasa, gotovo polovina je nastradala. Drugi pomak, naglašava gospođa Drobac, napravljen je 2008. godine kada je gradonačelnik ukinuo eutanaziju pasa.

(...) Nešto u vezi sa Londonom upada mi u oči: nema više toliko psećih govana na sve strane. I dalje ih je mnogo (....) Ali, ni nalik minulim danima, kada su londonske ulice bile popločane psećim govnima. Objašnjenje. Englezi iz nekog razloga i dalje vole svoje pse. (M. Ejmis: Londonska polja)

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---