Britanska štampa je procenila da je Mariju za pobedu potrebna dominacija na pet polja: u agresivnosti, raznovrsnosti, koncentraciji i mentalnoj spremnosti – ali i u zrelijem ponašanju na terenu

Kao prvi u eri profesionalnog tenisa, Novak Đoković je po treći put u nizu osvojio pobednički pehar otvorenog prvenstva Australije. U finalu je, rezultatom 3:1 (6:7 /2:7/, 7:6 /7:3/, 6:3, 6:2) posle tri sata i 39 minuta igre pobedio Škotlanđanina Endi Marija.

U prvom setu meča izgledalo je kao da Đoković uopšte nije motivisan za igru, a lak poraz u taj brejku bi nekog psihološki slabijeg tenisera slomio. Do potkraj drugog seta činilo se da ni Đoković nije svario gubitak – njegovu nervozu i bes platio je jedan reket – što je i ulazak u novi taj brejk učinilo više nego dramatičnim. Tu su se stvari promenile i nije trebalo biti Novakov obožavalac da se posle 1:1 u setovima prognozira njegova konačna pobeda.

Na prvom turniru sezone, Australija openu, Đoković je sabrao već impresivnu zbirku od četiri pobednička trofeja i po tome se izjednačio sa Rodžerom Federerom i Andre Agasijem iz čijih ruku je ovog puta primio pehar.

Đokovićeva psihološka stabilnost je osobina koja ga oduvek obeležava. U odnosu na pre nekoliko godina, kada mu se događalo da ostane bez daha i zato gubi mečeve, novost je fizička snaga i izdržljivost koju demonstrira na terenu. U finalu prošlogodišnjeg Australija opena on i Rafael Nadal zamalo nisu ušli sedmi sat igre – na dodeli trofeja ni jedan ni drugi nisu mogli da stoje od umora – a ove godine je tu fizičku superiornost demonstrirao u više nego petočasovnom četvrtfinalnom susretu sa Satanislasom Vavrinkom.

Razmatrajući Marijeve izglede u finalnom meču, britanska štampa je procenila da mu je za pobedu potrebna dominacija na pet polja: u agresivnosti, raznovrsnosti, koncentraciji i mentalnoj spremnosti – ali i u zrelijem ponašanju na terenu. Do prošlogodišnje pobede na US Openu Mari je protiv Đokovića igrao pasivno, umesto da ima inicijativu i diktira tempo. Kako Novaka smatraju najboljim igračem sveta sa osnovne linije, Mariju je preporučena češća promena tempa i veći broj izlazaka na mrežu, ne bi li razbio Đokovićev ritam. Mora da osvaja veći broj poena na svoj drugi servis i održi isti intenzitet tokom celog meča umesto da u ključnim trenucima "pukne". Najzad, ne bi trebalo da rasipa energiju u raspravama sa sudijama i svađama sa samim sobom.

Ovog puta Mariju ništa od toga nije pošlo za rukom, a svakako ne u kontinuitetu tokom celog meča.

"Lepo je što smo formirali jedno novo rivalstvo", izjavio je Đoković pred finalni meč u Melburnu. "Ista smo generacija, odrasli smo zajedno, igrali smo mnogo iscrpljujućih, dugih i neizvesnih mečeva, a to možemo da očekujemo i ovde u finalu". Dodao je, u svom džentlmenskom maniru: "Ali, Federer i Nadal imaju i dalje najveće rivalstvo u aktivnom tenisu, ipak su oni mnogo uspešniji nego što smo Endi i ja".

Procenjujći sopstvene izglede u finalu, Đoković je rekao: "Osećam se i zrelijim, iskusnijim i psihološki jačim. Možda mogu to da upotrebim u svoju korist". A što se tiče Endi Marija: "Isto smo godište, samo je nedelju dana razlike između nas. Znamo se otkako smo imali 11-12 godina... Kako smo rasli, napredovali smo kao teniseri, kao sportisti, kao ljudi, lepo je videti da neko sa kime ste odrasli ima toliko uspeha".

Meč sa Marijem bio je deseto Đokovićevo gren slem finale. Pre ovoga je pobeđivao na Australija openu 2008. protiv Žo Filfred Tsonge, 2011. protiv Endi Marija i 2012. protiv Rafaela Nadala; u Vimbldonu i na US Openu 2011. pobedio je Rafaela Nadala. Finalne mečeve je gubio 2012. u Rolan Garosu od Rafaela Nadala a na US Openu 2007. od Rodžera Federara, 2010. od Rafaela Nadala i 2012. od Endi Marija.

Aleksandar Ćirić