Evro kriza i regionalizam:
Španska groznica u Kataloniji

Zašto Katalonci žele da se otcepe od Španije. Zašto Vlada u Madridu to odlučno odbija. Da li konsolidacija Evropske unije kao neke vrste superdržave ohrabruje separatističke pokrete u Evropi i kakve veze ekonomska i finansijska kriza imaju sa svim tim

Od Atine, do Madrida, do Lisabona, do Pariza, do Rima može da se oseti rastuća frustracija. U trenucima kada Španija čeka na 49 milijardi evra pomoći iz uzdrmane evrozone za finansiranje svojih nesolventnih banaka, u Kataloniji se nazire kako frustracija prerasta u ustavnu krizu. Kada je više od milion ljudi u Barseloni 11. septembra 2012. izašlo na ulice, čule su se poruke da status katalonske autonomne pokrajine unutar Španije više nije održiv. Zastave Španije su spaljivane.

Predsednik Vlade Katalonije i šef partije desnog centra Konvergencija i unija Artur Mas zakazao je za 25. novembar pokrajinske izbore i referendum o nezavisnosti, koji je odobrio katalonski parlament. "Došlo je vreme da Katalonija ostvari svoje pravo na samoopredeljenje. Ako se španska vlada složi sa tim da mi održimo referendum, utoliko bolje. A ako se ne složi, ipak će biti održan", izjavio je Mas. On objašnjava da Kataloniji nije cilj potpuni raskid sa Španijom, već da stvori sopstvenu državnu strukturu, koja bi onda suvereno odlučila kakva treba da bude njena veza sa Španijom. "Ništa nije lako. Madrid na taj proces gleda s animozitetom, ali sve je moguće ako postoji značajna većina, volja i sposobnost za otpor", izjavljuje Mas.

SUVERENISTIČKO ZAGREVANJE: Neka istraživanja javnog mnjenja pokazuju da oko 84 odsto Katalonaca podržava odluku da se održi referendum, a da je za nezavisnost njih 55 odsto. Skoro 85 odsto glasača između 25 i 34 godine je za nezavisnost, a među onima starijim od 55 godina indipendista je 35 do 44 odsto. Žene u nešto većem stepenu podržavaju separatizam nego muškarci...

To suverenističko usijanje nastoji da kapitalizuje Konvergencija i unija, koja okuplja indipendiste, liberalne i konzervativne demokrate. Kako piše dnevnik "Periodiko", ona ipak neće biti apsolutni pobednik na izborima za katalonski parlament, jer više od nje jača indipendistička Revolucionarna levica.

Među katalonskim nacionalistima podrška nezavisnosti je skoro stopostotna, a socijalisti su podeljeni, preko 46 odsto njih bi glasalo "za", a 42 odsto "protiv". Vođa socijalista Alfredo Peres Rubalkaba ide dalje od Sapatera i predlaže kao kompromisno rešenje katalonsko-špansku federaciju. Partija katalonskih socijalista će pozvati da se glasa protiv, ali namerava da predloži amandman na Ustav Španije kojim bi se omogućila federalizacija Španije.

Raspisivanje referenduma je odgovor Masa na to što je premijer Španije Marijano Rahoj odbio predlog da Katalonija izgradi svoj sopstveni poreski sistem i da manje učestvuje u finansiranju centralne države.

BOJ NOVČANICIMA: Proindependistički ekonomisti u Barseloni tvrde da je Madrid zaobišao Kataloniju kad je reč o investicijama u infrastrukturu i da su nove brze pruge povezale Madrid s drugim regionalnim centrima pre nego s prosperitetnom Barselonom, a da u katalonski putni sistem skoro da nije investirano. Barselona godišnje daje dvanaest milijardi evra više, a po nekima pet milijardi više nego što dobija od Madrida. "Taj nesrazmerni, nepravedni odnos guši Kataloniju", kaže i nekadašnji katalonski premijer Hordi Puhol.

Pedro Grau, katalonski pisac koji živi u Nemačkoj, tvrdi da bi Kataloniji danas bez Španije finansijski bilo daleko bolje, jer je Barselona u poslednjih deset godina u španski budžet uplatila neto oko 200 milijardi evra.

Hordi Gual, ekonomista iz Barselone, smatra da Comunidades Autonomas naprosto imaju premala primanja u odnosu na svoja ovlašćenja: "Novac odlazi u Madrid. Tačka." Autonomne pokrajine učestvuju sa 40 do 50 odsto u javnoj potrošnji Španije, u zavisnosti od toga da li se računaju socijalna davanja ili ne. One su odgovorne za obrazovanje i zdravstvo i imaju sopstvenu – često preglomaznu – administraciju.

