Moj muški život Slutnja smrti "Nije meni žao što ću da umrem, nego što ću s vama da se rastanem"

piše: Miloš Vasić

Kad vam se tako iznenada neki drag i blizak prijatelj izvrne i umre, to vas neizbežno protrese i baci u kojekakve misli. Što je čovek stariji, te misli dublje su i duže traju; pogotovo ako umiru mlađi od vas.

Meni je pre neki dan umro Đermano Ćićo Senjanović, splitska legenda i legenda hrvatskog novinarstva. Dve godine mlađi od mene, a dan pre smrti igrao je picigin na plaži, pa vi vidite. Cili Split mu je doša na sprovod. Za našu generaciju i one mlađe bio je skoro pa Smoje. Došlo mi je da ovaj tekst počnem čuvenom prvom rečenicom kultnog "Dorinog dnevnika" iz "Ferala": "Jutros sam se probudila kao Ćićo Senjanović. Bila sam u raju", ali neću. Ko zna – zna.

Naravno da svi znamo da smo smrtni. Čovek je smrtan. Sokrat je čovek. Sokrat je smrtan, kao što smo učili iz logike Gaje Petrovića (takođe smrtan). Lako je, međutim, Sokratu da bude smrtan; nije nama. Drugi detalj je opaska Mihajla Bulgakova: nije problem u tome što je čovek smrtan, nego u tome što je iznenada smrtan. Iznenade se čak i hronični bolesnici, pa i osuđenici na smrt. A tek oni koji se izvrnu i umru na prečac... Ako uopšte stignu da se iznenade, jer to ume da bude baš brzo.

U ovim nekim godinama čovek, dakle, o tome misli sve češće i sve dublje. Došlo vreme da se piše testament i poslednja volja dok smo još uračunljivi i pri zdravom razumu. Ja već dugo vadim ključ iz brave kad ostanem sam u kući; nezgodna blindirana vrata, da ne zovu vatrogasce sa brusilicom dok ja budem na Poslednjem Informativnom Razgovoru, tamo gore. Onda čovek misli da je dobro pobrinuti se da za njim ne ostanu nerešena posla, neplaćeni dugovi, neoproštene uvrede i već to.

Dobro, znam: sveta matera Crkva podseća nas stalno (memento mori) na tu okolnost. Epikurejski i drugi filozofi, isti takvi kao i oni, kažu pak da dok smo živi, smrti nema, a kad smrt dođe, onda više nema nas, pa je stvar jednostavna. Možda; zvuči logično, ama je malo jevtino. Naime, ta nas besprekorna logika ne lišava razmišljanja o smrti i slutnje o kojoj govorim. A upravo u tome je i problem. Moj dejka Nika, mudar čovek, stalno je govorio: "Nije meni žao što ću da umrem, nego što ću s vama da se rastanem." Jak argument, moramo priznati. S druge strane, razni egoisti, samoživci i čovekomrsci ne umiru nimalo sretniji – rekao bih naprotiv, baš zato što su takvi. Ali, eto ih tamo, što kažu Mostarci.

Ta razmišljanja i te slutnje teško se probijaju kroz naš um, zauzet svakidašnjim stvarima, opstankom, osećanjima i planiranjem. Ima ljudi koji sebi za života pripreme grobnicu i sanduk; grobnica ume da bude mauzolej-vikendica, sa kuhinjom, televizorom i dekoracijama (dres "Zvezde" na zidu, na primer). Treba dočekati Strašni sud, a to može i da potraje, kao da računaju takvi. Neki drugi ljudi uzdaju se u obećanje raja i nadaju se dženetskim hurijama, potocima sveže vode, društvu pravednika, sviranju u liru i već svemu tome. Verujem da im je lakše: to je ipak stvar vere koja ume da bude čvrsta – ako ste te sreće.

Slutnja smrti kod ateista, agnostika i uopšte sumnjičavih racionalista nosi složenija razmišljanja. Neki smatraju da se treba držati Paskalove opklade: bolje da se držim vere u Boga – za slučaj da zagrobnog života ima. Neki čvrsto veruju da posle smrti nastupa ništavilo i gotovo. Neki ostavljaju mesta iznenađenjima: tek kad umrem, videću; sada ne mogu da znam šta me čeka. Mihail Bulgakov slaže se: ko veruje u ništavilo – ide u ništavilo; svakome prema uverenju. Pošteno.

Sve je to lepo i fino, ali teško da nam olakšava te mutne slutnje i zebnje koja nas spopadnu kad nam tako neko blizak umre, pa se setimo da ćemo i mi doći na red. Niko ne voli da misli o tome; verujem čak ni samoubice: oni to uzimaju kao eto tako, odluku do koje su došli; teško da baš vole da umru; više nekako moraju; njihova stvar.

Ali, o tome se ponekad jednostavno mora misliti. Spopadne vas, ako me razumete. Mislim da su to – u krajnjoj liniji – korisne misli: kad čovek sebe pogleda tako, sub speciae aeternitatis, ima šanse da postane bolji čovek, da se seti nečega čega se inače ne bi setio, da smanji ego. Da kaže sebi: ej, šta si ti bolji od Sokrata, Gaje Petrovića, Bulgakova itd? Zato što si živ? Seti se: črni cucek, beli pucek, jedna vura, dva pandura, svakom dojde smrtna ura!

Bolje je pripremiti se za taj Poslednji Informativni Razgovor na vreme.