Istraživanje – Mladi u tranziciji >

Siromaštvo i zavisnost od roditelja

Nezaposlenost, nepoverenje u institucije i neizvesnost, tri su negacije koje ovu današnju generaciju mladih u Srbiji čine autentičnom, ali na istoj liniji povezanom sa mladima iz ostalog sveta

Stariji su sada u pravu više nego ikada, jer ovi današnji mladi ni izdaleka ne liče na njih iz onih vremena. U stvari, to je ona "istina" koja se oduvek prenosila iz generacije u generaciju, a koja je sada, čini se, najistinitija. Uzmimo samo, na primer, prosečan profil mladog čoveka koji danas živi u Srbiji, a koji bi mogao izgledati ovako: nezaposlen je i nema jaku vezu da nađe posao, ponekad se snađe pa malo zaradi honorarno ili "na crno", nema brak i nema decu, ne živi ni sam ni sa partnerom ni sa cimerima, nego kod roditelja, a ako ga pitate šta će dalje u životu da radi, jedino što sigurno zna jeste da sanja o tome kako će da ode u inostranstvo.

ANFAS PROFILA: Od pet problema koji mlade u Srbiji najviše pritiskaju, prema rezultatima poslednjeg istraživanja, najveći je – nezaposlenost. Posle toga, razumljivo, drugi problem je nezadovoljstvo zbog lošeg materijalnog položaja. Narkomanija je treći po veličini problem, kako su mladi ocenili unutar svojih redova. Na visokom četvrtom mestu našla se, pomalo neočekivano za tu dobnu skupinu – besperspektivnost, a odmah do nje – loš obrazovni sistem. Najzad, kad se poveže tako visoko rangirana besperspektivnost sa odgovorima na pitanje "kako vidite svoju ulogu u rešavanju tih problema", slika postaje koliko jasnija toliko i tmurnija. Šezdeset odsto mladih na to pitanje praktično sleže ramenima i odgovara – ja tu ništa ne mogu da uradim. Nasuprot njima, onih koji ne misle tako pa konkretno rade, volonterski, kroz institucije, nevladin ili omladinski sektor, tek je manje od pet odsto.

Opsežnim istraživanjem rađenim u martu i aprilu ove godine, uz finansijsku pomoć Regionalnog programa za podršku istraživanjima Univerziteta Friburg u Švajcarskoj, tim stručnjaka beogradskog Instituta za sociološka istraživanja pokušao je da rekonstruiše šta se to danas sa mladom osobom dešava, i to u tri njene tranzicije. "Jedna je porodična tranzicija – od roditeljske ka svojoj porodici", kaže u razgovoru za "Vreme" koordinatorka istraživanja, sociolog Smiljka Tomanović, "druga je obrazovno-profesionalna, dakle od završetka obrazovanja pa do zaposlenja, i treća je političko-građanska participacija, što praktično znači tranziciju u građanina, odnosno učestvovanje u životu. Naglasak smo stavili na to šta mlada osoba ima od resursa u svakoj toj oblasti, šta očekuje i šta planira u vezi s tim sledeće godine. Na primer, danas imamo situaciju da polovina mladih razmišlja o odlasku u inostranstvo, a još tokom istraživanja 2003. ustanovili smo da od svih koji tako razmišljaju samo je deset odsto bilo onih koji su neke korake i preduzeli. Danas je reč o 20 odsto mladih koji su, na primer, kontaktirali ambasadu, rođake, univerzitete, ali u celini, mnogo više njih samo kontemplira o odlasku u inostranstvo nego što stvarno nešto preduzima."

Istraživanje je sprovedeno među 1627 mladih na teritoriji cele Srbije, bez Kosova i Metohije, uzrasta od 19 do 35 godina, po slučajnom reprezentativnom uzorku koji obuhvata sve vrste naselja u 62 opštine. Da bi se proporcionalno ušlo u strukturu mladih onako kako to oslikava struktura iz popisa, ciljano se išlo na studente, koji čine četvrtinu populacije mladih, kao što se ciljano išlo i u romska naselja, budući da Romi čine sedam odsto mladih. Suština preliminarnih rezultata istraživanja govori o tome da bitnih promena u društvenom položaju mladih u odnosu na stanje koje je pokazalo istraživanje iz 2003 – nema. Ovaj neinteresantan statistički podatak, međutim, postaje društveno i te kako važan. Naopako, reći će mnogi, ako se za osam godina tranzicije u položaju mladih nije ništa promenilo. Doduše, ima samo jedan podatak koji sitnim potezima menja već odavno uramljenu sliku, a on glasi da je danas ipak manje onih koji su potpuno finansijski zavisni od svojih roditelja, nego što ih je bilo pre osam godina.

