Intervju – Prof. dr Nikolaj Vasiljevič Vorobjev, osnivač specijalne bolnice za lečenje bolesti zavisnosti:
Mi možemo da izlečimo svakoga

U Srbiji, prema zvaničnim podacima, trenutno ima više od 25.000 registrovanih narkomana. Na nagovor porodice ili okoline, ređe po sopstvenoj želji, spas pronalaze u nekoj od privatnih i državnih zdravstvenih ustanova ili u formalnim i neformalnim ustanovama verskih zajednica

Profesor dr Nikolaj Vorobjev, đak ruske vojnomedicinske akademije i nekadašnji padobranac, razvio je poslednjih nekoliko decenija, kako kaže, "specijalnu metodu za lečenje narkomanije". "Bio sam vojni lekar još u Armiji SSSR. Znate, alkoholizma je u Rusiji uvek bilo, ali u vreme SSSR praktično nije bilo narkomana. Kada je SSSR počeo da se raspada, u Rusiju su počeli da stižu narkotici i odmah je nastala epidemija narkomanije. Iskreno govoreći, u to vreme niko nije ni znao kako se narkomanija leči i događalo se da u jednom danu čak i do 50 mladih ljudi umre od overdouza. Taj bilans zabeležen je, na primer, u gradu Rostovu 80-ih i svi su imali između 18 i 20 godina. Saveti za lečenje koji su postojali u knjigama nisu davali odgovore kako da se tim ljudima pomogne i ja sam počeo da eksperimentišem i da tražim metode koje mogu lečiti ovu smrtonosnu bolest. Rezultat višegodišnjeg mučnog traženja tog odgovora je metoda koja efikasno pomaže u lečenju narkomanije. U međuvremenu su se pojavili i moji učenici, da tu metodu poboljšavaju, i hrabro mogu da izjavim da je ovo danas najbolja metoda u medicini za lečenje bolesti zavisnosti.

"VREME": Ta tvrdnja, u najmanju ruku, neskromno zvuči. Šta to vašu metodu čini najboljom?

PROF. DR NIKOLAJ VOROBJEV: Iza istraživanja i naučnih zaključaka u stručnoj literaturi koja određene metode navodi kao efikasne, kriju se farmaceutske kompanije koje lobiraju za određene lekove. U današnje vreme u celom svetu dominira terapija zamene, takozvana supstitucijalna terapija, koja pomaže tek u trećem, poslednjem stadijumu bolesti kada je osoba izgubila sve – i u zdravstvenom, i u svakom drugom smislu. Međutim, važno je da se ljudima pomogne pre nego što dođu do ovog stadijuma, da se bore i da se izleče pre nego što bude kasno. Kada bismo diskusiju na tu temu razvijali sa kolegama, mogli bismo da navedemo primere pacijenata koje smo do sada izlečili, a to je najvažnije.

Mi imamo mogućnost da izlečimo bilo koju osobu, to je samo pitanje vremena, odnosno koliko će vremena provesti kod nas. To, naravno, utiče i na cenu lečenja. Ovde imamo odlične rezultate koji se približavaju do 95 odsto slučajeva ozdravljenja. Nažalost, u Srbiji ljudi sami plaćaju lečenje, država im ne pomaže. Mi vrlo dobro razumemo finansijsku situaciju ovde i zato imamo kraće rokove lečenja koji traju od nedelju do dve dana, jer ljudi sebi ne mogu finansijski da omoguće duži period, ali i to lečenje je efikasno. Trudimo se da tokom te dve nedelje radimo što efikasnije i u tom cilju radimo i po deset terapijskih procedura dnevno.

Hoćete da kažete da je narkomaniju moguće izlečiti za dve nedelje?

