Intervju – Džeri Gonsales, ikona latino džeza:
Svetlost na sceni

"Bronks šezdesetih je bio zajednica koja pleše. Niko nije sedeo i slušao muziku, svi su želeli da igraju, a muzika koju smo stvarali bila je namenski napravljena da učini da plesači igraju. Dizi Gilespi je bio nezaboravan lik i učitelj. Njegov najveći doprinos džezu je mešanje afrokubanske muzike i bibapa, 1949. godine, što je inače godina kad sam se ja rodio. Njemu dugujem svoje postojanje"

Trubač i perkusionista Džeri Gonsales (1949, Bronks, Njujork), gost 28. Beogradskog džez festivala (25–28. oktobra), jedno je od najslavnijih imena latino džeza svih vremena. Prvo ozbiljnije iskustvo stekao je u bendu Dizija Gilespija (1970), koji je ohrabrio njegovo zanimanje za spajanje džeza, latino i afro ritmova. Tokom 70-ih radio je i u bendovima Edija Palmijerija (El Son) i Menija Okenda (Conjunto Libre), i vodio (sa bratom Endijem) sastave Conjunto Anabacoa i Grupo Folklórico y Experimental Nuevayorquino.

Prvi solo album Ya Yo Me Cure objavio je 1979. godine. Ubrzo potom oformio je sastav Jerry Gonzalez and the Fort Apache Band, predstavljajući obrade džez kompozicija u latino džez maniru i originalne numere članova benda. Snimili su niz izuzetnih albuma i stekli brojna priznanja: dve Gremi nominacije, nekoliko trijumfa u kategoriji "Beyond Group of the Year" (DownBeat), nagrade za džez album godine (l’Academie du Jazz, Francuska, 1989), najbolji džez bend ("Playboy", 1997) i najbolji latino džez bend (New York Jazz Award, 1998). Kroz bend je prošao veliki broj muzičara, među kojima i Keni Kirklend, Soni Forčn, Leri Vilis, Endi Gonsales, Džo Ford i Džon Stablfild. U isto vreme, Gonsales je radio i kao prateći muzičar, u bendovima Tita Puentea (1984–1999), Mekoja Tajnera (1984–1990) i Džaka Pastorijusa (1984–1987).

Na vrhuncu karijere, Gonsales 2000. godine putuje u Španiju na promociju filma Calle 54, Fernanda Truebe, i preko noći odlučuje da se preseli u Madrid. U novoj sredini ispoljava zanimanje za fuziju džeza i flamenko muzike, u saradnji sa pevačem Dijegom el Sigalom i gitaristom Ninom Hoseleom. Aktuelni album Jerry Gonzalez Y el Comando de la Clave (2011), snimljen sa kubanskim i španskim muzičarima, nominovan je za Latin Gremi.

"VREME": U "španskom" kvartetu El Comando De La Clave ponovo ukrštate klasični i latino džez. Šta je slično, a šta različito u odnosu na legendarni Fort Apache Band?

DŽERI GONSALES: Slično je da ritmičku osnovu za oba sastava čini "gvaranko" (rumba). Drugačiji su poreklo, uticaji i ranija iskustva muzičara uključenih u ove projekte, što znači i drugačije tehničke i instrumentalne karakteristike pojedinaca. Sva trojica muzičara sa kojima radim u projektu El Comando De La Clave – pijanista Havijer Maso "Karamelo", basista Alen Peres i bubnjar Kiki Ferer – takođe vode svoje sastave, što je veoma zdravo za jedan bend. Svirajući sa Džakom Pastorijusom, Mekojem Tajnerom ili Titom Puenteom, u vreme kad je Fort Apache već bio veoma popularan, obožavao sam da budem u ulozi pratećeg muzičara u sastavima lidera koje poštujem. Volim da sviram, nikad nisam imao problema sa egom i mislim da sam i u takvim ulogama donosio svetlost sceni.

Kao i ranije, na albumu sa El Comando De La Clave obradili ste niz poznatih džez kompozicija, u latino džez maniru. Imate li neku posebnu formulu za to?

Nema formule, to dolazi samo od sebe. Recimo, Džon Koltrejn, iz čijeg sam opusa uzeo temu "Resolution", ima mnogo više dodira sa flamenkom nego što ljudi misle, zbog svog modalnog načina improvizovanja. Mislim takođe da je primio flamenko boje preko Majlsa Dejvisa i albuma Sketches of Spain. Što se tiče latino džeza, ljudi ovu muziku ponekad diskriminišu, poistovećujući je sa zabavom. A ja sam se oduvek nadao da muzika može da bude i zabavna i ozbiljna u isto vreme.