Zbog toga, kada je određenom metodologijom meren tempo osamostaljivanja u sve tri grupe na koje su mladi podeljeni u ovom istraživanju (studenti, nezaposleni i zaposleni), primećen je izvestan mali pomak, odnosno brži tempo nego pre osam godina. Razlika je, dakle, u finansijskoj nezavisnosti, u procentu onih koji ne primaju nikakvu pomoć od roditelja, a taj procenat je porastao u starijoj starosnoj grupi, od 25 do 35 godina, kako među studentima tako i među nezaposlenima i zaposlenima. Najveći pad zavisnosti zabeležen je kod studenata i kod nezaposlenih što znači da je broj onih koji mogu nešto da zarade i da ne budu sasvim zavisni od roditelja porastao. S druge strane, to ne znači da su našli posao ili da primaju redovnu platu, već da samo nalaze više mogućnosti da ponekad nešto, uglavnom honorarno, urade i zarade. (Videti grafikon)

DECA DOVEKA: I u neoliberalnim i u postsocijalističkim društvima, i na Zapadu i na Istoku, odrastanje mladih i njihovo osamostaljenje danas je posustalo pod novim teretima kao što su rast nezaposlenosti, nesigurno tržište rada, nepovoljna stambena politika, lošiji sistem socijalne zaštite. Mnoga istraživanja pokazuju kako potpuno osamostaljivanje mladih i u najrazvijenijim zemljama nije više tako uobičajeno i sigurno kao što je doskora bilo, dok oslanjanje na porodicu i njena "bogatstva" sve više raste. U Evropi je već uveliko uočen netipičan trend sve dužeg ostajanja u roditeljskoj kući zbog produženog studiranja, zbog nesigurnosti zaposlenja i turbulencija na tržištu nekretnina, pa tako i najnovija događanja na ulicama svetskih metropola pokazuju kako strah od budućnosti i prinude na neki novi, skučeniji način života polako, ali sigurno prerastaju u masovni revolt mladih. Na primer, danas je u evropskom proseku da 65 odsto mladih između 18 i 24 godine živi s roditeljima (od 46 odsto u Švedskoj do 95 odsto u Italiji). Ali onda, za razliku od Srbije, dolazi do naglog pada u broju takvih zajednica u narednoj starosnoj grupi, od 25 do 29 godina, pri čemu je najveći pad zabeležen u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i u skandinavskim zemljama.

Istovremeno, mladi u Srbiji suočeni su sa dvostrukom tranzicijom: vlastitom – u zrele i samostalne ljude, i neprekidnom tranzicijom celog društva u kojoj njihov ključni problem i dalje ostaje nezaposlenost. U Srbiji je nezaposleno oko 200.000 mladih starosti između 15 i 30 godina, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje. Od toga, jedna četvrtina, oko 50.000, ima samo osnovno ili nikakvo obrazovanje. Od ukupnog broja prijavljenih na evidenciji biroa mladi čine 26,7 odsto, a u tom okviru najveća grupa su oni od 25 do 29 godina, kojih je blizu 95.000. Stopa nezaposlenosti mladih od 15 do 24 godine premašuje 40 odsto, dok ovih starijih od 25 do 34 godine iznosi i više od 20 odsto. Rezultati ovogodišnjeg istraživanja o mladima ukazuju na to da petina, odnosno 20 odsto nezaposlenih ne traži posao, 28 odsto očekuje da će posao dobiti preko tržišta rada, dok 26 odsto ne veruje u tržište, nego u jake prijateljske i rođačke veze. Materijalni položaj mladih tako je omeđen velikom i produženom zavisnošću od roditelja, i to zahvaljujući nezaposlenosti, s jedne strane, ali i stambenim problemima, s druge.

U Srbiji sa roditeljima živi više od polovine mladih – 56,5 odsto. A od svih njih između 19 i 35 godina samo četiri odsto uspelo je da od vlastitih sredstava sebi kupi stambeni prostor. Znači da je od 1627 ispitanika svega oko 70 uspelo sebi da kupi stan, a samo desetina od njih, znači oko sedmoro, moglo je da koristi i stambene kredite. To dalje pokazuje koliko su kvalitet i dometi stambene politike nedovoljni, jer su krediti dostupni isključivo onima koji imaju poveće prihode i koji na osnovu njih uopšte mogu da sakupe novac za učešće.

