Nobelovac Robert Mandel – Evro neće propasti, a Grčka – možda >

Evropski socijalni model je završen

Šta treba Srbija da uradi? Treba da dobro sluša pouke iz krize evrozone. Evropski socijalni model se završio. Ogromna potrošnja države i transferi prosto više ne funkcionišu. Zemlje Evrope koje su u evrozoni do sedamdesetih godina prošlog veka trošile su na socijalno blagostanje nekih 25 do 30 odsto BDP-a, ali 25 godina kasnije to je poraslo na 50 procenata BDP-a

Jedino snažna akcija svetske zajednice može da spreči finansijsku katastrofu. Sekretar Gajtner je zapravo rekao Evropljanima da moraju da se saberu. To je značilo da se sada shvata da je kriza globalni problem. Zajmodavci traže od Grčke, ali i od Italije, da vrši veća prilagođavanja, a to je teško jer kriza i dalje traje. Potreban nam je napredak. Treba da se napravi razlika između zemalja sa deficitom koje su nelikvidne i onih koje su nesolventne. Grčka ima 370 milijardi evra duga koji nikad neće moći da oplati i trebalo bi da se suočimo sa realnošću i da odlučno uradimo restrukturiranje. Kad bi se svi složili oko toga, morali bismo onda da vidimo da li ima još nekih zemalja koje bi morale to da urade i kojima bi bilo dozvoljeno da to urade.

To bi bio jedan pristup, ali je potrebno jako vođstvo. Možda čak i diktatura kako bi se donela takva odluka... Međutim, da bi se nešto učinilo, moraju oko toga da se dogovore zajmodavci, kao što je Nemačka, i zajmoprimci, kao što su Italija i Francuska. Bitno je da postoji više integracije, da se donese ekonomska politika, naročito da se ubrza rast u Evropi, da se ide ka dubljoj fiskalnoj integraciji i da se stvore zapis evrozone i obveznice evrozone za zemlje koje su kvalitetne.

Američki zapisi i dalje se kupuju. Kina ih kupuje zato što ne postoje nikakvi zapisi u Evropi. Kinezi bi istina voleli da kupuju samo nemačke zapise i obveznice, ne bi baš voleli portugalske, španske i italijanske.

Evro je uradio ono što se očekivalo. Međutim, postoje i dalje problemi zato što su u evrozoni zemlje koje imaju fiskalne probleme. Evro je druga najveća i najvažnija valuta na svetu, a da se Britanija pridružila, imali bi veći BDP. Ali, sada je evro važna rezervna valuta i, u odnosu na BDP, svetske rezerve u evrima su neproporcionalno niske. Do 2012. se smatralo da će rezerve u evrima i dolarima biti jednake, ali to se zapravo nije dogodilo. Da li će evro prestići dolar? Teško, nije to mnogo verovatno. Nije zrelo tržište kapitala evrozone, a monetarna politika Evropske centralne banke je stroža nego što je u Americi. Morate da imate deficit ako hoćete da ljudi kupuju vašu valutu, a Amerika upravo to želi.

Pola rezervi koje zemlje drže su u dolarima i uvećavale su se sve većim deficitom bilansa plaćanja. Kina ima 3,2 biliona dolara u rezervama, koje je gradila od 2000. godine, što je značilo da je Amerika morala da štampa taj dodatni novac da bi Kina mogla da ga kupuje. Tu ste zapravo dobijali beskamatni kredit, što je odgovaralo Americi. Za Kinu je to bilo dobro jer je imala priliku da se brzo razvija, a nije morala da se zadužuje s obzirom na svoje ogromne rezerve. Međutim, dolar je valuta u jednoj zemlji, a to nije slučaj sa evrom.

Postoje i pogrešne percepcije da će evro propasti zbog dužničke krize. Ja ne mislim da će se to desiti. Grčka bi mogla da izađe iz evrozone, a da pritom niko ne uradi ono što je Amerika uradila 1861. kada je počeo građanski rat zbog ekonomskih problema. Neće niko započeti rat ako Grčka izađe iz evrozone, ali se to neće dogoditi ni zato što su njihovi dugovi u evrima pa ne mogu da izdaju obveznice koje niko ne bi ni kupio, jer se zapravo time ništa ne dobije.

