Kultura sećanja:
Rascepi i ujedinjenja u Demokratskoj stranci

Demokratska stranka je do sada stekla bogato iskustvo u održanju partijskog jedinstva – rascepi teku u talasima: 1990. Liberalna stranka Nikole Miloševića, 1992. Koštuničina Demokratska stranka Srbije, 1994. Demokratski centar Dragoljuba Mićunovića, Narodna demokratska stranka Slobodana Vuksanović 2000, G17 plus 2003, LDP 2005

U devedesetim godinama istorija Demokratske stranke predstavljala je paradigmatični presek lutanja srpske opozicije, tačnije rečeno intelektualne političke grupacije koja se naziva "krugom dvojke" (sinonim za centar Beograda opasan kružnom tramvajskom linijom). Inicijativni odbor za osnivanje, ili kako oni vole da kažu "obnavljanje rada" Demokratske stranke (1989. godine) čine uglavnom intelektualci: Dragoljub Mićunović, Kosta Čavoški, Vojislav Koštunica, Zoran Đinđić, Borislav Pekić, Milovan Danojlić, Slobodan Inić, Vladimir Gligorov, Gojko Đogo, Radoslav Stojanović, Miodrag Perišić, Dušan Vukajlović, Marko Janković. Njih trinaestorica činili su Osnivački odbor i potpisali su "Pismo o namerama", koje predstavlja programski proglas o osnivanju Demokratske stranke, a njima se nakon toga priključila veća grupa intelektualaca. Inače Demokratska stranka je formirana 11. decembra 1989, kada je osnivački odbor Demokratske stranke predstavio Programske ciljeve DS-a. Na osnivačkoj skupštini, održanoj 3. februara 1990. u sali Doma omladine u Beogradu, za predsednika DS-a izabran je Dragoljub Mićunović, a za predsednika Izvršnog odbora Kosta Čavoški.

Prva rečenica u pismu javnosti kaže da osnivači Demokratske stranke polaze od uverenja da je narodu odgovorna vlada bitan uslov valjanog razvoja svakog društva. Kao izlaz iz višestrukih teškoća predlažu radikalne reforme usmerene ka izgradnji modernog tržišta i, što je još važnije, ka političkom poretku slobodnih izbora i pluralističke, višestranačke demokratije. Političko-ideološki, to je stranka centra liberalno-demokratske orijentacije. Kasnije će u tu građansku formulu biti pragmatično upumpano malo nacionalnih začina, što će uticati na sastav i položaj ove stranke.

Demokrate su postavljale pitanja izbornih sloboda i političke procedure i povremeno su imale inicijativu u borbi za medije; u više navrata primeniće metod razuđenih demonstracija koje traju dugo i odvijaju se na više tačaka (1991. "Terazijski dnevnik"; 1992, 1996–1997. uspešno; 1997–1998. u okviru bojkotaške kampanje neuspešno i, napokon, u leto 1999. u okviru Saveza za promene).

1990: Srpska liberalna stranka

Iz redova DS-a prvo će izaći Slobodan Inić i Vladimir Gligorov, zbog neslaganja sa stranačkim skretanjem ka nacionalnom polu. Nešto kasnije dolazi do sudara i borbe oko primata dva lidera – Dragoljuba Mićunovića i Koste Čavoškog, koja se završila porazom drugog, koji istupa iz stranke nezadovoljan što ona nije dovoljno nacionalno orijentisana.

Srpska liberalna stranka

Nekoliko dana pred izbore 1990. godine, iz stranke istupa grupa od deset članova u kojoj su bili Nikola Milošević i Kosta Čavoški, kao i režiser Saša Petrović, pošto su smatrali da nisu stvoreni uslovi za poštene izbore, i osnivaju Srpsku liberalnu stranku. Stranka je postojala do 2010. Bila je u tesnoj koaliciji s Demokratskom strankom Srbije, na čijoj je listi Nikola Milošević bio poslanik. Stranka se po svom političkom programu svrstavala u konzervativne i liberalne stranke, a po svom opredeljenju bila je monarhistička.

Bežala od koalicija

Demokratska stranka je više bežala od koalicija nego što ih je stvarala. Ona je van Deposa 1992. i na izborima 1992. nastupa sama. To izaziva rascep stranke iz koje izlazi krilo Demokratske stranke za Depos s Vojislavom Koštunicom, koji formira DSS.

1992: Demokratska stranka Srbije (DSS)

DSS je nastao otcepljenjem od Demokratske stranke u leto 1992. godine, zbog toga što je jedna grupa pošla za Vojislavom Koštunicom, tada DS-a, koji je želeo da ova stranka uđe u Koaliciju Depos.

