Ponovljeno suđenje Simoviću i Kaliniću:
Nastavak velikog cenkanja

Prava tema ovog ponovljenog suđenja u stvari je ona čuvena politička pozadina atentata na premijera Đinđića; sve ostalo je sporedno – osim ako se ne otkrije i nešto na temu ubistva Slavka Ćuruvije, što neki naslućuju

Ovog ponedeljka započelo je ponovljeno suđenje Milošu Simoviću i Sretku Kaliniću za krivično delo ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića (očekuje ih i ponovljeno suđenje u predmetu Zemunskog klana). Ovo ponovljeno suđenje (samo njima dvojici, jer su bili osuđeni u odsustvu, kao i još neki) očekuje se sa raznim slutnjama još od prošlog proleća, kada su uhvaćeni. Da se podsetimo: posle sedam godina skrivanja, Miloš Simović je u Zagrebu ustrelio Sretka Kalinića i par dana kasnije uhapšen je oko Morovića prilikom ilegalnog prelaska granice. Bio je to još jedan primer sve uspešnije saradnje regionalnih policijskih agencija, posle čuvenog hapšenja u Spačvi one grupe koja je ubila Ivu Pukanića i Niku Franjića u Zagrebu. Uzgred, Simovića čeka i suđenje za pokušaj ubistva Sretka Kalinića u Zagrebu, ali to je od akademskog značaja: obojica već imaju po 40 godina zatvora, po dve optužnice.

"LOPTA U DVORIŠTU": Da li je baš tako? Sretko Kalinić je tu gotov i spakovan. On je u ponedeljak izjavio da sa atentatom na Đinđića nema nikakve veze; dokazni materijal tužilaštva, međutim, veoma je jak. Sa Zemunskim klanom biće još gore po njega: tek u tom predmetu je Sretko stradao. Jedino što je rekao bilo je da je posredno zaključio da je Zvezdan Jovanović ubio Đinđića; hvala, to smo znali i bez njega.

Tu dolazimo na glavnog junaka ovog ponovljenog suđenja – Miloša Simovića. On je odmah otvorio veoma širok front za neke moguće buduće nagodbe; formalne ili neformalne, svejedno. Aludirao je – iznoseći odbranu – na nekoliko okolnosti, pažljivo i lukavo; bacao je mamce. Imao bi, kaže, šta da ispriča i o pobuni Crvenih beretki; i o političkoj pozadini atentata na premijera; možda i o ubistvu Slavka Ćuruvije; možda i još ponešto o ponečemu – ali tek kada bude svedočio u tim predmetima, za koje čuje da se na njima radi. Iz tužilaštva nas uveravaju godinama da se na tim predmetima radi: politička pozadina, pobuna JSO, Ćuruvija, ali nikako da se pomaknu od početka.

E, sad: od aprila kada je uhvaćen Miloš Simović po pravosudnoj i policijsko-bezbednosnoj čaršiji idu razne priče o mogućim nagodbama s njim. Biće da te priče imaju nekog osnova – s obzirom na to kako je Simović započeo svoju odbranu: "Politička pozadina je poznata meni, mom bratu Aleksandru (Simoviću; služi tridesetak godina u Zabeli) i Miloradu Ulemeku Legiji", rekao je Simović (prema novinskim izveštajima). "Samo mi znamo ko stoji iza toga, ali sada o tome ne mogu da govorim, jer bih ugrozio svoju i bezbednost svoje porodice. O tome sam razgovarao sa tužiocem i sada je na njima da se suoče sa istinom". Dodao je (opet po novinskim izveštajima) i da "pouzdano zna da je bilo političke opstrukcije kako bi se obustavila istraga oko razotkrivanja svih činjenica atentata", ali da je sad on tu i da se teško može sakriti sve ono što je do sada bilo nepoznato. Poruka je ne može biti jasnija: "Lopta je u vašem dvorištu", kako se Simović izrazio, a on je otvoren za ponude... Dodao je i da jedva čeka sa se suoči sa svedocima-saradnicima koji tvrde da je on bio važan u hijerarhiji klana; to je takođe ilustracija njegovog plana.

Otvaranje ove partije pravosudno-policijsko-političkog šaha dobro je mu je krenulo. Iz onoga što se od proleća do sada događalo i moglo naslutiti, pripreme su bile temeljite. Naime, Simović je u istrazi, kako saznajemo, u više navrata pokušao da razgovor skrene ka političkoj pozadini atentata, ali mu je bilo rečeno da je to stvar presuđena. Onda se on uzjogunio; pa se pojavila vest da je radnik BIA dolazio k njemu sa izvesnim sugestijama; BIA je demantovala. Tu u igru ulazi i ime Aleksandra Simovića: navodno je on godinu dana pre hapšenja brata Miloša nudio iste ili slične podatke državi. Važnost i autentičnost svojih saznanja Aleksandar je dokazivao putem okolnosti da je u kritično vreme bio lični kurir Dušana Spasojevića i prenosio usmene poruke između njega i raznih ljudi; Duća se nije uzdao u telekomunikacije kada su stvari bile važne. Iz prirode tih poruka i iz pozicija lica kojima ih je prenosio, Aleksandar je izveo određene zaključke na koje sada brat Miloš aludira. Koliko smo uspeli da doznamo, braća Simovići insistirali su tada na dve okolnosti: da ko je, odakle i preko koga tražio u tri navrata da se JSO pobuni (posle izručenja Miloševića u Hag, posle ubistva Momira Gavrilovića i posle hapšenja braće Banović; tek tada su se usudili); i da kako su Zemunci i JSO pomagali predizborne kampanje jedne izvesne političke stranke. Stečen je utisak da je Miloš Simović rezigniran u pogledu svoje sudbine, ali da bi hteo da olakša svom bratu Aleksandru tako što će ponuditi do sada nepoznate podatke: o političkoj pozadini atentata; o saradnji JSO i Zemunaca sa izvesnim političarima; i o nekim drugim slučajevima.

