VREME 869, 30. avgust 2007. / NEDELJA
Železnica: Odgovornost
Na pruzi Beograd–Novi Sad, 24. avgusta oko 18 sati, kod stanice Karlovački vinogradi dogodila se teška železnička nesreća u kojoj su poginuli mašinovođa teretnog voza Živko Topalović (32) i njegov pomoćnik Milan Ivančević (32). Njih dvojica su se nalazili u teretnom vozu koji se sudario s lokomotivom u kojoj su se pored mašinovođe nepropisno nalazile još četiri osobe. Putnici ove lokomotive, uglavnom radnici Železnice, teško su povređeni ali van životne opasnosti. Kako i zašto je došlo do čeonog sudara dve električne lokomotive pokazaće istraga koja je u toku. Po onome što se može saznati od direktora Železnice Milanka Šarančića, nesreća se dogodila zbog nepoštovanja propisa i loše komunikacije između mašinovođe jedne od lokomotiva i otpravnika vozova na stanici Karlovački vinogradi. "Sve indicije za sada ukazuju na to da je došlo do greške u ljudskom faktoru, dakle do greške zaposlenih u Železnici Srbije", kaže Šarančić.
Nezvanično se može čuti priča da je, izgleda, mašinovođa pogrešno protumačio znak otpravnika vozova da može nakratko da prođe kroz crveni signal da bi se premanevrisao sa jednog koloseka na drugi. Umesto toga, lokomotiva je nastavila put. Otpravnik vozova, dalje, videvši do kakve će nesreće doći "nije poštovao proceduru" i nije pozvao dispečerski centar, koji bi u tom slučaju isključio napon. Upućeni tvrde da bi šanse za sprečavanje nesreće i u tom slučaju bile minimalne, jer mašinovođa je dužan da tek posle 30 sekundi vožnje bez napona pristupi kočenju, a 30 sekundi znači najmanje 300 do 500 metara vožnje. S druge strane, otpravnik nije mogao da dođe do "odbeglog" mašinovođe, jer lokomotiva nije imala ugrađen radio-dispečerski uređaj, a službeni mobilni nisu ozakonjeni kao sredstvo za komunikaciju jer se razgovori ne mogu službeno beležiti (mada su mobilni operateri navodno nudili Železnici mogućnost registrovanja razgovora). U situaciji kad je voz otišao, kad nema radio-veze i kad isključivanje napona ne bi dovoljno brzo dalo željeni rezultat, jedini način da se nesreća spreči bio je da se pozove neko od "nelegalnih" putnika lokomotive, što je otpravnik vozova požurio da uradi. Nažalost, već je bilo kasno. Pitanje otkud toliko ljudi u lokomotivi potpuno je suvišno postavljati. Reč je o radnicima Železnice, usput i ponekom njihovom prijatelju, koji se uobičajeno tako prevoze. To je stara i svima poznata praksa. Prosto je nemoguće da uprava Železnice o tome ništa nije znala sve do ovog slučaja, pa tako nikad ništa nije učinila da se ta praksa spreči. Ukratko, da su lokomotive bile opremljene bilo kakvom radio-vezom, nesreća bi bila sprečena. Ovu činjenicu direktor Šarančić u izjavama nije pomenuo. Ništa zato, sva krivica za tragediju, izgleda, biće pripisana otpravniku vozova, kome je određen jednomesečni pritvor, i mladom mašinovođi koji je u ovoj nesreći jedva ostao živ. Ni četiri dana posle tragedije, na veb-sajtu Železnica Srbije nije objavljena ni jedna jedina reč o ovoj nesreći.
I. Milanović
|