Partijska istorija DSS-a objašnjava da se "krilo Demokratske stranke za Depos izdvojilo kao posebna grupa i 26. jula 1992. formiralo Demokratsku stranku Srbije. Za predsednika DSS-a na osnivačkoj skupštini izabran je Vojislav Koštunica. U to vreme, većina opštinskih odbora Demokratske stranke pristupila je Demokratskoj stranci Srbije".

Vojislav Koštunice (1944) je opozicionar sa višedecenijskim disidentskim i opozicionim iskustvom. Neki od starijih disidenata (Matija Bećković) proglašavali su ga čovekom za političku budućnost Srbije – u svakom slučaju, bio je favorit nacionalne inteligencije 1992, ako ne i čitave te grupacije.

Prema istorijatu koji je okačen na sajtu DSS-a već posle devetomartovskih demonstracija (1991), unutar tadašnje Demokratske stranke, postojale su "znatne programske i taktičke razlike, koje su izazvale ozbiljnu krizu. U stranci su se stvorila dva krila. Krilo iz kojeg će nastati Demokratska stranka Srbije smatralo je da ne može biti nikakve kolaboracije sa postojećim režimom. Tome nasuprot, drugo krilo Demokratske stranke zavaravalo se da se sa režimom mogu postići kratkoročni sporazumi i da se na taj način režim može iznutra demokratizovati. Za ovo krilo nacionalno pitanje praktično nije postojalo, ili se svodilo na tezu o posebnoj odgovornosti srpske nacije, kao najveće, za očuvanje Jugoslavije."

Rascep 1993-1994. Demokratski centar (DC)

Na početku 1994, posle poraza Deposa II na izborima, Demokratska stranka se ponovo cepa na dva dela. Taj rascep u Demokratskoj stranci počinje pred izbore 1993. Zoran Đinđić i Dragoljub Mićunović optužuju jedan drugoga, između ostalog, i oko toga ko se sastao sa Miloševićem. ("Susret s Miloševićem će kasnije biti povod za svađu Đinđića i Draškovića pri raspadu Koalicije Zajedno 1997). U osnovi, uzrok sukoba je to što Đinđić dovodi u stranku grupu direktora i polako istiskuje staro rukovodstvo pokušavajući da promeni položaj stranke i da je definiše kao "političko preduzeće". Đinđić, protežiran na državnim medijima, a naročito na TV Politici, vodi za tadašnje uslove uspešnu kampanju za republički parlament, a u stranku dovodi mlađi svet i direktore, kao što su Slobodan Radulović, direktor Centromarketa, Radoje Đukić privatni preduzetnik blizak vlasti i, u osnovi, pokušava da lovi socijalističke glasače.

DS je imao iskustvo i sa usisavanjem političkih novih snaga – 1994. privrednici u "vreme kada je kamion C marketa pregazio profesora Mićunovića", 1997. Politički klub i studentski aktivisti s Čedom Jovanovićem. U leto 1996, pred savezne i lokalne izbore, DS je formirao koaliciju sa SPO-om, GSS-om i DSS-om, koji je učestvovao u ovoj koaliciji samo na saveznim izborima. Tročlana Koalicija Zajedno (SPO, DS, GSS) osvojila je na lokalnim izborima pobedu u 17 gradova Srbije. Nastupile su tromesečne demonstracije na ulicama Beograda i drugih gradova Srbije, pošto aktuelna vlada nije priznala poraz. Konačno je režim, početkom 1997, priznao opoziciji pobedu, delimično i pod pritiskom misije Felipea Gonzalesa, zapadnog posrednika. "Šifrovani" eksperti (G17) 1999. "im priključivšsja" prijatelji oktobarske revolucije 2000. Posle sloma Živkovićeve vlade 2004. neki od njih pokazali su se kao balast zbog, ajde da kažemo, previše maštovitog shvatanja države i vlasti. Neki su pokazivali da se naprosto teško mire s gubitkom vlasti, a neki da su previše opijeni sopstvenom propagandom.

Demokratsku stranku počinju da nazivaju "žuto preduzeće" (boje ove stranke su plavo i žuto, a boje jednog od sponzora beogradskog Centromarketa su žute). Direktor tog preduzeća biće izabran na listi DS-a, ali će ući u vladu dok je njegova stranka bila u opoziciji i kasnije će preći u Novu demokratiju, gde je 1999. potpredsednik...

