Igranka za stari ludi svet >

Zemaljski dani teku

Bilo je dirljivo, kao na x-desetogodišnjici mature: svi "picnuti", "stari frajeri", danas muževi i očevi drže se za ruke sa bivšim devojkama, danas suprugama i majkama, pada grljenje uz "gde si brate" i "izgledaš k’o nekad, ništa se nisi promenio/la". Kako svi tako i novinar "Vremena" (u daljem tekstu "Ostareli Roker"). Istina, bilo je i onih koji su došli "solo", da u skladu s tradicijom na igranci nešto "smuvaju", odnosno da budu "smuvani/ne"

Na kraju stepenica koje vode prema "Dansingu", koji je posle renoviranja Doma omladine iz već nekog, zaista teško razumljivog razloga preimenovan u "Amerikana", kao nekad postavljen je pult koji sužava prolaz, "cepanja karata" radi. Nekada je tu stajao Čita, "najjači čovek Balkana", pored koga se gotovo nije moglo proći bez karte. U stvari, moglo je: uprkos reputaciji "opasno opasnog", a bio je "opasno opasan", ipak je puštao klince da gvirnu, uključujući i sada već Ostarelog Rokera, onda kada je bio klinac. Sada je to mnogo, mnogo lakše.

Za razliku od onda, za ovu igranku prodato je dvostruko, ako ne i trostruko manje karata. "To je zbog Maratona", objašnjava za "Vreme" Dragan Ambrozić, programski urednik Doma omladine. Zatvoren je saobraćaj, veli, pa mnogi koji su nameravali da dođu, odustali su.

Maraton ili ne, tek prodato je oko dve stotine karata, mada je mnogo njih ušlo "na ime". Sve u svemu, okupilo se do 300 duša. "Za mal’ ispuštenih duša", prokomentarisao je dečak/mladić koji je cepao karte. "Bi l’ ti, dečače, obarao ruku, pa da vidimo čija je duša gde?", nije mogao da se suzdrži Ostareli Roker. Nije dečak prihvatio, neka bude iz poštovanja prema sedoj glavi, mada...

"OŽIVLJAVANJE" ŠEZDESETIH: "Ovo je pokušaj da se ‘oživi rokerska zaostavština šezdesetih’, kada je Dom omladine bio značajan punkt beogradske rokenrol scene", kaže Ambrozić. "Ideja je da se na ovaj način Dom omladine ‘vrati’ svojoj rokerskoj zaostavštini, šezdesetim godinama, kada je, između ostalog, ovde građena specifična beogradska rokenrol scena."

Bitno je, veli, da se setimo tog vremena, da revalorizujemo tu tradiciju Doma omladine, ali tako da starim rokerima pružimo nove tehničke uslove. "Ovo su sve muzičari iz šezdesetih koji sviraju na isti način kao i onda, za razliku od kaver bendova koji skidaju Bitlse recimo, ovi momci sviraju na isti način kao onda, daju sebi slobodu da svirku ukrase lokalnim harmonijama, nekim samo njima specifičnim finesama. Oni, u stvari, tumače muziku šezdesetih."

"Pet decenija je prošlo od prve ‘električarske igranke’ koju su održale Siluete u Ekonomskoj školi, četiri i po od Gitarijade i isto toliko od otvaranja ‘Dansing’ sale u Domu omladine", objašnjava idejni tvorac ovog "obnavljanja šezdesetih" Zoran Simjanović. Beograd je tada bio "svet", dodaje, a po nečemu i ispred: iste godine, kad je "Dansing" otvoren, snimljen je i film Nemirni u kome je prvi put, uopšte uzev prvi put igde, jedna rok grupa (od)svirala kompletnu filmsku muziku. "Hteli smo, u stvari, da ovo uradimo pred rušenje/renoviranje Doma omladine, tako bi to bilo prava stvar, ali nismo stigli, tako da smo odlučili da bude posle renoviranja."

LEGENDE: Dom omladine je izgrađen polovinom šezdesetih. Po svedočenju Zorana Simjanovića, izgrađen je novcem koji je beogradska omladina zaradila radeći na raščišćavanju Ade Ciganlije i izgradnji nasipa preko koga se sad dolazi na Adu, sve u okviru Omladinske radne akcije "Ada". Što bi rekao kolega Vasić, "tako je, deco, to onda bilo". Koga zanimaju detalji neka pogleda dokumentarni film Zemlja, DVD kopija može da se kupi u Muzeju kinoteke.

Na otvaranju "Dansinga" svirale su Elipse, kasnije Siluete, Zlatni dečaci, CD, Crni Biseri, Plamenih pet... ko će se setiti ko sve ne, a da ne konsultuje enciklopediju. Svake nedelje, ako baš nije bilo žive svirke, bila je igranka "na gramofon", a DJ je bio Nikola Karaklajić, legenda koja je u večnost otišla poput Zorana Miščevića, Ljube "Noge", Zorana Božinovića... I to je teško nabrojati a da se ne zaviri u enciklopediju.

U Domu omladine održan je prvi internacionalni džez festival, iz nekog razloga nazvan Njuport, koji je kasnije prerastao u Beogradski džez festival: u Domu omladine, što u Velikoj sali, što u "Dansingu", gostovali su Mahalija Džekson, B.B. King, Madi Voters... Kao u prethodna dva pasusa, bez enciklopedije ništa.

