Hapšenje Gorana Hadžića >

Poslednji putnik za Hag

Uskoro će javnost saznati brojne detalje koji su pratili skrivanje i okolnosti hapšenja poslednjeg begunca od Haškog tribunala. Već je tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević rekao da je do "prodora" u potrazi za Goranom Hadžićem došlo nakon što je po saznanju Akcionog tima begunac pokušao da proda sliku čuvenog italijanskog umetnika Amadea Modiljanija pošto je ostao bez novca za skrivanje; da je uhvaćen kada je trebalo da se sastane sa jatakom koji mu je nosio pare; da je imao ličnu kartu na lažno ime; da je bio naoružan, ali da prilikom hapšenja nije pružao otpor; da mu je pomagalo svega nekoliko osoba među kojima je bilo i sveštenika Srpske pravoslavne crkve; da je obrijao bradu po kojoj je bio poznat itd. Ali ono što se već sada zna jeste da je Srbija nastavila da se obračunava sa ratnim zločinima i njihovim posledicama ne samo da bi okončala saradnju sa Haškim tribunalom, već pre svega zbog sebe same

U 8 časova i 24 minuta, 20. jula 2011, uhapšen je na obroncima Fruške gore poslednji preostali haški begunac Goran Hadžić.

"Srbija je završila najteža poglavlja saradnje sa Hagom, a nastaviće i dalje da ispunjava svoje međunarodne obaveze. Hapšenjem je izvršena naša zakonska obaveza i moralna dužnost. Srbija nije znala gde se Hadžić nalazi i odmah unapred demantujem sve spekulacije oko toga. Nije uhapšen između vojnog objekta i manastira Krušedol, i demantujem sve insinuacije koje idu ka manastiru Krušedol ili Vojsci Srbije", rekao je na vanrednoj konferenciji za štampu predsednik Srbije Boris Tadić.

Goran Hadžić uhapšen je nakon tačno sedam godina skrivanja. Optužnica protiv njega stupila je na snagu 4. juna 2004. kao tajna. U Beograd, u Ministarstvo spoljnih poslova, stigla je 13. jula ujutru, a istog dana po podne Hadžić je nestao iz svoje porodične kuće u Novom Sadu. Kako "Vreme" saznaje, Hadžićeva kuća bila je pod prismotrom sa "statične pozicije" već neko vreme, 24 sata dnevno, ali nije postojao mobilni tim za daljnje praćenje. U svakom slučaju, Hadžićev beg je i snimljen: pre nego što će nestati, on se neko vreme motao po bašti u šortsu i majici kad mu je zazvonio mobilni telefon; javio se, razmenio nekoliko reči i ušao u kuću; ubrzo je izašao obučen i sa torbom, seo u auto koji je, u međuvremenu, stigao i odvezao se u nepoznatom pravcu.

Bivši predsednik SAO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema tereti se za zločine protiv čovečnosti i povrede zakona i običaja ratovanja. Zarobljavanje, mučenje i ubijanje civila, progoni i deportacije deo su optužbi koje se Hadžiću kao saučesniku stavljaju na teret. Osim njega kao ostali učesnici u zločinačkom poduhvatu stvaranja nacionalno homogene srpske države nalaze se i Slobodan Milošević, Jovica Stanišić, Frenki Simatović kao i Milan Martić i Vojislav Šešelj, ali i Radovan Stojičić Badža i Željko Ražnatović Arkan.

Zajedno sa Arkanom, Goran Hadžić je optužen i za zatvaranje više desetina civila u Dalju septembra 1991. godine i ubistvo 11 zatočenika čija su tela zakopana u masovnu grobnicu u Ćelijama.