Dijego el Sigala, jedan od vodećih flamenko pevača današnjice, učestvuje sa vama u ovom projektu, ali ste snimili i jedan album flamenko muzike sa njim. Kako je došlo do saradnje?

Dijego je veliki pevač i uvek je divno raditi sa njim, ali tokom desetak godina postojanja sastava El Comando de la Clave, on nije bio uključen u njega. Na albumu nije bila predviđena numera Avísale a mi contrario Tita Rodrigesa, dok nas nije upitao da objavimo taj album u Španiji, za njegovu diskografsku kuću. Kada smo pristali, on je rekao da želi da učestvuje na njemu i ja sam odabrao tu numeru za njega, koju smo potom snimili.

Odlučili ste da se preselite u Španiju 2000. godine. Kako sad gledate na tu odluku – da li ste zadovoljni što ste to uradili ili se, možda, kajete?

To je bila veoma mudra odluka. Njujork više nije bio kao nekad, moje glavne kolege i idoli su umrli – Dizi Gilespi, Džako Pastorijus, Mačito, Keni Kirklend, Tito Puente... Moji omiljeni klubovi su se zatvorili, bila je veoma represivna politička atmosfera. U Španiji me je dočekalo dobro okruženje za život i rad. Ipak, nastavio sam da odlazim u Sjedinjene Države relativno često, na svakih nekoliko meseci, a moj "američki" bend Fort Apache još uvek snima i putuje po svetu.

U Španiji ste ostvarili blizak dodir sa flamenko zajednicom. Kakav je to bio izazov i kako ste zadovoljni rezultatom?

Bilo je to sasvim prirodno. Stigao sam u Španiju i počeo da se družim i da izlazim sa glavnim flamenko mačorima, među kojima su Nino Hosele, El Pirala, El Pakete i Dijego el Sigala... Uživali smo u druženju, zajedničkoj svirci, učenju jedni od drugih. Od samog početka sam osetio da mogu da razumem njihov jezik. Zadovoljan sam rezultatom, ali iskreno mislim da to nije bilo previše izazovno za mene – izazov je da li su flamenko muzičari familijarni sa džez rečnikom ili nisu. Ako nisu, onda to spajanje traži više vremena...

Španska scena ne igra veliku ulogu na evropskoj džez pozornici. Zašto je to tako, uprkos velikom broju odličnih muzičara, sastava i festivala?

To nije tačno. Možda je džez došao u Španiju kasnije, zbog izolacije u kojoj je zemlja bila tokom Frankove diktature, ali kad je jednom došao, intenzivne stvari su počele da se dešavaju. Mislim da je danas scena mnogo interesantnija nego u većini izvikanijih evropskih sredina.

Čuo sam da danas više svirate konge nego trubu, zašto?

Ne baš, uvek sam svirao i konge i trubu. Žao mi je što nemam četiri ruke da mogu da ih sviram istovremeno.

Vaša najveća inspiracija među muzičarima je – sudeći po albumu koji ste mu posvetili i brojnim obradama na drugim pločama – Telonijus Monk...

Da, Monk je jedna od važnijih inspiracija, ali tu su i drugi, kao Djuk Elington i Vejn Šorter. Ja volim Monka zbog njegovog ritma i humora. Njegova muzika je bila izazovna za svaki džez bend koji ju je svirao, zato što otkrivaš mnoge zanimljive stvari dok se njome baviš. Što se Vejna tiče, ta muzika predstavlja poseban izazov zato što osećaš da te uči nečemu dok je sviraš. To je zbog toga što u njoj ima toliko zagonetki koje moraš da rešiš.

Legende se danas ispredaju o Bronksu šezdesetih, gde ste vi počeli. Kako se sećate tog vremena i kako je izgledalo vaše prvo veliko profesionalno iskustvo, sa Dizijem Gilespijem, čiju će dvadesetogodišnjicu smrti džez svet obeležiti sledeće godine?

Bronks šezdesetih je bio zajednica koja pleše. Niko nije sedeo i slušao muziku, svi su želeli da igraju, a muzika koju smo stvarali bila je namenski napravljena da učini da plesači igraju. Dizi je bio nezaboravan lik i učitelj. Njegov najveći doprinos džezu je mešanje afrokubanske muzike i bibapa, 1949. godine, što je inače godina kad sam se ja rodio. Njemu dugujem svoje postojanje.

Vojislav Pantić