Spor između predsednika stranke Dragoljuba Mićunovića i Zorana Đinđića, pretendenta na to mesto, razrešen je na Vanrednoj skupštini Demokratske stranke, održanoj 25. januara 1994. u Beogradu, kada Dragoljub Mićunović rezignirano podnosi ostavku. Mićunović, potom, sa grupom starijih demokrata osniva Demokratski centar, a za novog predsednika DS-a izabran je Zoran Đinđić.

1994: Demokratski centar (DC)

DC je jedno vreme slovio za ostatak, kažu jedni, a drugi da je jezgro Demokratske stranke, ono što je ostalo posle više rascepa koji su ovu stranku pogađali 1990–1991. i 1993–1994.

Demokratski centar su osnovali Dragoljub Mićunović i Desimir Tošić, dugogodišnji politički emigrant, angažovan u Demokratskoj stranci do 1994, a zatim u Demokratskom centru, takođe jedan od osnivača Evropskog pokreta u Srbiji.

Predsednik DC je profesor Dragoljub Mićunović (1930). U govorima voli da naglašava značaj tolerancije za demokratiju. Mićunović je kao predsednički kandidat DC-a 1997. sakupio 86.583 glasa.

Dragoljub Mićunović je na Osnivačkoj skupštini DS-a 1990. izabran za predsednika Demokratske stranke. Podneo je ostavku na ovu funkciju 1994. i formirao nevladinu organizaciju Fond "Centar za demokratiju" (koji je i danas aktivan pod imenom "Fondacija Centar za demokratiju").

Taj fond je u jesen 1996. prerastao u političku partiju – Demokratski centar, i Mićunović biva izabran za predsednika.

Početkom 1999. inicira formiranje koalicije DAN, koju su činile stranke Demokratski centar, Demokratska alternativa i Nova demokratija. U septembru 1999. Mićunović je pozvao sve opozicione stranke u Srbiji na ujedinjenje organizujući "Okrugli sto opozicionih stranaka u Srbiji", na kome se formulišu zahtevi opozicije za raspisivanje vanrednih izbora i koji je rezultirao stvaranjem koalicije DOS. Jula meseca 2000. potpisan je sporazum o zajedničkom izlasku na izbore 18 opozicionih stranaka. Tako je formirana Demokratska opozicija Srbije (DOS). Na predlog Zorana Đinđića, za predsedničkog kandidata DOS-a izabran je predsednik DSS-a Vojislav Koštunica. DS je bio okosnica novog opozicionog bloka, a njen predsednik Zoran Đinđić menadžer kampanje DOS-a.

Mićunović se vratio u Demokratsku stranku 2004 (kada je na njeno čelo došao Boris Tadić) i postao je predsednik njenog političkog saveta.

2000: Narodna demokratska stranka

Narodna demokratska stranka osnovana je u nedelju u Beogradu, a njen predsednik je Slobodan Vuksanović, koji je karijeru u Demokratskoj stranci počeo kao rođak Dragoljuba Mićunovića, ali je nakon sukoba Mićunović–Đinđić ostao uz Đinđića. Iz DS je istupio sa pozicije potpredsednika posle Šeste konvencije DS-a 27. februara 2000. godine, kada njegova kandidatura za predsednika stranke nije prošla. Pobedio ga je predsednik stranke Zoran Đinđić, koga je podržalo 605 delegata, prema 485 za Vuksanovića.

Vuksanović je pristupio Narodnom pokretu Otpor 1. juna 2000, a istupio 23. oktobra iste godine. Prelazi u Pokret za demokratsku Srbiju (PDS) Momčila Perišića, gde je 4. novembra 2000. izabran za potpredsednika. Iz PDS-a, sa grupom istomišljenika, takođe istupa u novembru 2001. Ne uspevši da preuzme mesto predsednika pokreta, isključen je sa grupom pristalica i osniva Narodnu demokratsku stranku (NDS). Na lokalnim izborima u septembru 2004, Vuksanović se kandidovao za gradonačelnika Beograda, ali je završio na poslednjem mestu. Njegova stranka se potom sjedinila sa DSS-om.

Nasledio je Ljiljanu Čolić na mestu ministra prosvete i sporta u Vladi Srbije Vojislava Koštunice i na tom mestu bio je od 2004. do 2007. godine.

2005: Liberalna demokratska partija LDP

Liberalno demokratska partija je osnovana je 5. novembra 2005. godine u Beogradu. Za prvog predsednika stranke izabran je Čedomir Jovanović, bivši potpredsednik Vlade Srbije i Demokratske stranke. Za članove predsedništva na osnivačkoj skupštini izabrani su Nenad Prokić, Nikola Samardžić, Branislav Lečić (izašao iz LDP i formirao posebnu partiju, koja se priključila DHSS) i Đorđe Đukić. Godine 2007. se u ovu stranku utopio Građanski savez Srbije, kada je Nataša Mićić izabrana za potpredsednicu stranke, a Vesna Pešić za predsednicu Političkog saveta, koja je 2012. istupila iz poslaničke grupe LDP-a u Skupštini Srbije.

