---

Kao što je ideal komunizma bio da svi živimo u Beogradu (D. Radović), tako se bliži i dan kad ćemo svi redovno primati specijalne penzije

Ovih dana pedesetoro građana našlo se na časnom spisku specijalnih umirovljenika koji je odobrila Vladina komisija. Porez na idolopoklonstvo pokušalo je da naplati četirsto pedeset estradnih, pozorišnih, književnih i prevodilačkih pregalaca, ali čak i država koja svim svojim podanicima želi sve najbolje ne može da izađe u susret svakome ko drži da je krajnje vreme za naplatu svega što je naciji decenijama štedro davao a što nikad nije bilo plaćeno onako kako Bog miluje. Tome treba dodati merzavce poput mene koje prožima snažno čuvstvo da čine za zajednicu nešto dragoceno, a koji nisu ni konkurisali: to su uobraženi a nesigurni pojedinci koji bi da ih se neko u Komisiji seti, da ih tamo predloži, pa da se onda oni počnu prenemagati. Evo skice mog nesuđenog prenemaga: "Izuzetno sam dirnut što Vladi Srbije nije promakao moj danonoćni rad, šta ću, kao dete sam koje nikako da se uobroči, neka moja dela nastaju u rano jutro (Tomas Man ustajao je u pet sati, pošto sam kupio poto i prodajem), druga pak nastaju i posle jacije, moje posestrime, te se u njima očituje sav umor proteklog dana, protraćenog na sviranje skala, kosidbu trave te čišćenje štale gde sam golubovima odobrio privremeni smeštaj a da nemam od njih nikakove vajde. Drago mi je što sam kraj tolike neujednačenosti moga tvorchestva ipak zapeo za oko cenjenim članovima Komisije, ali ne bih da primim tu doživotnu nagradu: zdrav sam kao konj, a hiljade mojih sugrađana kašlju, oskudevaju, zebu, pomalo možda i gladujući. Osim toga, za moje pregalaštvo ja sam već plaćen i teče mi mirnodopski staž, ergo, kad zagazim u starost koja je predvorje zna se čega – sleduje mi redovna penzija. S druge strane, šta ako me izgustiraju poslodavci i klijentela (pomno pratim kad veleuprava moj tekst premesti na kraj novina, pa ukine moju sliku i zameni je vinjetom; nedavno me jedno rukovodstvo skinulo i sa interneta, zamislite to, biti isteran sa pozornice na kojoj za svaku šušu ima mesta...)!? Gorko dakle svestan da čovečanstvo izgustira svakoga, i pisce iz lektire, a da neće novinara koji se oglašava bezmalo svaki dan, prihvatiću ipak specijalnu penziju. Njome ću pomagati uboge sve dok se čaša moja prepunjava, a kad me budu napustili i zdravlje i publika počeću penziju da trošim na vlastitu negu, da ne bih kao mnogi bolesnik i samrtnik pokvario utisak pavši na teret bližnjima. Kao dobitnik ove prestižne apanaže zalagaću se – što dosad nisam radio, naprotiv! – da specijalne penzije probiju obruč estrade, tzv. kulture i sporta, biću za to da se dodele radnicima, docnije i neradnicima kojima baš zato što su neradnici preostaju prosjačenje, igre na sreću ili kriminal. Ispade ovo nepristojno dugačko, ali me je dobrota i pravičnost Vlade zaista dirnula, penzija će mi biti podstrek da pišem još bolje te da unekoliko nadoknadim ono što sam, dok bejah rani ja, uskratio našoj i svetskoj javnosti: bio sam, kako negde reče Crnjanski, tipičan smetenjak svog doba!"

&

Srbija je postidela mnoge razvijenije zemlje gde estradni umetnik ili fudbalski trener dobije titulu sera, a novac mora da zarađuje i dalje pevajuć ili sedeć na plastičnome sicu studenog Old Traforda... Kolika li je Bekamova penzija, taj možda prima i trostruku penziju, rodna Engleska, potom Amerika i Italija (zemlje koje je počastvovao svojim dugačkim pasovima i svojom lepotom) nadmeću se koja će mu dati veću penziju, zaista, ako naši laureati primaju po pedeset hiljada mesečno, kolika li je Stingova nacionalna penzija!?

&

Dobrotom e-novina saznao sam da se građanin Vladimir Popović proveo kao kera u bunaru pokušavajući da objavi dve čitulje. Službenice "Politike" su se oba puta ušeprtljale i zvale nadređene, supertakorećivizore, njihovo ih je činovničko čulo za istinu uzrujalo, blagoupozorilo ih da u čitulji ima izvesnog preterivanja, možda i ogrešenja o istinu, a istina je duša čitulje (moja misao).

U čitulji o Biljani Kovačević Vučo prvom ešalonu na šalteru zasmetala je rečenica koliko si uradila na otkrivanju istine o Zoranovom ubistvu, u tekstu o Vladanu Batiću uzbunu a možda i uvređenosti izazvala je rečenica bio je beskompromisni borac protiv jednog zločinačkog režima, kako zločinačkog kad mu je "Politika" bila na usluzi dvadeset četiri sata dnevno, sedam dana u nedelji, i tako bar trinaest godina! Batić je u vreme Titove vladavine bio pionir i mlaloletnik, te je samim tim i njegova borba protiv tiranije krajnje sumnjiva!

Eto, da sam juče umro, što bi mrtvozornički overio ko drugi nego "Politika", ne bih ni znao da se verodostojnost onoga što u čitulji piše tako pomno proverava.

Lično mislim da se gde god piše "nikad nepreželjeni" (ili "nikad prežaljeni", što je, gle, isto!) radi o preterivanju, ili makar o obećanju koje je teško ispuniti, takođe držim da je mnogi ožalošćeni prekardašio veličajući hrišćanski lik i delo pokojnika, treće, u koliko je čitulja objavljen spisak ožalošćenih bez ikakvog uvida da li ti ljudi postoje i jesu li zbilja u žalosti; po moemu, u čitulji, baš zato što ju publika plaća i kreira, može da stoji šta god customer napiše! Evo, da sad ja odem, pošto sam opet neslavna ličnost, i platim čitulju sledeće sadržine, niko ne bi ni trepnuo: "Nakon kratke ama neopozive bolesti napustio nas je Ljubomir Živkov, legenda proizvoljnog novinarstva. Nisi dočekao drugu ratu specijalne penzije koju ti je dodelila Vlada Republike Srbije, ali znaj da te naše jezičko područje neće zaboraviti. Srbija, Hrvatska, BiH, Crna Gora i Lažna Država Kosovo."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---