Da, moguće je, pošto se dnevno izvede desetine procedura koje omogućavaju da se pacijentima želja za drogiranjem izbije iz glave. Sve zavisi od organizacije lečenja i od pacijenta. Mi naše pacijente ne obmanjujemo, to je realna činjenica. Nekome je potrebno pet takvih procedura, nekome deset. Narkomanija je smrtonosna bolest koja se ispoljava na tri nivoa – fizičkom, psihičkom i socijalnom. Na fizičkom nivou, medicina danas može u roku od dva-tri dana da otkloni zavisnost, odnosno da telo fizički očisti od droge. Na psihičkom nivou, takođe. Medicina uspeva da za dve nedelje ubije opsesivnu želju za drogiranjem, a da ne bi posle došlo do povratka na narkotike, tu su farmakološke supstance, "blokatori". Međutim, treći, jednako važan korak, socijalni, podrazumeva da je potrebno bar nedelju dana da se osoba nauči da ponovo vodi normalan način života. Dok je bio narkoman on je krao, lagao je, i kada izađe iz bolnice sigurno neće odmah da traži lopatu i da ode da ore. Potrebno je vreme da se vrati u normalan kolosek. Važno je da se pacijenti nakon lečenja osećaju dobro kao u vreme pre nego što su počeli da uzimaju drogu. Da normalno jedu, spavaju i rade sve ostalo, tako da mogu ponovo da vode normalan način života bez osećaja da su lišeni nečega, već, naprotiv, osećaju da su od nečega oslobođeni.

Pošto su pacijenti lišeni narkotika, kod njih se javlja želja da izvuku neke pouke iz grešaka iz prošlosti, a i ovde sa našim pedagogom unapred prave raspored i planove šta će koga dana tokom i nakon izlečenja raditi. Neće se nakon lečenja vratiti kući i skrštenih ruku čekati da im posao padne s neba. To je upravo jedan od uslova njihovog potpunog izlečenja – da nađu neki posao i da se osećaju vredni življenja.

Kada se eliminiše želja za drogiranjem, psihoterapeuti lakše mogu da dopru do pacijenta. Neću da ulazim u detalje kako se to događa, jer je to know how i radi se uz korišćenje lekova i obučeno medicinsko osoblje i lekare.

Ipak, može se čuti da praktikujete i neke nekonvencionalne oblike lečenja, kao što je šetnja po užarenom kamenju i slično?

Tako je. Koristimo toliko egzotičnih metoda da se neke koriste čak i u vuduu, ali cilj svih njih je da dođe do regeneracije osobe uopšte, na psihofizičkom nivou.

Kod naših pacijenata je zbog upotrebe droge nastala psihička praznina i tu prazninu je potrebno popuniti. Objašnjavamo im da su se u problemu našli zato što nemaju veru. Sugerišemo im da se bave jogom, ili mnogim drugim stvarima, i da se vraćaju sami sebi kroz duhovnost i religiju.

Samo, moram da naglasim da mi ne praktikujemo vlašku magiju i da bolesti zavisnosti ne lečimo vradžbinama. Sve procedure koje obavljamo ovde su odobrene od strane nadležnih državnih organa Srbije, ali sve te procedure, nažalost, ne pomažu. U Moskvi, na primer, postoji terapija gasom ksenonom, krio-terapija i terapija matičnim ćelijama i sve one omogućavaju da maltene potpuno uništen organizam pacijenta vratimo u normalu. Ovde radimo u granicama onoga što Srbija smatra dozvoljenim. Što se medicinske aparature tiče, naši stručnjaci aparate nabavljaju iz Švajcarske. Neke od njih, koji pomažu da se i fizička i psihička želja za drogom otklone bez uzimanja lekova, koristimo i ovde. Ti aparati su jako skupi i nerealno je očekivati da se u Drajzerovoj u Beogradu, na primer, za svakog pacijenta uključuje taj aparat. Umesto toga dâ mu se metadon koji rešava problem zavisnosti. Uvek postoji neki izbor. Zavisnik može izabrati da se leči besplatno, a može da nađe i drugi način.

Jasmina Lazić