"Jedan od najvećih problema je konstantan gubitak poverenja u Španiju, zbog toga što vlada u Madridu ne može da utiče na javne rashode regija i nad njima nema političku kontrolu", napisali su pak u jednoj studiji Vinćenco Skarpeta i Raul Ruparel iz think tank organizacije Open Europe.

Iako ministar finansija Španije Kristobal Montoro preti da će doći "ljudi u crnom" (finansijska kontrola Trojke – Evropske centralne banke, Evropske komisije i Međunarodnog monetarnog fonda, zarad dobijanja finansijske pomoći iz fondova EU-a), regije, na čelu sa Katalonijom i Andaluzijom, odbijaju mere štednje koje im nameće Vlada premijera Rahoja.

Čak i kada bi Katalonija bila nezavisna, to ne znači da bi joj automatski bilo bolje, ocenjuje Fernando Fernandes ekonomista madridske škole za biznis. Izlazak iz Španije bi ugrozio privrednu aktivnost i katalonskih firmi: od devet miliona klijenata katalonske firme Gas natural u Kataloniji je samo dva miliona. Ostali su u "Španiji bez Katalonije". Oko 70 odsto od 5330 ekspozitura glavne katalonske banke Kaiša radi na teritoriji Španije van Katalonije.

"Fajnenšel tajms" piše da je kriza pojačana kada je Barselona tražila kreditnu liniju od Madrida u visini od pet milijardi evra za rešavanje dužničke krize u Kataloniji, koju, kao najrazvijeniju, nazivaju "španskom Nemačkom", ali i najzaduženijom regijom u Španiji. Ona duguje 42 milijarde evra, a do kraja godine mora da refinansira kredite u visini od gotovo šest milijardi evra.

Trka regiona u zahtevima za kredite pojačana je nakon što je Rahojeva vlada u Madridu najavila nameru da formira fond od 18 milijardi evra za pomoć prezaduženim regionima pogođenim krahom tržišta nekretnina 2008. Početkom septembra 2012, nakon Valensije i Katalonije u red za kredit je stala i Andaluzija, koja je posebno pogođena time što se u poslednjoj deceniji španska privredna aktivnost pomerala ka jugu.

LIGA REGIONALISTA: Težnja Katalonaca ka autonomiji, inače, ima dugu istoriju. Liga regionalista je formirana 1901. Prvi projekat katalonskog statuta je kažu nastao 1919, pa su katalonski emigranti u Havani 1928. napravili i novi projekat Ustava. Prvi Statut katalonske autonomije usvojen 1932. godine tokom Druge španske republike. Katalonija je bila žarište najupornijeg otpora Frankovim desničarima, ali i zona velike tenzije između anarhista, trockista i komunista. U autonomnoj vlasti u Barseloni su tada dominirali anarho-sindikalisti. Džordž Orvel je pisao o tome u Omažu Kataloniji. Republikanska vlada je poslala 6000 vojnika da razoruža anarhističke milicije – krvave borbe oko pošte u Barseloni su upamćene pod imenom Majski događaji 1937.

General Francisko Franko, kome su anarhisti i katalonski komunisti pružili poslednji žestok otpor, po dolasku na vlast 1939. je uz parole protiv separatista i protiv crvenih osvetnički ukinuo katalonsku autonomiju i zabranio upotrebu katalonskog jezika (tek od 1950. dozvoljen je u pozorištima).

Posle sloma frankizma 1979. na referendumu je usvojen drugi katalonski statut. Španski socijalistički premijer Hose Luis Rodriges Sapatero je 2006, uz podršku lokalne katalonske vladajuće leve koalicije, postigao sporazum s katalonskim konzervativnim nacionalističkim strankama o proširenju autonomije – o tome da su Katalonci nacija unutar Španije, o povećanju ovlašćenja katalonskih autonomnih organa vlasti, o tome da katalonski jezik bude prihvaćen kao službeni i izjednačen sa španskim.

Sapatero se tada bojao separatističke Katalonske republikanske levice (ERC), a kompromisni Statut je dobio podršku većine političkih partija u Kataloniji.

U parlamentu u Madridu katalonski statut je usvojen 2006. godine. I Katalonci su 9. avgusta 2006. na referendumu prihvatili taj akt ustavnog značaja, ali je glasalo malo birača – 49,41 odsto, kažu zbog razočaranja skromnim obimom autonomije. Katalonija uz Baskiju i Navaru u odnosu na ostale španske provincije ima širu autonomiju – koja uključuje i izvesne zakonodavne nadležnosti. Katalonski parlament je, na primer, zabranio borbu s bikovima.

U Kataloniji deluju četiri vlasti: postoji administracija centralne španske države, Vlada Katalonije ili Generalitet, provincijske skupštine, i opštinska veća. U ingerenciji autonomne samouprave su kultura, obrazovanje, socijalna politika, urbani razvoj, stanogradnja, zaštita životne sredine.

