Zamislite da ste napisali knjigu. I da se ona mnogima dopada. Reklo bi se, desetine hiljada ljudi žele da je pročitaju. Neka knjiga, recimo, košta malo – tri evra ili trista dinara (po nekom starom kursu, ali nije to sad bitno). I neka od toga jedan evro pripada vama. Na desetak hiljada čitalaca to je desetak hiljada evra.

Ali, nisu svi kupili knjigu. Recimo da svaki primerak pročita troje. To znači da dobijate trećinu, oko tri hiljade. Nije onako dobro kao kada bi je svi kupili, ali nije ni loše.

Ali, vi živite u vreme interneta. Vaša knjiga je dostupna u elektronskoj formi. Kupilo ju je desetak ljudi koji su, oduševljeno, poželeli da je ponude svojim prijateljima da je pročitaju. A oni svojim prijateljima. I tako redom, do pomenutih deset hiljada, možda i dvadeset. Vaša zarada, deset evra.

Onda vam neko ponudi ACTA sporazum. Po njemu, svako ko neovlašćeno pošalje prijatelju vaš elektronski primerak knjige biće kažnjen, a vi ćete dobiti svoj evro. Internet provajder kontrolisaće sav sadržaj koji ide preko interneta i ako ste vi stavili svoj elektronski pečat na knjigu, svaki njen prolazak kroz mrežu biće prepoznat. Ako nije praćen uplatom na vaš račun, goniće se onaj ko je knjigu poslao.

Ima neke pravde u toj ideji, ali se postavlja pitanje zašto to ne bi važilo i za one koji posuđuju štampani primerak knjige prijatelju jer u suštini prave isti prekršaj. Svako ko nije platio knjigu neovlašćeno je čita, zar ne?

U suprotnom ne govorimo o pravdi, već o našoj nemogućnosti da razumemo internet. Jer se na internetu ne radi ništa drugo do pozajmljivanja te knjige na čitanje, s tim što pozajmljivač ne mora da vam je vrati jer proizvodite nov primerak koji mu šaljete. Tu će neko pronaći logiku, ali neće biti u pravu, ne sasvim. Jer pokušava da objasni elektronske komunikacije na materijalan način.

Ima još problema. Ukoliko preštampavate knjigu, vi to činite da biste sebi pribavili neku korist tako što ćete je preprodati. U slučaju slanja elektronske kopije, vi ne zarađujete ništa, osim što sa prijateljima delite sadržaj koji vam se sviđa. U materijalnom svetu to je kao da pozajmljujete sopstveni primerak. U jednom i u drugom slučaju vi besplatno delite neki sadržaj. Samo je potencijal te podele različit.

Ovo je jedan od načina da se objasni ACTA, Anti Counterfeiting Trade Agreement ili Antipiratski sporazum čiji je cilj, navodno, da zaštiti prava autora sadržaja. Inicijalno se odnosi na elektronske komunikacije, ali analogno mogao bi dovesti do kažnjavanja svakoga ko prijatelju pozajmi knjigu ili ploču jer, realno, krši prava autora.

Striktna primena sporazuma, koji važi u 22 od 27 zemalja EU, od interneta bi napravila najveću svetsku špijunsku mrežu, a manje razvijeni svet uskratio bi za mnoga znanja koja se sada šire slobodno (mada uz brojne rezerve autora). Bogati će još više prodavati, siromašni će još više kupovati. Rezultat je jasan.

Može vam se činiti da je ACTA u suštini dobra ideja. A možete misliti i da će ona biti najveća brana kreativnosti i širenju novih ideja u budućnosti. U oba slučaja ste u pravu. Ali suština je u tome da je ACTA pogrešna jer ne rešava problem. A to je jedino što treba da radi.

Zoran Stanojević