Loše ekonomske prilike, politika dinara >

S čim i s kim zaustaviti paniku

Malo ko se danas u Srbiji usuđuje da podigne cene svoje robe ili usluge, makar bio u gubitku, zbog slabe kupovne moći ovdašnjih potrošača

Dobra vest – da Srbija ima šansu da relativno brzo sklopi novu vladu, nije sama po sebi dovoljna da se zaustavi velika nervoza u ekonomskom životu zemlje zbog niza nepovoljnih privrednih pokazatelja, koji posle izbora provaljuju u javnost u hordama. Okidač te nervoze, koja bi, ako se ne zaustavi s nekim ozbiljnim planom poteza, mogla da preraste u paniku – i ovoga puta bio je relativno nagli pad vrednosti dinara prema vodećim svetskim valutama.

Građani Srbije, zbog veoma raširene "eurizacije" domaćeg novčanog prometa, posmatraju deviznu listu Narodne banke i kurs dinara prema evru (pre svega) kao možda jedini autentični termometar stanja u domaćoj ekonomiji, pa kad dinar počne da pada, dobro razumeju da stvari stoje rđavo, a kada se to klizanje produži u kontinuitetu na desetak i više dana, malo ko ih može smiriti pukim objašnjenjima o nekim tekućim poremećajima na i inače plitkom domicilnom deviznom tržištu. Svest da je pad dinara uzrokovan širokim spletom ozbiljnih razloga ipak je vrlo raširena, pa malo koga može umiriti objašnjenje da je na devizni kurs ovoga puta znatno uticala i isplata udela grčkog OTE-a u našem Telekomu ili neko povlačenje viška ranije plasiranog Telenorovog kapitala u Norvešku. A zbirno, to je u kratkom vremenskom razdoblju bio odliv oko 600 miliona evra sa srpskog deviznog tržišta, na kome se doskora dnevno, u proseku, obrtalo oko 40 miliona evra.

TIHO I SPORADIČNO: Povika na Narodnu banku da treba da zaustavi slabljenje dinara, pa i da je u toj akciji opet zakasnila – ovoga puta je tiša i sporadična, jer podaci jednostavno govore da je ona od Nove godine do danas, na intervencije radi ublažavanja ubrzanog "poskupljenja" stranog novca na domaćem deviznom tržištu, iz deviznih rezervi prodala blizu milijardu evra. To nije mali volumen smanjenja deviznih rezervi, mada se može oceniti da su te rezerve i dalje vrlo solidne za malu zemlju poput naše i da prostora za dalju "kursnu politiku" ima dovoljno, čak i po proporcijama MMF-a, koje su projektovane u poznatom "zamrznutom" sporazumu iz predostrožnosti sa Srbijom. I ne samo što je NBS prodavala devize iz rezervi, da delimično ohladi navalu tražnje, nego je ona početkom aprila još prekomponovala strukturu obavezne rezerve poslovnih banaka u smeru dinara, što je "oslobodilo" oko 300 miliona evra devizne obavezne rezerve i smanjilo pritiske na devizni kurs (da to nije preduzeto, očigledno bi taj pritisak bio još žešći).

Uprkos tim merama centralne banke, pa i padu vrednosti prema dolaru na svetskim deviznim tržištima, evro je od nove godine do danas "poskupeo" u Srbiji oko 10 odsto. Kada se pogleda međugodišnje razdoblje (od kraja maja 2011. do ovih dana) moglo bi se proceniti da je evro prema dinaru skočio za oko 20 odsto, dok je dolar prema dinaru ojačao čak za oko 37 odsto. Ipak, znatan deo tog pada upadljivo je postao vidljiv tek posle izbora, pa znatan deo građanske čaršije smatra da je novi predsednik države Tomislav Nikolić ekspresno dobio ono što je tražio, "promenu", kod deviznog kursa, nažalost, naniže, zbog neizvesnosti koju taj izborni rezultat izaziva kod znatnog dela domaćih i stranih ulagača novca u Srbiji.

UVESTI "SEVRO": Na drugoj strani, pojedini analitičari koji smatraju da je evroizacija u Srbiji prirodan proces posle Miloševićevih slomova i hiperinflacije, kažu da je jedna od njenih dobrih strana što se relativno jednostavno preko plivajućeg deviznog kursa mogu srezati nerealno, "predizborno" povišene plate i preterana domaća potrošnja bez pokrića, što se u drugim državama mora činiti bukvalnim smanjivanjem plata i penzija, a što obično izaziva velike talase građanskih protesta. Zanimljivo je ovde, uzgred, primetiti da je jedna od evropskih ideja za rešavanje grčkog problema ta da se tamo evro zadrži samo za spoljnoekonomske transakcije, a da se vladi u Atini dozvoli emitovanje paralelne domaće valute "gevro" (grčki evro), čiji bi kurs plivao tako da se u unutrašnjem novčanom prometu mogu obavljati nužne preraspodele. Mada su u ekonomiji analogije sumnjive vrednosti, mogli bismo reći da mi već, na neki način, imamo "sevro".

