Hosni Mubarak, pouzdani partner Zapada:
Kraj jedne epohe

Bivšem predsedniku Egipta nevoljko je zapala ključna uloga u "arapskom proleću": kada je posle trideset godine suverene vladavine regionalnom vojnom silom pod naletom demonstracija podneo ostavku, bio je to signal u arapskom svetu da vlast zaista može da se menja na ulici

"Tunis, unutrašnjost zemlje, grad Sidi Bu Zeid, jutro 17. decembra, kao i svako zimsko jutro, toplo i sunčano. Pred svojom kućom Mohamed Bozizi sprema svoj ‘dućan’ na dva točka, da krene na posao. Ovaj 26-godišnjak, pošto je stekao univerzitetsku diplomu i nigde nije mogao da nađe posao, odlučio je da bude piljar zbog minimalnih investicija potrebnih za ovaj ‘mali biznis’. Kupio je kolica na dva točka sa velikom tezgom na koju je nakrcao voće i povrće. I krenuo je ulicama rodnog grada nudeći svoju robu koju su ljudi rado kupovali, jer je bila i dobra i jeftina. Posao piljara, jedinog u zemlji sa univerzitetskom diplomom, cvetao je, zarada je bila dobra, a Mohameda su najviše veselile domaćice i sagale (služavke), koje su sa viših spratova kuća kraj kojih je prolazio spuštale na dugačkom konopcu korpe sa parama i papirom na kome je bila ispisana narudžbina.

Piljar sa univerzitetskom diplomom bio je veoma zadovoljan i sve je bilo lepo dok ga jednog jutra nije zaustavio policijski džip. Četvorica policajaca su prišla, prevrnula kolica, a zatim ih polomila. U nemom besu i očaju Mohamed nije prozborio ni reč, već se samo okrenuo i uputio kući da bi uzeo kantu sa benzinom i šibicu. Otpešačio je do gradskog trga, tu je stao, polio se benzinom i kresnuo šibicu. I dok je ljudski vrisak parao nebo, jedan život polako je ‘dogorevao’, baš kao i Čeha Jana Palaha, koji se pre mnogo decenija zapalio usred Praga zbog sovjetske vojne intervencije i okupacije Čehoslovačke.

Mohamedovi sugrađani su nemo posmatrali scenu, a onda su pojurili da bi ugasili ljudsku buktinju i Mohameda preneli u bolnicu gde je umro 5. januara. I tek tada u Tunisu počinje istinski narodni revolt. Ova erupcija narodnog nezadovoljstva nije uzdrmala samo ovu zemlju arapskog Magreba (Zapada) već se proširila i na druge – od komšija u Alžiru sve do Arapa na Masraku (Istoku), poput Hašemitske Kraljevine Jordan. I tako je lepu i bezbrižnu sliku zamenila druga, opasna, ružna i opominjuća. A arapski svet se našao zatečen i uplašen, jer ovde odvajkada zlo najbrže putuje."

Ovako je stalni dopisnik "Vremena" iz Kaira Miroslav Višnjić 20. januara ove godine opisao početak "arapskog proleća" koje je ubrzo zahvatilo Egipat, Libiju, Siriju, Jemen… i promenilo političku kartu sveta i geostrategijske odnose. Još dok su mladi Tunišani protestovali na ulicama, Vašington, Moskva i Brisel sa zebnjom su zapravo posmatrali šta se događa u Egiptu, vojnoj sili sa predsednikom Hosnijem Mubarakom na čelu, od koje zavise stabilnost i mir u čitavom regionu. Rezultat "demokratske revolucije", težnje mladih Arapa za većim slobodama, bio je na kraju sličan u obe zemlje: režimi "pouzdanih partnera" Zapada su pod pritiskom masovnih demonstracija pali, decenijski vladari dali ostavke, nezamislivo je postalo stvarnost. Pred kraj godine u Tunisu i Egiptu održani su prvi "slobodni i demokratski" izbori koje su suvereno dobile islamističke partije, u prethodnim decenijama zabranjivane ili proganjane.

Bivši predsednik Tunisa Zin al Abidin Ben Ali umro je u izgnanstvu; na smrt bolestan bivši predsednik Egipta Hosni Mubarak čeka nastavak u farsu pretvorenog suđenja, na čijem je početku javnosti prikazan u kavezu; libijski vođa Moamer el Gadafi ubijen je posle krvavog građanskog rata kome je presudila intervencija NATO-a, ali to je priča za sebe.

Mubarak, koji je trideset godina suvereno vladao Egiptom, bio je na neki način ključni igrač "arapskog proleća". Predsednik i vrhovni komandant egipatske vojske stajao je pred dilemom: da li da se pod pritiskom masovnih demonstracija povuče bez otpora kao Ben Ali, ili da, kao kasnije Gadafi ili predsednik Sirije Bašar al Asad, izda komandu vojsci da silom rasturi demonstrante na trgu Tahrir u Kairu, koji je postao simbol borbe protiv diktature. Da li vojska više nije htela da ga sluša, ili je već bio isuviše star i bolestan da bi pružao otpor, ili jednostavno nije želeo da se njegova vojska obračunava sa narodom, tek Mubarak je 11. februara podneo ostavku.

Kontrolu nad Egiptom preuzeo je Vrhovni savet odbrane, formalnu vlast prelazna vlada. Krajem februara Mubaraku i njegovoj porodici zabranjen je izlazak iz zemlje i zamrznuta imovina, a 24. maja egipatsko javno tužilaštvo zvanično je podiglo optužnicu zbog korupcije i zloupotrebe vlasti protiv Mubaraka i njegova dva sina, Gamala i Alaa. Bivši predsednik je optužen i za ubistvo više od 800 demonstranata tokom protesta 2011. godine.

Ni posle prvog ciklusa izbora, međutim, nezadovoljstvo naroda nije opalo, i došlo je do novih sukoba između demonstranata i vojske. U arapskom svetu nikada ranije nije bilo masovnih demonstracija za pravo glasa i slobodu govora, protiv autoritativnih režima koji počivaju na vojsci i policiji, protiv korupcije, nezaposlenosti i siromaštva. Kada je tolike decenije nedodirljiv Mubarak, koga su podržavale SAD, podneo ostavku, bio je to gromoglasan signal da u arapskom svetu vlast može da se menja na ulici.

Andrej Ivanji