»Škart« – retrospektivna izložba >

Živahno, živahno

Retrospektivna izložba umetničke grupe "škart" u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu daje presek dvadesetdvogodišnjeg rada ove po mnogo čemu vanserijske ekipe

Iako ne samo da nije bilo govora na otvaranju izložbe već nije bilo ni otvaranja, Muzej primenjene umetnosti u Beogradu je od 9. do 26. oktobra postao dom zanimljive retrospektivne izložbe pod nazivom "Poluvreme", grupe "škart". Sam termin "retrospektivna izložba" verovatno zvuči dovoljno strogo i zvanično da može da iznenadi ponekog skromnog ljubitelja "off" dešavanja na domaćoj umetničkoj sceni, a koji poznaje neuhvatljivost beogradske kreativne družine "škart" (Dragan Protić Prota i Đorđe Balmazović Žole). Ali nazivi u stvari nisu bitni, u pitanju je jednostavno presek dvadesetdvogodišnjeg rada ove po mnogo čemu vanserijske ekipe, oformljene tokom školovanja na Arhitektonskom fakultetu, koja je zatim godinama kasnije uredno izmicala definicijama i žanrovskim ograničenjima, baveći se dizajnom knjiga, poezijom, likovno oblikujući časopise "Književna reč" i "Reč", kreirajući samizdat publikacije, radio-emisije, osnovavši čak nekoliko horova, i još mnogo toga što će slomiti svakog teoretičara koji namerava da ih smesti u nekakvu fioku... Omaž svojim arhitektonskim "korenima" bilo je njihovo zapaženo gostovanje na Bijenalu arhitekture u Veneciji, 2010. godine, gde su predstavljali Srbiju svojim radom Klackalište – poligon neravnoteže. Bio je to živopisan program, svakako daleko od poslovično salonskog načina kojim se mi predstavljamo u svetu. Šetali su mobiljke (biljke u saksijama koje je, postavljene u kolica, moguće izvoditi u "šetnju"), hor je izvodio pesme Vaska Pope, pozivali su publiku da isproba njihove uvrnute klackalice, i sve je bilo... živahno.

HORKEŠKART: Takođe je zanimljivo da su oni bili pokretači jedne tako zanimljive inicijative kao što je Horkeškart (nastalo spajanjem reči hor, orkestar, škart), horske skupine oformljene 2000. godine zahvaljujući jednoj drugoj akciji "škarta", nazvanoj "Tvoje govno – tvoja odgovornost". S obzirom da su u okviru nastupa u Centru za kulturnu dekontaminaciju planirali da oforme hor koji bi otpevao pesmu Svete krave Arsena Dedića, putem oglasa na Radiju B92 pozvali su zainteresovane da se jave na audiciju. Audicije zapravo nije ni bilo – jednostavno je svima koji su se pojavili rečeno da su primljeni, i iz te igre prilagođavanja različitim ličnostima i pevačkim sposobnostima rođen je kolektiv koji se pokazao vrlo fleksibilnim i neortodoksnim. Tokom vremena, postava hora se menjala, ali je uvek bilo prisutno njihovo nastojanje da nastupaju u najrazličitijim prilikama, od prateće atrakcije uz Obojeni program, preko festivala kao što je Ring Ring sve do klubova u regionu i van granica bivše Jugoslavije. Još zanimljivije, nastupali su i po selima, i na najrazličitijim javnim prostorima, što je uvek bilo avantura svoje vrste – lično sam bio prisutan kada se, tokom nastupa na pančevačkom kineskom buvljaku, grupa neregistrovanih prodavaca oprezno udaljila, misleći da je to nekakva nameštaljka inspekcije (iako je bilo mnogo onih koji su samo gledali i smešili se)... Horkeškart je imao prilično šarolik repertoar, od revolucionarnih i pesama izgradnje iz posleratnog perioda do obrada novotalasnih klasika i vlastite produkcije. Njihova Pesma za pesmu je, usuđujemo se reći, jedan od klasika domaće muzike, iako jedva da je i dospela do ovdašnjih medija, niti je o tome pisala muzička kritika, ako tako nešto uopšte još postoji. Na rok radijima nikog nije zanimala horska muzika, a programima koji emituju serioznu muziku očigledno nisu pripadali, pa ipak je Horkeškart uzbudljiva epizoda na našoj muzičkoj i umetničkoj sceni, već i zato što su pojedini članovi pokrenuli čitav niz grupa kao što su Činč, Krsh, Grupa kao takva, i brojne druge.

Hor je krajem 2006. godine izdvojen od "škarta" i počeo da nastupa pod imenom Horkestar (hor i orkestar, bez "škarta"). U stvari, "škart" je pustio svoje čedo da samo odluta u svet, što je takođe bio potez sa izvesnim stavom.