Guverner NBS Dejan Šoškić je u toku ovog malog srpskog "deviznog nevremena" pokazao znatnu dozu nužne hladnokrvnosti, a čak je pre neki dan zbunio i mlade novinare na jednom neformalnom skupu u Asocijaciji medija, pošto im je pokazao da u projekciji ekonomske politike Vlade Srbije, a i u nadležnim zakonima, piše da NBS nije dužna da brani neki ciljani devizni kurs, već da je njena briga ciljana inflacija. A tu je izbacio i jednu doista dobru vest da je stopa inflacije (potrošačke cene) u aprilu iznosila (na teorijskom godišnjem nivou) samo 2,7 odsto, što je najmanja inflaciona stopa na našim prostorima od 1980. godine. Pri tome je guverner Šoškić, što je važnije, izneo uverenje da se ta stopa do kraja godine može održati u "ciljanom koridoru" od 4,5 odsto (plus minus 1,5 odsto). Mada se o toj njegovoj proceni može diskutovati (jer ko zna kakvu ćemo vladu na kraju doista steći), ona se može prihvatiti kao verovatna – pre svega iz jednog žalosnog razloga: malo ko se danas u Srbiji usuđuje da podigne cene svoje robe ili usluge, makar bio u gubitku, zbog slabe kupovne moći ovdašnjih potrošača (podsetimo da je promet u trgovinama Srbije prošle godine, gledajući ga u stalnim cenama, opao prema 2010. godini – za blizu 17 odsto).

NOVA, STARA VLAST: Glavni ekonomski problem Srbije 2012. godine je slab start proizvođača, to jest zabrinjavajući pad bruto domaćeg proizvoda u prvom kvartalu za 1,3 odsto (prema preliminarnoj proceni Republičkog zavoda za statistiku). U tom periodu industrijska proizvodnja je bila manja za oko šest odsto (međugodišnji nivo). Zatim, došlo je do smanjenja uvoza za 39 odsto, a izvoza čak za 44 odsto. Reč je o negativnom trendu koji se ne može objasniti samo nevremenom u februaru i navodnom masovnim predizbornim "političkim filozofiranjem" na radnim mestima. Te doista visoke stepenice naniže, proizvodnje, prometa i izvoza, koje upućuju na dublje razloge recesije koja nas je definitivno stigla – neće lako "ispeglati" (na primer) start proizvodnje Fijata Srbije u Kragujevcu i neka druga optimistična očekivanja, pa se neodrživost one ranije procene da će Srbija ovu godinu ipak pregurati sa oko 0,5 odsto rasta BDP-a (poslednje međunarodne procene su već "sišle" na 0,1 odsto rasta BDP-a) – gotovo ne mora obrazlagati.

Ta realnost, da naša privreda sve više posrće pod teretom raširene srpske "nadgradnje", naročito na svetskom tržištu, to jest gubi konkurentnost čim evropski potrošači počnu da štede, još nije zaustavila snažnu inerciju državne potrošnje, pa je sada jasno da "novoj-staroj" vlasti, kad se konstituiše, sleduje veoma neprijatan rebalans budžeta za ovu godinu. Već je poznato da je u prva tri meseca državni budžetski deficit dosegao oko 50 milijardi dinara ili oko 40 odsto projektovanog deficita za celu godinu – pa bi ovaj tempo trošenja iznad prihoda teorijski dosegao iznos od 200 milijardi dinara – a to je deficit koji se više ne može lako i relativno jeftino pokriti novim zaduživanjem države, bez obzira što bi neka aktivna antirecesiona politika bila dobrodošla. Uprošćeno, došlo se "do duvara".

Kako je jednostavno objasnio Vladimir Čupić, predsednik Hipo Alpe Adrija banke, takođe na razgovoru sa novinarima u Asocijaciji medija, posle 2000. godine, prvo smo ovde trošili zaduživanja privrede na strani, zatim je priskočila država sa svojim pojačanim zaduživanjem, a sada smo došli do trenutka kada više nije lako pozajmiti novac za potrošnju koja samo nadima deficit na platnom računu sa inostranstvom. Istina, planira se, uoči jeseni, emitovanje evro obveznica za još jednu milijardu evra, ali je neizvesno koliko će te pare koštati i ko će tu menicu otkupiti, ukoliko ne skrpimo institucije koje će imati neki kredibilitet u Evropi.

Moglo bi se u opisivanju postizbornog, neprijatnog ekonomskog pejzaža u Srbiji ići i dalje, loših vesti ne nedostaje, ali je sada važnije da se zaustavi potencijalna panika i da se doista krene u okončanje tranzicije, dublje reforme (rezanje prava, a ne samo rente koja se na njima ustalila) i jačanje efikasnosti ne samo javnog sektora nego i cele privrede. U tom smislu nije čudno što mnogi stručnjaci ističu da se Srbija ponovo mora osloniti na MMF, koji se dosada pokazao kao izdržljiv "krivac" za nevolje onih koje ne zanima ko će i kako stvoriti ono što oni smatraju da im je neophodno, jer je i dosad tako bilo.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---