Šta treba Srbija da uradi? Treba da dobro sluša pouke iz krize evrozone. Evropski socijalni model se završio. Ogromna potrošnja države i transferi prosto više ne funkcionišu. Zemlje Evrope koje su u evrozoni do sedamdeseti godina prošlog veka trošile su na socijalno blagostanje nekih 25 do 30 odsto BDP-a, ali 25 godina kasnije to je poraslo na 50 procenata BDP-a. Ogromno je povećanje državne potrošnje zbog tog modela socijalnog blagostanja. U Italiji, hrišćanskoj demokratiji, imali su nešto slično čak i komunističkom modelu. Važna je bila politika da biste postigli svoje ciljeve, a finansije nisu važne. Kada nekome dozvolite velika prava, vrlo teško je da ih posle uskratite i ukinete. U nekoliko evropskih zemalja je shvaćeno da se moraju smanjiti prava i izdaci po tom osnovu, ali je to politički vrlo teško. To je sada problem Grčkoj, Italiji i Španiji. Naravno, bitni su poreski prihodi da bi država mogla svoje usluge da pruža, ali to nikada ne sme da pređe nivo od 30 odsto, a monetarna politika treba da za cilj ima monetarnu stabilnost. Monetarna stabilnost može da se definiše kao interna ili eksterna stabilnost novca. Interna stabilnost se odnosi na nivo cena, a eksterna stabilnost na devizni kurs. Kada smo imali zlatni standard, bilo je jasno šta je monetarna stabilnost. Sada se to izgubilo. Da li sada u tom smislu treba da imamo fiksni ili fleksibilni devizni kurs?

To morate da izaberete u zavisnosti od pozicije. Ono što je dobro za Ameriku nije dobro za Meksiko ili Kanadu, iako su blizu. Ono što je dobro za evrozonu možda nije dobro za Srbiju, ili je nešto drugo za Srbiju dobro, ali ne u onoj meri u kojoj mi mislimo da jeste. Znači, najbolja politika za Srbiju je da fiksira dinar za evro, ako se to fiksiranje dobro pripremi. Ne možete baš tek tako u to da uskočite. Priprema znači da se ima izbalansiran budžet, uravnotežen, i da se izabere kurs koji je konkurentan. Treba da se nauči nešto od zemalja koje su upale u probleme u evrozoni. Za malu zemlju to znači da ne možete da imate nezavisnu monetarnu politiku. Ako imate deficit plaćanja i fiksni kurs, morate da prodajete dolare i evre i da se vraćate dinaru. Ako imate višak, morate da kupujete evre i da izbacujete dinare na tržište, što znači da će se količina novca povećavati i smanjivati zavisno od toga. Tako rade zemlje kao što je Hongkong, koje imaju sistem valutnog odbora. Jedan stroži sistem od fiksnog kursa jeste sistem valutnog odbora. Mislim da bi za Srbiju bilo dobro da se taj sistem veže za evro. Ovaj sistem valutnog odbora imitira monetarnu politiku jedne monetarne unije. Ako se Srbiji dopada monetarna politika sistema valutnog odbora, dopašće joj se i monetarna politika monetarne unije sa evrom. Ako vam se ne dopada, pa dobro. Sistem valutnog odbora je nalik monetarnoj politici jedne unije samo ako ne postoji spekulacija o deviznom kursu. Čak i sistem valutnog odbora može da postoji, ali ljudi ne moraju da veruju vladi. Možda postoje neka trvenja unutar vlade. Jedni žele jednu politiku, drugi žele drugu. Druge zemlje, kao Ekvador, zbog toga su upale u nevolje. Sistem valutnog odbora znači da imate jasnu politiku, kao u Hongkongu, ali ako se stalno vode diskusije kakva politika treba da bude, možete da upadnete u probleme. To znači da svaka grana vlasti i svaki član kabineta, svaki član vlade mora da podržava taj projekat. Vlada mora biti jedinstvena, ili promenite vladu. To treba da uporedimo sa iskustvima Hongkonga i njihovog sistema sa valutnim odborom iz ‘83. godine.

Najbolji način da se počne je verovatno da se uvede fiksni devizni kurs, a zatim sistem valutnog odbora sa automatskim prilagođavanjem. Ako vam ne odgovara taj sistem valutnog odbora, neće vam odgovarati ni evropska monetarna unija. Ako vam se ne dopada, nemojte postati njen član.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---