Zanimljivo je i da je "škart" vrlo često bio prepoznat van granica ove sredine, što govori o univerzalnosti njihovih ideja. Baš u toku izložbe u Muzeju primenjene umetnosti Đorđe Balmazović je boravio na konferenciji u Njujorku, gde je takođe zastupao "škart". "U stvari, na internacionalnoj sceni su nas pre razumeli nego na domaćoj", kaže Balmazović za "Vreme". "Naime, od početka je naš rad bio prilično interaktivan, više smo radili na ulici nego što smo proizvodili radove za muzejske postavke. Interaktivnost, proces rada i komunikacija sa drugima su nam bili važniji od finoće proizvoda. Zato nas i nema u muzejima, jer naši radovi nisu završeni, nego traju. Taj način su nekako više cenili van zemlje nego u zemlji. Situacija u kojoj mi svi ovde živimo jeste specifična, ali mislim da ljudi van zemlje ipak razumeju šta mi govorimo. Evo primera – kada je Horkeškart imao prvu turneju van Jugoslavije, po Nemačkoj, u maju 2005 (Kasel, Štutgart, Karlsrue), u Karlsrueu je, tokom koncerta, jedan čovek je stajao naslonjen na ogradu u zadnjem redu i slušao – primetio sam da su mu tekle suze niz lice. Pitao sam ga zašto plače, a on mi je odgovorio: Ja ne razumem šta oni pevaju, ne znam njihov jezik, ali izgledaju toliko iskreno, dobro i naivno, da me je to nateralo na plač."

NOVO POLUVRREME: Tokom poslednjih godina "škart" su aktivni i kroz "trening aktivne poezije", tj.manifestaciju koju su nazvali Pesničenje. Počev od 2008. godine Pesničenje je bilo prostor za čitanje poezije pred publikom, s tim što su potencijalni talenti iz publike takođe bili pozvani da se pojave na sceni i pročitaju svoj rad. "Škart" su zapisali: "Pesničenje trasira prostor za glas ‘druge strane’ – skrajnute i nedovoljno vidljive grupe i pojedince različitih socio-kulturoloških pozadina: aktiviste i pasivne, ruralne i urbane, supkulturne i laboratorijske, garažne i kuhinjske. Ipak, Pesničenje je otvoreno i za već etablirane stvaraoce koji imaju hrabrosti i znatiželje da se sretnu sa riskantnim temama, nestašnom, angažovanom i neindiferentnom publikom i neobeleženim i nekonvencionalnim prostorima." U svakom slučaju, reklo bi se da je istinsko dostignuće da su "škart" i od (tradicionalno nezanimljivih) pesničkih dešavanja načinili nešto... živahno, tako da je Pesničenje među najposećenijim literarnim dešavanjima u našoj sredini, koje menja način na koji se poezija u ovoj sredini uopšte percipira.

Kako objasniti da je grupa ne-dizajnera ostvarila zavidan rezultat na dizajnerskoj sceni, i da su takođe uspeli da učine zanimljivim i posećenim poetska dešavanja, pokrenuli čitav buljuk ljudi da se bave horskim pevanjem, da su animirali vezilje da stvaraju "nove kuvarice" (u saradnji sa Lenkom Zelenović, Brigitom Međo i Vladanom Nikolićem), i tome slično? Koliko je to što nigde ne pripadaju pomoglo ovoj grupi da sagledaju šta im je činiti, bez predubeđenja i povođenja za fahovskim pravilima? Dragan Protić komentariše: "Možda to nepripadanje ima poreklo još u našoj ranoj istoriji. Žole je, recimo, kao tinejdžer trenirao košarku u Novom Bečeju. Trenirao je fanatično, šest sati dnevno, i bio je jedini koji to radi čak i zimi. U Novom Bečeju zapravo nemaš puno izbora, moraš nečim da se baviš da bi potrošio svoje vreme. Iz te rešenosti, iz te ne-situacije, potiče naša želja da pronađemo svoj prostor, ma šta on bio... Možda to donosi zanatsku neperfektnost, ali se istovremeno otvaraju sve novi i novi prostori za istraživanja... Kroz svaki novi medij ti možeš da kažeš nešto drugo i da se sa novim saradnicima iskušaš. Ja mislim da treba poštovati i sve one ljude koji ostaju u svom fahu, u svojoj matičnoj delatnosti, to su zapravo ljudi koji naš svet čine upotrebljivim. Svi bi šrafovi bili razvrnuti da nema zavrtača šrafova, koji se time bave čitav svoj život... Zahvaljujući fahovskim ljudima smo tu gde jesmo (čak iako to nije nekakav savršeni svet). Međutim, zahvaljujući onim drugima, koji prekoračuju ograničenja, svet se pomera unapred. Bez tog uskakanja u različite medije verovatno nikada ne bih sreo Lenku Zelenović, i kružok njenih drugarica-vezilja, ne bih upoznao Žene u crnom, ne bih upoznao horiste koji su od nas mlađi i dolaze iz neke druge priče"...

U katalogu izložbe kustos Slobodan Jovanović je pojasnio i naziv same postavke: "Termin škart:poluvreme označava vreme koje je prošlo, ali u kojem smo još uvek zamrznuti, čekajući ‘neko novo’ poluvreme." U svakom slučaju, vredi posmatrati i videti čega će se sve škartovci dosetiti u nekom narednom poluvremenu...

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---