VRHUNSKI: Kao i mnoge građevine iz istog perioda, Dom omladine spada u bisere arhitekture tog doba, poput (sada u ruševinama) Generalštaba, Palate Federacije koja se sada nekako drugačije zove, kafane Poslednja šansa... Budući da je namenjena omladini, što bi se reklo zabavi, opremljena je za to vreme vrhunskim ozvučenjem: miksetom sa ne baš previše kanala, ali zato s razglasom o kakvom se danas samo može sanjati: cevno pojačalo od 700 W sa 4 zvučna stuba. Kome 700 W zvuči malo, neka obrati pažnju na ono "cevno": nije sve u snazi, ima nečega u kvalitetu, ali džabe vrhunska tehnika, kad joj onaj koji njome rukuje nije dorastao, nego odvrne, veseo bio, uši da otpadnu.

Renoviranje Doma omladine, pored građevinskog dela, podrazumevalo je i tehnički: opet je, kao i onda, ugrađena "poslednja reč tehnike" – vrhunski razglas sa miksetom širokom kao auto-put – ako nema bar 32 kanala, nema ni jedan.

Inače, najslabija karika domaćih koncerata/svirki je baš loš zvuk, ama se publika na to navikla pa se i ne broji: koga god od prisutnih da je Ostareli Roker pitao šta o zvuku misli, dobio je isti odgovor: "Super." E pa nije bio super. "Kriterijumi su različiti", komentariše Bratislav Krstić Krle, ali i potvrđuje da scenski monitori nisu radili kako treba da rade (reč je o zvučnicima na bini koji su okrenuti prema muzičarima preko kojih čuju ono što čuje publika), da je "svako čuo samo sebe", ali da nije čuo onog drugog iz benda. Još jedna opaska: u ono vreme scenski monitori nisu ni postojali, pa je razumljivo zašto je svirka zvučala kako je zvučala. Ali, zašto sad?

"Nismo ni mi zadovoljni", kaže za "Vreme" Bratislav Krstić Krle. Zbog Maratona, objašnjava, sve je kasnilo, tako da je preskočena tonska proba. Za loš zvuk, veli, ne treba kriviti "dečake za miksetom", jer "mladi su, pa će naučiti". Naučiće, u to nema sumnje, samo je pitanje šta će i od koga naučiti.

KAO NEKAD: Kako god, svi kojima Maraton nije smetao da dođu, u šest-nula-nula su, "kao onda", posedali na stolice, opet "kao onda" poređane "okolo", e da bi bilo dovoljno prostora za igranku, s tim da je za razliku "od onda", početak igranke kasnio više od pola sata.

I tako, počne svirka, kad ono – blinke-blink, tupa-tup: ono što iz zvučnika izvire liči na gramofon koji se sporije okreće, vokal se čuje, ama se reči ne razaznaju. Mala opaska: domaće pevače tih i takvih bendova iz tog doba "tukao" je glas da reči pesme koje pevaju uopšte ne znaju, već ih interpretiraju onako kako su ih čuli i razumeli. To je istina, Ostareli Roker svedoči, mada je bilo onih koji su reči znali, ali je opet, da li zbog lošeg razglasa ili loših ton-majstora na razglasima koji su bili poput onog iz Doma omladine, a najčešće iz oba razloga, rezultat je bio isti – ništa se ne razume.

Bez obzira na sve, ustaju "bivše devojke", danas supruge i majke, ustaje i poneki "bivši momak", danas muž i otac... Nekoliko parova, kapa dole, iako u godinama, šta god da to "u godinama" znači, pokazali su kako se nekad igralo, sa uritmljenim koracima i okretima na keca, da je milina bilo gledati. To je i druge povuklo: zaista, bilo je "kao nekad" – u okretima su se kratke suknje podizale taman da sevnu bedra, a bilo ih je kratkih oho-ho, da je i to milina bilo gledati.

BOGU DUŠU: Pa onda bi pauza, baš duga pauza, da bi na scenu izašli Aca Gušter, Kici, Sloba i Vanca – najavljeni kao VIS Joks, ali su nastupili kao (VIS) Rokeri. Opet opaska: koliko se Ostareli Roker seća, JOKS je skraćenica od Jebo nas Onaj Ko nas Sastavi, ali, kako je Vanca objasnio, to Joks se tumači kao "jokes" iliti šala, pa budući da su oni ozbiljni ljudi i da rokenrol nije šala, u stvari je naziv benda Rokeri.

Bez obzira kako se zvali, na noge su podigli sve prisutne sa Kućom izlazećeg sunca. Tada je i Ostareli Roker, koji je sve vreme zvrndao o lošem zvuku, sa svojom bivšom devojkom odigrao stiskavac. Posle je bio još jedan, pa još jedan stiskavac, da bi Zadovoljenje (Satisfacion) učinilo da svi poskakuju u istom ritmu i pevaju: ma nema veze što je zvuk loš, nema veze što ritam "pliva", ma ništa više nije imalo veze – to je ono što je u glavi, kako onda tako i sada. Dobro je da je "cepač karata" zaboravio na izazov.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---