Katalonija od 1980. ima i sopstvenu policiju pod komandom katalonskog Generaliteta, čije se brojčano stanje od 1994. povećava. One postepeno zamenjuju špansku Nacionalnu gardu i Nacionalnu policiju, koje su pod kontrolom ministarstva unutrašnjih poslova u Madridu i koje kontrolišu luke, aerodrome, obalu, međunarodne granice, carinu, kontrolu dokumenata i posedovanje oružja. Sudstvo kontrolišu centralne španske nacionalne sudske institucije, krivični zakonik je uniforman za celu Španiju, a građansko pravo se provodi autonomno u Kataloniji. Zvanični natpisi u Kataloniji su dvojezični.

Analitičari u Španiji su sporazum Sapatera s Kataloncima iz 2006. ocenjivali kao istorijski, a neki od njih smatrali su da bi mogao da poslužiti kao nacrt za rešenje baskijskog pitanja, koje takođe decenijama opterećuje Španiju.

Narodna partija je podigla ustavnu tužbu zbog ustupaka datih Kataloniji 2006, uz tvrdnju da će to isto zahtevati i Baskija i druge regije i da bi to moglo dovesti do raspada Španije. Pokrajine Valensija, Aragon i Baleari su osporavale katalonski statut zbog sporova oko kulturnog nasleđa.

REČ USTAVNOG SUDA: U Kataloniji su 2009. kao odgovor organizovali selektivni neobavezujući delimični referendum na kome je pitanje glasilo: "Da li katalonska nacija ima pravo da bude samostalna, demokratska i socijalna država, integrisana u Evropsku uniju?" Organizatori referenduma su tada izbegli velike gradove u kojima ima oko 37 odsto imigranata iz ostalih delova Španije za koje su sumnjali da bi glasali protiv. Glasalo je samo oko 700.000 ljudi od oko sedam miliona stanovnika Katalonije. Bivši katalonski premijer Pinjol je nastojao da proširi glasačko telo definišući Katalonce kao one koji žive u Kataloniji i koji se osećaju Kataloncima.

Na osnovu žalbe Narodne partije, Ustavni sud Španije je 28. juna 2010. osporio 73 od 114 članova katalonskog statuta. Presudio je da je upotreba pojma nacija, kojim se Katalonija definiše u preambuli Statuta, legalna kao istorijski fakat, ali da to nije pravno relevantno, pošto španski ustav poznaje samo jednu naciju – špansku.

Sada nezadovoljstvo tim skresanim Sapaterovim statutom izbija na površinu. Katalonski pisac Pedro Grau piše kako je novi statut o autonomiji izrađen 2005. godine i kako je za njega glasalo 90 odsto poslanika u katalonskom parlamentu, kako je nakon toga parlament Španije taj statut bitno srezao, a katalonski parlament to ipak prihvatio, Katalonci na referendumu potvrdili i španski kralj potpisao – i kako je Ustavni sud Španije na kraju taj statut još više srezao i poništio nekoliko suštinskih paragrafa. Grau piše da je autonomija Katalonije daleko manja od, na primer, autonomije nemačkih saveznih pokrajina – landova.

Katalonski jezik, najvažnija odlika katalonske nacije, piše Grau, suzbijan je i u vremenima kada je, sa izuzetkom u pravosuđu i državnoj upravi, bio dozvoljen. Diskreditovali su ga kao "španski dijalekt", kao "govor seljaka" i kao "nepodoban za kulturu i nauku". Kaže se da činovnici centralne vlasti koji službuju u Kataloniji, na primer sudije, nisu u obavezi da razumeju katalonski – koji oko pet miliona Katalonaca razume, a oko četiri miliona ga govori, uglavnom bilingvistički, uz španski.

Španskom premijeru Rahoju savetnici preporučuju da smisli fleksibilni odgovor Kataloncima, a on se zasad poziva na španski ustav, koji ne predviđa da Katalonija može da bude država u državi. "Taj referendum je protivustavan i biće sprečen", izjavila je potpredsednica španske vlade Soraja Sančes de Santamarija. Ona naglašava da sa Barselonom u najboljem slučaju može da se razgovora o poboljšanju finansijske situacije. Kralj Španije Huan Karlos pozvao je na "razum i saradnju u ovim teškim vremenima". Vlada zapravo očekuje da će Vrhovni sud Španije da poništi odluku o raspisivanju referenduma o nezavisnosti u Kataloniji.