Prema optužnici, ličnu odgovornost snosi i za zatvaranje, mučenje i ubistvo najmanje 35 likvidiranih zarobljenika. Tu se navodi i da je svrha ovog udruženog zločinačkog poduhvata bila da se većina Hrvata i drugog nesrpskog stanovništva silom trajno ukloni sa gotovo trećine teritorije Republike Hrvatske sa ciljem da ta teritorija postane deo nove države sa pod srpskom dominacijom. Goran Hadžić optužen je i za istrebljenje ili ubistvo više stotina hrvatskih i nesrpskih civila, uključujući žene i starije osobe, u Dalju, Erdutu, Klisi, Lovasu, Grabovcu, te za dugotrajno i rutinsko zatvaranje i zatočavanje više stotina civila u zatočeničkim objektima u Hrvatskoj i van nje, za uspostavljanje i održavanje nehumanih životnih uslova za hrvatske i druge nesrpske civile, za mučenje, batinanje i ubijanje zatočenih civila. Haški tribunal tereti nekadašnjeg predsednika Republike Srpske Krajine za premlaćivanje i pljačkanje hrvatskih i drugih nesrpskih civila. Hadžić je okrivljen i za deportaciju ili prisilno premeštanje desetina hiljada hrvatskih i drugih nesrpskih civila, uključujući deportaciju najmanje 5000 stanovnika Iloka i 20.000 stanovnika Vukovara u Srbiju i prisilno premeštanje najmanje 2500 stanovnika Erduta.

Goran Hadžić je rođen je 7. septembrа 1958. u Pačetinu, u opštini Vinkovci. Pre sukobа u Hrvаtskoj rаdio je kаo mаgаcioner VUPIK-ovog pogonа u rodnom selu.

Od mlаdosti je bio člаn Sаvezа komunistа. Pre 1990. godine, Hаdžić je bio predsednik Mesne zаjednice Pаčetin, a u proleće iste godine, kаo kаndidаt Sаvezа komunistа – Strаnke zа demokrаtske promene, izаbrаn je zа odbornikа u Skupštini opštine Vukovаr. Zаtim je pristupio Srpskoj demokrаtskoj strаnci. Već 10. junа 1990. godine izаbrаn je zа predsednikа SDS-а zа Vukovаr da bi u mаrtu 1991. postao člаn Glаvnog odborа i Izvršnog odborа SDS-а u Kninu i potpredsednik Regionаlnog odborа SDS-а zа Istočnu Slаvoniju, Bаrаnju i Zаpаdni Srem.

Nekoliko dana kasnije – 1. aprila 1991. – Goran Hadžić našao se na krivom mestu u pogrešno vreme. Naime, tada se na Plitvicama dogodio prvi veći sukob između krajiških milicionara i MUP-a Hrvatske u kome su pale prve žrtve ratova u bivšoj Jugoslaviji – po jedna sa svake strane. Šta je Hadžić na Plitvicama tada radio ostaje nejasno do dana današnjeg; on je govorio da je bio na nekoj sjednici u Kninu i da se na mestu sukoba slučajno zatekao. U svakom slučaju, zajedno sa više desetina krajiških milicionara uhapšen je i Hadžić. Kako je on tada figurirao kao političar, oslobođen je nakon par dana: Slavko Degoricija, tadašnji zamenik ministra unutrašnjih poslova Hrvatske (Josipa Boljkovca), ispričao je kasnije da je Hadžić bio jako uvređen i ljut dok ga je u službenom vozilu vozio u Vukovar; da je tamo, na Plitvicama, popio par šamara; da su mu uzeli pištolj itd. Degoricija kaže da mu se "popeo na glavu s tim pištoljem", pa da je izvadio svoj pištolj i poklonio ga Hadžiću. Kasnije su se pojavile i tvrdnje da je Goran Hadžić bio saradnička veza prvo RSUP-a, pa onda i MUP-a Hrvatske i da je pušten po toj liniji. Ipak, čitava njegova kasnija karijera to demantuje.

Posle sukoba na Plitvicama, Hadžić je u jednom intervjuu rekao da Srbi iz Slavonije sa Hrvatima nemaju šta da razgovaraju sve dok se "barem jedan ili dva hrvatska intelektualca ne oglase i osude bestijalnost i genocidne namere do zuba naoružanih HDZ-ovaca"; "nama se spremaju novi Jasenovci"... Od tada pa do početka otvorenog srpsko-hrvatskog rata zahteva da Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem budu federalna jedinica u Hrvatskoj, a kasnije će tražiti i "ravnopravno učešće na međunarodnim konferencijama".

Nakon ovih i drugih sličnih izjava, politički rejting Gorana Hadžića počeo je naprasno da raste. Već u septembru 1991, ohrabren razvojem situacije, on "prihvata i mogućnost dogovora za zelenim stolom sa hrvatskim vlastima": granice da se povuku po reci Ilovi do Virovitice; da se razmeni stanovništvo, pa smo kvit. Pregovora međutim nema, ali rata i te kako ima: na području krvave borbe vodiće se gotovo do kraja godine.

