Da se odmah razumemo: bradonjama svaka čast! Ja protiv bradonja nemam ništa; naprotiv: mnogi od njih su moji prijatelji, kolege, kumovi i drugari; imam čak i jednog bradatog zeta koga volim kao dete rođeno. Poslednje što bi mi palo na pamet je da im stavim primedbu na facijalne dlake. Ovo je slobodna zemlja i politički je nekorektno stavljati primedbe na tuđe njuške.

Pošto smo to razjasnili, da nastavimo. Mojoj njušci brada i brkovi jednostavno ne pristaju nikako. To sam ustanovio sam od sebe dosta rano, a sve kasnije devojke i žene to su podržavale. Nije da nisam probao: u vreme slavnih Šezdesetih probao sam s bradom i kosom (tada sam je imao onoliko; kose to jest); nije išlo, mada je bilo u modi. Onda sam skratio kosu i pustio brkove, ali je to ispalo nekako vojno-državno, maltene žandarmerijski. Pre toga su me u miliciji naučili da kosa ipak treba da bude koliko-toliko kratka; ne kao danas, ali ipak ne i preko okovratnika; bila su to liberalna vremena, a mode se menjaju. Onda mi je postalo jasno da ćelavim – beznadežno, neizbežno i sigurno, pa je pitanje kose izgubilo na značaju.

Nego da se vratimo temi. U jednom trenutku mog burnog i tužnog puberteta (a ima li drugačijeg?) moj tata, fini i blagi mudri čovek, ćutke mi je poklonio onaj brijač sa žiletima, četku za brijanje, čanče i sapun (kockicu). Plus – što je bilo jako važno, čak presudno – flašicu francuske kolonjske vode (srpski: afteršejv) "Eau sauvage" (divlja vodica). Pošto mi je kao klincu glavna zabava bila da gledam tatu dok se brije, nije bilo teško: sve sam naučio – teorijski. Ono malo paperja koje je krasilo moju malu njuškicu otišlo je bez problema; uspeo sam čak i da se ne posečem. Posle se paperje pretvorilo u žicu, a žileti su trajali sve kraće; nisu bili baš neki, ruku na srce. Tupe žilete oštrili smo u čaši vode, trljajući ih iznutra o zid, ali ni to nije mnogo pomagalo. Kupovali smo ih po komisionima (seća li se neko šta je to?) i bili su važan švercerski artikal. Moj banatski deda koristio je pravi brijač koji je oštrio o kožu vojničkog opasača iz Kraljevine Jugoslavije i ništa mu nije falilo; čuvao je, međutim, ljubomorno svoje feldvebelsko-kajzerovske špicaste brkove do kraja. Kad sam izrazio želju da nabavim takav brijač (iz grada Solingena), tata se užasnuo i zabranio. Kasnije sam se – za opkladu – obrijao jednim dobrim lovačkim nožem koga sam naoštrio ljudski i – nisam se posekao. Pravi brijač, međutim, nisam stekao nikada, mada mi niko nije branio – osim poneke bivše žene.

Možda je to zbog toga što su se pojavile električne mašine za brijanje, pa su mnogi od nas naseli na podvalu. Jedini koji sam mogao da podnesem bio je Braunov, onaj sa tri kružića. Ostali su mi izazivali osipe, svrab i koješta, naročito ruske kopije Remingtonovog aparata. To, međutim, nije bilo to: nema električnog uređaja koji će vas obrijati ljudski i tačka. Može za ispomoć i za ne daj Bože, ali ispadne musavo. Imao sam jednog jevtinog Braunovog na dve baterije AA; bio je dobar, ali je uginuo posle desetak godina. Dan-danas imam ruski aparat za brijanje koji se navija i radi na oprugu, ali ga čuvam iz sentimentalnosti, mada radi radnju kako-tako, podnošljivo.

Pravo brijanje mora da bude oštricom. U današnje vreme ima tušta i tma kojekakvih brijača; svi su "turbo-super-gran-turizmo", ne zna se kojega više hvale u reklamama. Pene takođe, a i "gelovi", sveprisutni su. O kremicama i vodicama i da ne pričamo; rekao bi čovek da cela belosvetska kozmetička industrija ko šta radi samo brine o vašoj njušci. Sve je to – naravno – podvala globalnog kapitalizma. Što je brijač skuplji i sa više oštrica – to više dlaka ostaje u njemu i to je veće nerviranje pri brijanju. Prvi modeli bili dobri, ali su izašli iz mode, jer je trebalo prodati nove i skuplje. Svaka pena i gel rade radnju, a radi je i obični sapun ako ga prstima dobro zapenite na licu. Najbolji su, primetio sam, oni jednokratni "bacači" pored kase u dućanu: ne hvataju dlake, traju iznenađujuće dugo i lako se čiste.

Dakle: prvo treba oprati lice vrućom vodom, to je jako važno, jer se dlake razmekšaju. Onda smesta naneti penu, gel ili sapun i sačekati nekoliko sekundi. Svako se brije na svoj način i to vam je cela jedna nauka: neko kreće od vrata, a neko od slepoočnica; neko od brkova, a neko od podbratka. Tekuća voda tu je najvažnija, zbog ispiranja uređaja. Pošteno govoreći, najbolje je obrijati se dvaput: prvo nizbrdo, pa posle uz dlaku. Tek tada budete glatki kako treba i bar 24 sata ste mirni. Ima ih koji moraju da se briju i dvaput dnevno, priznajem, ali oni u današnje vreme mogu da se drže te mode koju su davno uveli Italijani: stalne brade od tri dana, koja se reguliše električnom mašinom za šišanje. Ja, međutim, to ne mogu; predrasuda, mislim. Moja žena ima svoju omiljenu igru "crno-belo": kad mi brada naraste, ona počne da je čupa zubima dok ne nađe crnu dlaku; njih je, razumete me, sve manje, pa se ja zato brijem sve češće. Jednostavno?

Lepo je biti glatko izbrijan, priznajem. Osim toga, brijanje zahteva trenutak pribranosti, sklada sa kosmosom i dubokog duševnog mira; treba ga uzeti kao religiozno iskustvo, pa je onda lakše i bezbednije.

A možda ću baš zato da nabavim taj pravi brijač iz grada Solingena.

Miloš Vasić