Stranka je nastala iz Liberalno demokratske frakcije Demokratske stranke, formirane nakon izbora u Demokratskoj stranci 2004. Predistorija tog unutrašnjeg sukoba je prilično duga. Ona teče od jeseni 2003. godine kada se Boris Tadić u toku izborne kampanje distancirao od grešaka pojedinaca iz bivše vlade. Sledeća tačka bili su partijski izbori u Demokratskoj stranci 2004. kada je Tadić pobedio na izborima za predsednika stranke.

U decembru 2004. na inicijativu 11 članova DS-a Jovanović je isključen iz stranke. Jedna grupa ga je branila, delimično i demonstracijama manjeg obima. Imao je očitu naklonost jedne grupe nevladinih organizacija i zagriženu podršku nekoliko medija. Posle toga najavljeno je formiranje frakcije, a od Glavnog odbora DS-a, uz pozivanje na član 12. Statuta DS-a, koji reguliše pravo manjine da deluje u okviru stranke, traženo je da se u stranci dopusti postojanje frakcija. U partiji je preovladalo stanovište da unutrašnje demokratije u stranci mora biti, da je, što bi rekao Desimir Tošić, diskusija neophodna, da manjina ima pravo na izdvojeno mišljenje, ali da to isključuje delovanje mimo organa stranke i organizovanje frakcije.

Fuzija sa Otporom i GSS-om

Pre izlaska LDP frakcije, Demokratska stranka se spojila s Demokratskim centrom i Otporom i privukla je izvestan broj članova Građanskog saveza, koji se, inače, zbog toga rascepio na dve frakcije. Demokratska stranka je aktivirala nekoliko ministara iz prošle vlade (Đelić, Vlahović, Matković) i javnosti predstavila da je u svoje redove privukla veliki broj javnih ličnosti i intelektualaca.

2003: G17

Odnosi DS-a i G17 plus su komplikovani. G17 plus je u početku bila grupa eksperata. Ekspertska mreža G17 plus nastala je u vreme zimskih protesta 1996/1997. godine, kada je Srbija branila pobedu Koalicije Zajedno na lokalnim izborima, 17 najeminentnijih ekonomista iz Srbije i Crne Gore osnovalo je Grupu 17 (G17), sa koordinatorima Mlađanom Dinkićem i Veselinom Vukotićem na čelu.

Voljom ogromne većine svojih članova, 15. decembra 2002. godine, G17 plus, postala je politička stranka. Prvi predsednik bio je Miroljub Labus, a izvršni direktor Mlađan Dinkić.

Miroljub Labus, koji je započeo svoju političku karijeru 1992, kada je izabran u federalni parlament na listi DS-a, 1994. je promovisan za potpredsednika DS-a, kada je ovu partiju preuzeo Zoran Đinđić. Na toj poziciji je bio do 1997. Od 1999. do 2000. godine predsednik je Upravnog odbora G17 plus, čiji predsednik postaje 2002. godine.

Na neuspešnim predsedničkim izborima 2002. bilo je kandidat grupacije DOS, koju je predvodio Zoran Đinđić, ali se po okončanju izbora naljutio zbog utiska da je Đinđićeva grupacija više bojkotovala izbore na kojima je Koštunica bio favorit, nego što je podržala svog kandidata.

Nakon parlamentarnih izbora u decembru 2003, Labus ulazi u koaliciju sa Koštuničinim DSS-om, kome je DS u to vreme opozicija. Marta 2004. godine, nakon vanrednih parlamentarnih izbora, Labus je izabran za potpredsednika Koštuničine vlade. Na tu funkciju podneo je ostavku maja 2006. godine, zbog prekida pregovora sa EU, a oni su prekinuti zato što Koštunica nije ispunjavao haške obaveze. Labus tada i podnosi ostavku na mesto predsednika u G17 plus i napušta politiku. Dinkić "uslovno" ostaje u vladi i sprečava njen pad. Na izborima 2008. G17 plus dobija mandate na listi DS-a, i ulaze u vladu. Februara 2011. godine Dinkić više nije na mestu potpredsednika Vlade i ministra ekonomije i regionalnog razvoja pošto su ga demokrate izbacile iz vlade, ali njegovi ministri ostali do kraja mandata Mirka Cvetkovića.

Dokumentacioni centar "Vreme"