Koncert:
Triling kraljeva

Kings Of Strings (XIII Guitar Art Festival), Sava centar, Beograd, 17. III 2012.

I za ovo, ni po čemu baksuzno XIII izdanje sve većeg, međunarodnog Guitar Art Festivala (dalje: GAF) ponavljati komplimente njegovom razvoju i kvalitetu – baš uprkos sve gorim srpskim okolnostima – postaje već dosadno. Srećom, GAF opet donosi nekoliko važnih noviteta kojima počinje da pretiče i mnogo starije (npr. BEMUS) i ne samo muzičke (nego npr. FEST, BITEF) kulturne događaje/manifestacije smatrane (sic!) ‘brendovima’ Beograda i pripadajuće mu zemlje.

Osnivač, direktor i neprikosnoveno prvi čovek GAF-a Boško Radojković nedavno je imenovan za v.d. direktora Jugokoncerta, državne koncertne agencije s kojom GAF dosta sarađuje. Time je uvedena ‘protočna’ funkcija umetničkog direktora GAF-a, na kojoj se mogu smenjivati i stranci, pa je 2012. to eminentni grčki gitarista i višestruki učesnik ovog festivala, Kostas Kociolis (Costas Cotsiolis). A B. Radojković je – van Srbije i sukoba interesa – programski direktor takođe međunarodnog MWF (Music, Wine & Fashion) Festivala koji se ovih dana održava u Mariboru (Slovenija), jednoj od aktuelnih evropskih prestonica kulture. Muzički program tu čine četiri koncerta iz aktuelnog GAF-a, čiji su partneri i saradnici uključeni i u realizaciju mariborskog, što potvrđuje regionalni status i izvozne mogućnosti GAF-a.

Za širu publiku posebno, a i radi prestiža među festivalima, ipak najvažniji novitet je GAF-ova sopstvena produkcija – narodski rečeno, naručeni programi/izvođači. Još prošle jeseni GAF je najavio da će mu ovog marta udarni koncert držati trio virtuoznih gitarista Kings Of Strings (dalje: KoS) – Tomi Emanuel (Tommy Emmanuel), Stočelo Rozenberg (Stochelo Rosenberg) i ‘naš’ Vlatko Stefanovski. Tada je okupljanje tih zvezda i organizovano u Beogradu uz medijsku pompu, kao i živo izvođenje (s dozvoljenim snimanjem za izveštaje) nekoliko numera koje KoS spremaju za regionalnu turneju u GAF-produkciji. Trio se još nekoliko puta sastajao da vežba, u prestonici Srbije i drugde po Evropi, a kod nas sa V. Aralicom za reglerima snimao je debi-album Prvi Korak/First Step, koji je GAF objavio pred početak svog XIII izdanja. (Svaki iz ‘trilinga gitarskih kraljeva’ dodao je na CD po dva sopstvena snimka, čineći ovaj album još zanimljivijim. Sva tri muziciraju u tri numere, Emanuel i Rozenberg imaju tri dueta, a Tomi i Vlatko samo jedan. Uz to, Stefanovski je priložio i svoje solo live-snimke s nastupa u zatvoru, staračkom domu...) Početkom godine, KoS i GAF su u opticaj pustili i video za početnu tačku albuma Good Time Charlie’s Got The Blues, kantri-baladu iz ‘72, malo poznatog Deni O’Kifa, puno obrađivanu od Elvisa naniže, pa i instrumentalno – kod Čet Etkinsa, jednog od Tomijevih heroja i uzora, čija je Gallopin’ Guitars takođe na First Step. Nije onda čudo da im je koncert rasprodat (velika dvorana Sava centra, oko 3500 posetilaca, ulaznice 1.590-2.990d.), na vreme da u Beogradu zakažu i drugi, u nedelju, 25. III u nešto manjem Domu sindikata, jer u SC nije bilo slobodnih termina koji triju odgovaraju.

