Knjige – Zoran Panović, Biti Milito (Dan Graf, Beograd, 2011):
Ekskurzija koja traje

Panović bira novinsku kolumnu da kaže šta ima. Menja joj status svakidašnje potrošne robe, i iz profanog premešta je u zonu posvećenog

U jednoj, reklo bi se sporednoj epizodi jedne kolumne iz ovoga izbora, Zoran Panović opisuje izvesnu ekskurziju svoga ruskog razreda iz užičke osnovne škole "Dušan Jerković", koja biće da je bila "Putevima Avnoja": klasika svakog đačkog doba, naravno. Ali, u ovom Panovićevom slučaju ipak i nešto više. Sve je tu, zapravo, na svome mestu za psihološki portret našega kolumniste, možda još bolje rečeno, skica za njegov autoportret. Rodni grad kao početak i kraj njegovog univerzuma, novi svet koji izaziva teskobu i poziva na avanturu, i začuđeni dečak pred tom ogromnom tajnom koja se ukazuje pred njegovim očima. Ako bismo se sad prepustili izvesnoj literarizaciji ove priče, u nastavku bismo evidentno došli na sledeće: ekskurzija koja je započeta onda traje jednostavno i danas! Ni posle toliko godina, naime, Panović ne izgleda ništa manje začuđen pred ljudima i događajima, ništa manje zapitan o njihovoj egzistenciji i koegzistenciji, štaviše ništa manje rešen da traži odgonetku onome što vidi.

Ovako postavljena teza sugeriše zaključak da bi filozofski esej bio jedina dobra forma za kretanje u opisanom tematskom prostoru. Panović, međutim, bira novinsku kolumnu da kaže šta ima. I uspeva u tome. Menja joj status svakidašnje potrošne robe, i iz profanog premešta je u zonu posvećenog. Radi, zapravo, slično ili isto što i sa pojavama i ljudima koje posmatra i analizira: pop kultura i njeni derivati koji uključuju politiku i estradu, internacionalna muzička scena i srpski turbo-folk, nostalgija i kič, fudbal i sport uopšte, elitizam i snobizam, današnjica i istorija – sve je to za Panovića zbir fenomena koje vredi osmotriti i opisati, ako ne sa jednakom obzirnošću, a onda svakako sa jednakom pažnjom. Uzvišeno nikad nije samo to, kao što ni banalnost nije uvek samo banalnost. Panović je očigledno slab prema onim delovima stvarnosti koji su obično predmet prezira elitnih tipova mišljenja. On ne dopušta da oni budu posmatrani isključivo kao talog civilizacije. On traga za skrivenim uglovima značenja, ne da bi poništio ono što je vredno, nego da bi pronašao skrivenu vrednost i u nečem u čemu se čini da je nema.

Odavno – pa i u kolumnama u ovoj zbirci – Panović praktikuje jednu tehniku paralela i komparacija, vremenskih i prostornih ukrštanja, jednom rečju: koristi jednu tehniku pojmovnih transverzala kojom nas vodi do otkrivanja novih značenja onih stvari koje posmatra, opisuje i procenjuje. Panović je majstor asocijacija. Njegov je tekst pomalo neravan, fragmentizovan, obično sastavljen od većeg broja aharmoničnih delova, ali nije nimalo slučajno takav: da proizvede ono novo značenje njemu je očigledno potrebno udvajanje predmeta, spajanje naoko nespojivog, ukrštanje sadašnjeg i prošlog, zapuštenog i isforsiranog, zaboravljenog i pomodnog. I on to sistematski čini. Ejzenštajn sa svojom montažom atrakcija klasik je toga postupka. Panoviću, koji je pak dete postmodernizma, prirodnije je pripisati ex-factor kao ishodište, u onome značenju ovoga ambivalentnoga pojma koje se odnosi na amalgame nastale u čudnim spojevima različitih sastavnih delova, disparatnih tema, dalekih i gotovo ničim povezanih zbivanja. Poslužimo li se Panovićevim postupkom, reći ćemo da je on u konceptualnom sazrevanju prešao, dakle, taj put od Krstarice Potemkin i dalekih stepenica iz Odese do milanskog stadiona na kojem igra Inter, kao put između dva toposa koji su se spojili u njegovom imaginarijumu proizvodeći ono nešto sasvim treće.

Neočekivanost je, jasno, ta stvar koja se javlja na svakom koraku dok se čitaju Panovićeve kolumne, i to je ono što ih čini uvek svežim – ever green – potom zanimljivim, i, nadasve, uvek provokativnim. Uživanje, zapravo, u tekstu ispostavlja se kao jedan od glavnih ciljeva Panovićevog esejističkog napora, jedan intelektualni hedonizam koji on traži podjednako u vrhunskim umetničkim tvorevinama, u političkim i društvenim igrama, kao i u vrhunskim sportskim utakmicama. Otud i ime jednog fudbalera u naslovu ove knjige. Panović, pritom, ne traži da mu se bezuslovno priključite u stavovima. Otvoren u mišljenju, otvorenog garda, on – čini se – samo poziva da mu se priključite na tome putovanju, koje je jednom počelo kao ekskurzija užičkih đaka.

Radivoj Cvetićanin