Na dan pada Vukovara, 18. novembra 1991, u tom gradu održava se sastanak kome prisustvuju Goran Hadžić, predstavnici JNA (uključujući i Milu Mrkšića), teritorijalci, Željko Ražnatović Arkan i ostali. Tada je JNA lokalnim vlastima dopustila da se dokopaju ratnih zarobljenika iz Vukovara, što je izravno dovelo do masakra na Ovčari narednih dana. Taj sastanak je postao jedan od ključnih događaja za Haški tribunal i koštao je slobode mnoge učesnike; Slavka Dokmanovića stajao je i glave, jer se obesio u Sheveningenu.

Kada Milan Babić i tvrda kninska linija nisu prihvatili plan specijalnog izaslanika Ujedinjenih nacija Sajrusa Vensa za prekid sukoba, dolazak plavih šlemova i uspostavljanje zona u Hrvatskoj pod njihovom kontrolom, Hadžiću je pošlo za rukom da bude lansiran u sam vrh tadašnje politike: nakon što je Babić na zahtev Slobadana Miloševića ekspresno smenjen, Hadžić je isto tako 26. februаrа 1992. izabran za predsednika Republike Srpske Krajine. Bespogovorno slušajući Miloševića, na tom položaju je ostao do decembrа 1993; naime, izazivao je takav animozitet da njegov opstanak na toj funkciji više nije bio moguć.

Hadžić je bio samo formalni predsednik: u Kninu ga niko ionako nije ni za šta fermao, a stvarni vladari Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema su Radovan Badža Stojičić ispred MUP-a Srbije i Željko Ražnatović Arkan ispred Državne bezbednosti i Miloševića. U martu 1992. Hadžić se mota po Baniji i Kordunu sa idejom "trupci za motorole": hajde da sečemo drvnu građu, pa da kupujemo radio-stanice za našu vojsku...

Izgleda da se trgovina drvnom građom bila jako dopala Goranu Hadžiću, ali i njegovom drugu Arkanu. Radili su oni za vreme sankcija tečna goriva (šverc iz Mađarske i Đeletovci), cigarete na veliko i slično, ali drvna građa bila je nekako slatka: Arkan, Hadžić i kompanija bacili su se tada na seču izvanredno kvalitetne slavonske hrastovine iz spačvanskih i ostalih šuma i na izvoz. Ko se tu i koliko ugrađivao – nikoga nije zanimalo, niti ga zanima i danas. Sve je to tako trajalo do kraja sankcija i 1997. kada se Goran Hadžić preselio u Novi Sad gde je našao uhlebljenje na visokoj funkciji u "Jugopetrolu", a Hrvatska je "mirno reintegrisala" UN područje Istok.

Da se ponovi: stvarni gospodari Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema bili su u Beogradu; Goran Hadžić teško da je komandno odgovoran za ono što su Arkan, Badža i paravojske radile na teritoriji njegove "države", ali mu je bilo veoma udobno i unosno da izigrava predsednika Krajine dok ga Milošević nije godinu dana kasnije zamenio Milom Martićem. Hadžić je veoma dobro znao šta se radi: i za progone i za ubistva i za pljačke i za masakre. Najbolje je znao kako se potkrada sopstvena zemlja. Nije rekao nikad ništa – osim opštih šovinističkih velikosrpskih frazetina. Imao je – doskora – zanimljivu osobinu: da bude neprimetan do nevidljivosti – u javnom životu. Prosečan proćelavi bradonja; lupeta isto što i svi, sklanja se od medija. Prosečan, zanemarljiv, nevidljiv; takvih je bilo na hiljade.

Veliko je pitanje da li je Goran Hadžić uopšte shvatio kuda vodi istraga oko Ovčare; ako i jeste – onda kada. Neko drugi je, međutim, shvatio na vreme i sklonio Hadžića. Konačno, nakon dugih sedam godina Goran Hadžić je ponovo postao vidljiv. Njegova karijera begunca je okončana. Sada ostaje šta će iz svega toga da ispriča u Hagu i kakve će to posledice imati po razne njegove prijatelje, jatake i mentore.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---