Katalonski socijalisti i Narodna partija optužuju Masa da je lažni prorok, da raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora dve godine pre isteka mandata svoje vlade zajedno sa referendumom o nezavisnosti želi da skrene pažnju sa privrednih i finansijskih problema. Katalonska vlada, tvrde kritičari, manipuliše osećanjima Katalonaca koji se ne osećaju kao Španci i kojima je u "krvi borba protiv prevlasti Madrida", što, opet, izaziva revolt u Madridu. Huan Luis Sebrian, medijski mogul i autor, opominje da svaki razgovor o secesiji preti da oslobodi "divlju zver" desnog nacionalizma. Šef španske diplomatije Hose Manuel Garsija Mangalo je ponašanje vlasi u Kataloniji nazvao "nezakonitim i ubistvenim".

Aleho Vidal-Kvadras, uticajni član vladajuće Narodne partije u Kataloniji, predložio je da Madrid u Kataloniju pošalje Nacionalnu gardu da uspostavi centralnu kontrolu ukoliko se otpor Katalonaca nastavi. Nekadašnji ministar policije Haim Major Oreha je uporedio katalonske nacionaliste sa baskijskom terorističkom grupom Eta. Oreha je poznat po tvrdim stavovima kada je u pitanju Baskija. U Kataloniji to je dočekano negativnim komentarima i najavama žalbi Evropskom parlamentu od strane katalonskih poslanika.

Američki magazin "Tajm" citira Enrika Alvara, profesora ustavnog prava na Madridskom univerzitetu kralja Huana Karlosa, koji kaže da još nije jasno da li je separatizam Katalonije uopšte realna opcija: pitanje je da li Katalonija može sebe legitimno da učvrsti kao nezavisnu državu, pošto španski ustav ne dopušta secesiju, ustavna reforma zahteva dvotrećinsku podršku, a dve najveće partije u Španiji (socijalisti i narodnjaci) to ne žele.

Katalonija može biti suočena i sa izazovima u pribavljanju međunarodnih simpatija, jer samo nekoliko zemalja bi mogle da podrže njenu unilateralnu deklaraciju o nezavisnosti. "Mi ne govorimo o Kosovu ili Južnom Sudanu", izjavljuje za "Tajm" Hose Ignjasio Toleblanka, profesor političkih nauka na španskom univerzitetu. Katalonija ima značajnu autonomiju i biće joj teško da dokaže da je žrtva i da mora da iskoči iz okvira španskog ustava da bi se oslobodila...

SUPERDRŽAVA I REGIONI: Španski "Tribuno" piše o paradoksu da postepena konsolidacija Evropske unije kao neke vrste "superdržave", sa ekonomskim institucijama i politikama, ohrabruje separatističke tendencije u nekim njenim članicama. Mnogi regioni sa svojim lingvističkim, etničkim ili religioznim posebnostima, koje ih razdvajaju od nacionalnih država, osećaju da sada imaju više prostora da zahtevaju nezavisnost.

Škotska u Velikoj Britaniji, Severna liga u Italiji, koja eksploatiše regionalne aspiracije u Padaniji, Lombardiji i Venetu; Flamanci i Valonci u Belgiji izgleda teže da formiraju nezavisne, odvojene države. U svim tim slučajevima one teže da zaobiđu posredništvo nacionalne države i da direktno uspostave odnos sa evropskom superdržavom.

Takva proliferacija separatističkih osećanja podstiče raspravu u Evropskoj uniji u kojoj neki opominju da pridruživanje Uniji nije automatski akt, već da zahteva prethodnu saglasnost država članica. Drugi pak smatraju da evropski regioni koji traže nezavisnost predstavljaju deo demokratskog procesa, pa da zato i ne treba da ispunjavaju formalnosti prilikom "ulaska u klub".

Pre dvadeset godina, kada je propao Sovjetski Savez, čula su se upozorenja da pad te totalitarne države, uz ubrzanje koje donosi tehnološka revolucija u oblasti komunikacija, predstavlja novi izazov za sve centralizovane strukture, hijerarhijske piramide – uključujući i države na Zapadu, konstatuje španski list.

Budućnost evrozone možda neće odrediti samiti, već ljudi koji odbijaju da sopstvnim odricanjem podrže opstanak evra, konstatuje se u jednom komentaru BBC-ja. Istoričar Felipe Fernandes-Armesto u londonskom "Tajmsu" kaže: "Strahovi od socijalne katastrofe su preterani, ali nisu bez osnova."

Bauk krize kruži Evropom i uzburkava i evropske regije. Bogate pokrajine, kao i bogate države, tvrde da suviše izdvajaju za siromašne, a siromašne pokrajine smatraju da ih privredno razvijenije komšije eksploatišu i koriste kao tržište za svoju robu. Pritom se svaka centralna vlast koja ubira poreze i raspodeljuje prihode, koja kontroliše instrumente državne sile, rukovodi težnjom za očuvanjem teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta.

Mi ovdašnji znamo dosta o tome, ali neće da nas pitaju.

Milan Milošević, Andrej Ivanji