SAMO JEDNA PRAVA OPCIJA: Sve te informacije prirodno su procurile iz policijskih, obaveštajnih i pravosudnih krugova, tako da je relevantna čaršija za njih znala još početkom leta. To državu dovodi u delikatan položaj. Bilo je procenjeno da bi zatvaranje suđenja bilo nemoguće (iz razloga očiglednih); da bi odbijanje suda da dopusti Milošu Simoviću da svoja saznanja iznese, jer da je, kao, u toku postupak po krivičnoj prijavi advokata Srđe Popovića za političku pozadinu – bilo neuverljivo. Ako pak Miloš Simović na javnom pretresu ispriča sve ono čime je proletos mahao, a na šta sada aludira u svojim ponudama – posledice bi mogle da budu nesagledive po neke i po još neke. Krivična prijava Srđe Popovića postala bi nezaobilazna i neizbežna; došlo bi se do još ovoga i onoga, a bogami prisetili bismo se i još nečega. Prirodno su se nametnule izvesne opcije i procene: da se tužilaštvo nagodi sa Milošem oko Aleksandrovog položaja i statusa, a da Miloš ne priča mnogo; da Miloševe tvrdnje budu odbačene kao nedokazane i neuverljive, da sud to prihvati i ne dozvoli ispitivanje na te okolnosti. Obe opcije moguće su, ali su rizične i teške: biće mnogo pitanja na koje država neće moći da odgovori. Druga opcija – da sud ućutka Miloša Simovića – još je nezgodnija. Ona je izvodiva uz odgovarajuću medijsku pripremu i podršku (to smo već imali) političkih stranaka, javnih radnika i intelektualaca itd., ali je i dalje rizična: svi će je pročitati i ispašće da je reč o državnom zataškavanju i svemu što uz to ide.

Ima tu još. U slučaju pokušaja atentata na Vuka Draškovića u Budvi (juni 2000.) postoji u spisu zanimljiv detalj: Nenad Glavonja Ilić iz JSO priča kako su on, Mile Kum Luković i Miloš Simović sedeli u Budvi i razmatrali kako da ubiju Vuka, a da ne strada i Dana. Tada je Kum Luković rekao da je to moguće, jer su tako uradili sa Ćuruvijom: "Rekao mi je da je dok su radili na Ćuruviji samo on bio ubijen, dok je njegova supruga ostala nepovređena. Bili su u sačekuši, a kada su dobili informacije da dolazi, približili su se i pucali samo u njega, dok se njegovoj supruzi ništa nije dogodilo (osim udarca u glavu; M.V.), što je trebalo da bude ponovljeno i u slučaju Vuka. Miloš Simović je veoma eksplozivno reagovao na tu priču i pitao Lukovića o čemu govori i je li normalan" (izvod iz iskaza u istrazi). Kum Luković govorio je u množini ("mi"), pa je nervoza Miloša Simovića tu indikativna. Ako Miloš Simović raspolaže saznanjima o tome ko je čekao u sačekuši; ko im je javio da Ćuruvija dolazi; kako su pobegli – to bi bilo jako osetljivo pitanje.

Ako, dakle, Miloš Simović krene – i sud mu dozvoli – u sve ove navedene priče; pa se to uporedi sa onim što već znamo (na primer: službena beleška koju Dušan Mihajlović navodi u svojim memoarima; (Knjiga druga, strana 221; autor beleške je živ i dostupan); pa se opet pojavi pitanje uloge Radomira Markovića, vrha RDB i beogradskog Centra RDB, Milana Radonjića i ostalih; pa se upitamo ko je spakovao pobunu JSO i ko je tadašnjem "Reporteru" uvalio onaj čuveni spisak koji je, hvala Bogu i jednom našem kolegi, objavljen sa zakašnjenjem; pa koja je bila stvarna uloga Luke Pejovića i kako je i zašto ubijen – eto nama velikih briga.

Mnogi sada u sebi proklinju Sretka Kalinića što tamo u Zagrebu – vešti ukoljica kakav je – nije ubio Miloša Simovića; neki proklinju Miloša što nije overio Sretka kad ga je već ranio; oba slučaja su zaista čudna i neočekivana. Ako bude sreće, sud će izabrati jedinu ispravnu opciju iz cele ove priče: da pusti Miloša i Aleksandra Simovića neka ispričaju šta imaju o svemu ovome; tužilaštvo da zatraži dokaze o svemu i natera policiju i BIA da provere sve temeljito, pa da vidimo jesmo li pametniji nego što smo bili pre hapšenja Miloša i Sretka.

Ako bude sreće; ako vrana vrani počne da vadi oči.

Miloš Vasić