Lisica i ždral Proljeće na moje rame Kako sam baš zahvaljujući publicitetu shvatio da sam opštenepoznat (Desko sa kojim sam davnym davno svirao u "Dva jelena" rekao bi o nekome: "Šta, ti ga ne znaš?! To je čuveni anonimac!")

piše: Ljubomir Živkov

Tako sad i ja. Nakon prilične pauze obreo sam se na koncertu, kao izvođač, dragi ljudi iz jednog od najmlađih horova u Beogradu pozvali su me da sviram na basprimu sa još trojicom svojih starih znanaca, zašto ne, biće koncert u Ruskom domu povodom pa ja ne znam ni koliko godina slovenske pismenosti (meni je to povod da se setim naše nepismenosti koja nam je još bolje pristajala i koja se ni sad ne da: kao što kad mi neko govori o veri otaca redovno odem unazad više nego što treba i spomenem se još daljih predaka koji behu teški neznabošci, pa bih njima, pošto su još stariji, da odam još više poštovanja, nema veze), počne koncert, voditelj predstavi poimence dvojicu mojih kolega, kod mene i kod basiste beše zastao te dirigentkinja morađaše priskočiti sa našim imenima, opa, Ljubomire, nisi baš toliko poznat, prošlo mi je kroz glavu, ali sam se sabrao i svirao, gle, prilično dobro, s obzirom da sam komšiluk i bližnje poštedeo skala ima evo dva meseca, prođe koncert, uzmem sutradan "Politiku" da vidim hoće li Boris Tadić prihvatiti mesto premijera, sada kad zna koliko je taj posao prijatan i jednostavan (kao nekoć život pripadnika JNA: ima ko misli, ništa bez naređenja), kad – ja u novinama!

I jesam i nisam. Poslenik medija produžio mi prezime, a tamburu uvećao mi do formata gitare, dakle u sekciji "gitare" piše Ljubomir Živković. Jedino što je tačno, a i nije, to je slika, stariji čovek u braon odelu, savremeni dakle ja: osoba posve nepoznata voditelju i novinaru najstarijeg lista na Balkanu, samim tim i na svetu, jer naše poluostrvo spada među najstarije.

Ima da tražim ispravku i odštetu, ne za uvredu, jer nema u gitari niti u prezimenu na "ić" ničeg omalovažujućeg, za puku netačnost ma koliko bila nezlonamerna (ali me je sneveselila!) mogao bih ipak da tražim tri hiljade dinara, zašto baš tri, pa sa toliko sam dinara kažnjen: policija me uhvatila in flagranti – iz Sinđelićeve sam skrenuo na Bulevar, a svetla mi behu neupaljena shodno starom zakonu o javnom saobraćaju.

Pre tri nedelje nepoznata premda viđena lica ukrala su iz naizgled sigurnog podruma četiri moje bezmalo nove letnje gume, metalna vrata su grubim, ama delotvornim pomagalom razvalili, komšinici koja ih je u drugoj fazi njihove operacije upitala šta to rade kazali su (jer bilo je šest popodne, dan beli) kako im je jedan gospodin platio da mu isprazne podrum, na tome se susret i završio, gospođa ih nije krišom snimila mobilnim telefonom, te sam policiji u Božidara Adžije mogao opisati samo svoje gume, u pet primeraka i sad je tamo moja prijava krađe, teške krađe – u fusnoti sam naznačio da se prema merilima moje porodice radi o teškoj krađi.

Policajcu na Bulevaru ponudio sam, kooperativno s moje strane, da jednostavno upalim sad svetla i da se u miru raziđemo, ne, piše on kaznu, piše, pa pošao sam da kupim nove gume, da niste slučajno našli moje ukradene gume, kakve gume, prijavio sam vam tešku krađu, je l’, ne zna on ništa o gumama, ne bavi se time, a, tako, mislim se, majstor svetla nema ništa sa provalama, uglavnom ne dođe među nama do hrišćanskog dogovora, juče sam u jednoj stranoj banci platio kaznu, nek ti je halal, mladi čoveče, a i trudbeniku "Politike" ne zameram što mu se potkradoše te dve za zajednicu sve u svemu ipak nevažne netačnosti.

Mora da je proradila staleška solidarnost, ali mi ne izlazi iz glave trubački orkestar koji je prva žrtva izbora predsednika Republike. Duvači su se, ko ne bi, uredno odazvali pozivu da uveče budu na gotovs u Krunskoj (ulici koja je velikomučenički propatila pod imenom proleterskih brigada), jer nema trijumfa bez trubaštva; kao i svatovi, političari se istinski vesele tek kad se zaori "Kalašnjikov", avaj, muzičarima je nakon loših i nepravednih vesti koje pristizahu sa sviju strana rečeno da se diskretno udalje.

Kako se novinarima niko od domaćina dosta dugo nije obraćao, reporterka jednog od ožalošćenih medija bacila je publici kosku o trubačima, zbog čega bi mogla biti ribana na redakcijskom sastanku, jer su perinci u e-novinama iste sekunde imali vest sa naslovom "Dođite za pet godina", zaista bih voleo da vidim dokumentarac o trubačima, kako ih osoba zadužena za kulturu zove telefonom, pre toga su imali probe, jer se "Marš na Drinu" baš zbog ovog svečanog događaja pobratimio sa "Odom radosti", voleo bih da imam snimak njihovih komentara iz kombija u koji su se vratili kivni na Srbadiju što je slabašnom izlaznošću potpomogla trijumf četničkog vojvode, a njima izbila pare iz džepa, možda im i nije izbila, možda im je neko iz štaba poraženih platio taj njihov izlazak na teren koji nije urodio nikakvom praktičnom intervencijom.

U nedelju sam se suočio sa svojim voćnjakom, zima je dokrajčila vinovu lozu (koja je prepuštena sebi bila prešla na ambar i tu rodila belim grozdovima, ne odveć krupnog ama ukusnog zrna), višnje i trešnju mučki napadoše pa biljne vaši koje imaju svoje mesto u božanskom poretku stvari i u ekološkome lancu, a koje bih ja kao voćar sitnosopstvenički bio uništio, da sam samo malo češće tamo odlazio; breze, breskva i japanski hrast drže se odlično, hrast je porastao, ima zlatno lišće, misliš da ti je ovo Kjoto i redovno menjaš boju krošnje, došao ja ne došao; odem do zida ka utrinama da obiđem groblje smokava, kad, jedna od prežaljenih biljaka ima mladice, druga se potpuno oporavila i nadam se da će ovog leta roditi. Za treću, sad se to već može reći, nema nade. Sa šupljikavim svojim stablom šta je i mogla na onolikom mrazu, jeste bila obmotana slamom i džakom od hartije, ali nije bilo nikog ko bi joj kao Vasko Popa brezi kazao: "Ne daj se, dušo."