Što se tiče ostalih mladih i gde oni žive, podaci kažu da pored pomenute većine koja živi kod roditelja, 5,5 odsto rentira stan ili kuću, ali od para svojih roditelja, četiri odsto živi u studentskim domovima, dok 27 odsto živi u stanovima i kućama koji su njihovo vlasništvo. Među njima najviše je onih koji su nasledili stambene jedinice – 11 odsto, sedam odsto je onih koji sami plaćaju iznajmljivanje stana, pet odsto živi u stanovima koje su im kupili roditelji, a najmanje je onih, već pomenutih četiri odsto, koji su sami ili zajedno sa svojim partnerom kupili stambeni prostor. Danas, kada razmišljaju o bliskoj budućnosti, oko tri četvrtine mladih u Srbiji ne vidi da će tokom sledeće godine bilo šta promeniti u svom stambenom statusu.

U odnosu na istraživanje iz 2003, promena praktično nema, stambeni položaj mladih je i dalje loš, pa je tako i kohabitacija, život u partnerskoj ili nekoj drugoj zajednici, za razliku od drugih zemalja u regionu, ovde i dalje niska. U ovom istraživačkom uzorku 66 odsto mladih je nevenčano, 25 odsto u braku, samo 5,6 odsto živi u kohabitaciji i manje od tri odsto je razvedeno. Brak u Srbiji i dalje služi za osamostaljenje od roditelja u stambenom smislu, ako se uspe u tome da se obezbedi stan. Za razliku od sve više prisutnih partnerskih zajednica u zemljama regiona, koje traju i po nekoliko godina dok ne prerastu u brak ili dok se ne rodi prvo dete (u Sloveniji se čak više od 50 odsto dece rađa u kohabitacijama), kod nas brak, kao i 2003, manje-više postoji zato da bi se deca rađala, a ne da bi partneri živeli zajedno. Naime, oko 50 odsto beba rodi se u prvoj godini braka.

BALKAN JE SVET: "Uzmemo li kao primer tri balkanske zemlje koje su na bitno različitim pozicijama u odnosu na EU", objašnjava Smiljka Tomanović za "Vreme", "Sloveniju kao staru članicu, Bugarsku kao novu članicu, i nas, ono što smo ustanovili kao zajedničke probleme mladih jesu besperspektivnost i nezaposlenost. Ili podzaposlenost, u smislu da se radi ispod kvalifikacija, da se radi bez ugovora, beneficija, bez socijalne sigurnosti."

Zajednički za region je i značaj koji se pridaje visokom obrazovanju, pošto finansijsko stanje i nezavisnost mladih uveliko zavise od nivoa formalnog obrazovanja. U Sloveniji gotovo da postoji pomama za sve višim i stalno novim i dodatnim obrazovanjem, pa čak 85 odsto mladih jedne generacije studira. U Bugarskoj takođe radi veliki broj privatnih univerziteta, i to je nešto što tamošnja autorka Sijka Kovačev zove "akumulacijom diploma", koje posle nigde ne mogu da se upotrebe, ne zato što nisu priznate, već što nijedna ekonomija nema potrebe za tom količinom univerzitetski školovanog kadra. Kod nas je pre 20 godina bilo oko 20-25 odsto onih koji su u generaciji studirali, a sada ih je oko 40 odsto. "Pitanje je koliko njih i završi", napominje Smiljka Tomanović, "a onda je pitanje šta i kako oni posle mogu da rade s tim što su završili, koliko je to uopšte prilagođeno potrebama tržišta rada. S druge strane, ti studiraš i studiraš samo da bi se osposobljavao za rad, a gde su tu tvoja interesovanja, gde je tvoje kritičko mišljenje?"

Najzad, ako nešto razlikuje današnje mlade od onih nekadašnjih, to je još i nepoverenje u institucije, pa se sa celog Balkana može čuti kako mladi imaju poverenje u svoju porodicu, u svoju neformalnu mrežu, rođake, prijatelje, u sebe, ali u institucije ne. Za mlade je zajednička i neizvesnost s kojom gledaju u budućnost i zbog koje ne mogu da planiraju, kao što su činili njihovi roditelji, pet ili deset godina unapred, već jedva na godinu dana. A ta neplanska, nelinearna i posve neizvesna putanja njihovog odrastanja, ne samo na Balkanu nego očigledno u celom svetu, unela je neki novi generacijski nemir i tenziju za koje je izgleda došlo vreme da se ispolje, kao i neke nove ideale od kojih će svet još jednom, a po ko zna koji put, postati mnogo bolji.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---