Usput smo se uverili da Holanđani, zemljaci trija Rozenberg, neobično ime čuvenog gitariste izgovaraju ‘Stočelo’, a ostali (sa i preko engleskog govornog područja) ipak ‘Stokelo’. Iako je sa svojim matičnim sastavom već dva puta trijumfovao na pozornici SC (2006. i GAF 2008), Stočelo je ove večeri – ničim označene slave Sv. Patrika – ostao najviše uzdržan, čak ukočen. Počeli su predvidljivo, munjevitim pletenjem instrumentala, pa usporili za ...Charlie... i Stočelovu najpoznatiju For Sephora, da bi nastavili kraćim džez i bluz standardizacijama, pa oro, pa Emanuel ponešto i zapeva. Posle prvog dinamičkog vrhunca prešli su na rad ‘po komisijama’, a ko je očekivao da će Vlatko biti voditelj koncerta jer je u SC domaći; zaboravio je da je Tomi Emanuel ne samo najveća zvezda i u KoS i u svetu, nego i jedini od njih stalni solo-izvođač, uz to dobar zabavljač. Kao nenametljiv i duhovit voditelj, i vezivno tkivo ovog programa, samo je on sve vreme ostao na bini, i ništa nije smetalo; naprotiv.

U najboljem izdanju dugo unazad, uopšte u jednom od svojih najboljih, Vlatko s jasnim zaleđem električnog rok-gitariste puno je koristio pevajući ton za ukrase, i nije se utrkivao s kolegama s kojima (protiv kojih?) to nema ni smisla. S Tomijem je izbrijao Mocartov Turski marš/Rondo ala Turk, imao par makedo-momenata, i otpevao svoj klasik Gypsy Song/Eh da imam (iz filma Gipsy Magic) gde je Stočelov doprinos najzad bio ostrašćen, i dovoljan razlog da se objavi takva verzija.

Vrhunski predstavnik ciganskog džeza/Gipsy swing-a, najstarijeg roda autentično evropskog džeza, S. Rozenberg se u lagano amplificiranom zvuku KoS držao pozadinskog mol-eraja. Taj reski, pomalo zvečeći Selmer-ton u najdinamičnijim trenucima odjeknuo bi limenim duvačima i big bendovima ere svinga, koje je njegov uzor Đango Rajnhart (Django Reinhardt) svojevremeno ‘preveo’ u manuš-izraz. U duetima s Emanuelom – uvek krasnoj Vonderovoj Isn’t She Lovely, i I’ll See You In My Dreams Išam Džounsa koja će uigravanjem koncerata verovatno postati ubedljivija – Stočelo nam je otkrivao ključnu ulogu ritmičara i hitrog ‘seckanja’ akorda ispod Tomijevih lepršavih kantri-solaža.

Još je "Vreme" br. 839 s početka 2007. podbadalo je da Emanuel može sam da zabavlja punu dvoranu SC, i najzad je on to i pokazao svojim solo-blokom, pretežno potpurijem Bitls-pesama posvećenim Dž. Harisonu koji već više od decenije nije živ. Tomi najviše pruža kad sam sebe prati, i uvek bih rađe njegov koncert, ili Rosenberg Trio, nego supergrupe koje – uprkos nekim odličnim numerama – najčešće dobace kraće od pukog zbira svojih članova.

Pred kraj drugog sata, a na oduševljenje publike zatim i za biseve, KoS trolistali su Emanuelove redovne baladne instrumental-tačke kao Amazing Grace i Somewhere Over The Rainbow. Vlatko i Stočelo ubacili su ponešto etno iz sopstvenog nasleđa, a Tomijev zavičaj je više u popularnoj muzici.

Od većeg značaja za GAF nego za muziku, i nadajmo se korisniji za V. Stefanovskog nego za ostalu dvojicu Kraljeva, poduhvat KoS ipak ne može imati domašaj kao kasnih ‘70-ih preteča unplugged i World music, spektakularni super-trio gitarista McLaughlin–de Lucia–Coryell/di Meola. Ali ne znači da ga valja propustiti, makar zbog solidne zabave.

Dragan Kremer